Dečija i adolescentna psihijatrija – pitajte doktora

Imam dvoipogodisnju kcer. Place sa izgovorom dira me taj i taj, iako joj je taj bio tek blizu na metar ili je dodirnuo za rame ili kosu. Dira je i onaj kod kog je prisla sama i odmah krece u maksimalni plac. Diraju je i braca i sestre kije voli. Naravno, niko je ne povredjuje, i srece samo poynate i drage ljude. Nema zalbi iz vrtica.

Zovem se iva i imam 13 godina. Zaljubljena sam u jednog decka koji ima 20 godina. Da li sam ja normalna? Upoznala sam ga u skoli kada sam imala cas francuskog i on je usao da poseti njegovu razrednu tj nastavnicu francuskog. Nisam obracala paznju. Ali posle nekog vremena dok sam bila napolju sa drugaricom stalno sam ga vidjala i odjednom se zaljubila. Ne znam sta me je privuklo jer on i nije nesto lep ali mi je simpatican. On me stalno prati sa jednim njegovim drugom i pravi se vazan. Uvek kad prodje pored mene gleda me a ja mu se nasmejem. Meni drugarica kazem da to ne radim jer mogu uci u veliki problem da ce on mene da smuva. I kaze mi da me rati samo da bi me uhvatio za seks. Ja u to neverujem. Ne lici mi na ludaka ili narkomana da zeli nesto da mi uradi to bi uradio odmah. Jedino sto me nervira kod njega je sto se druzi sa nevaspitanim drustvom koje pusi i psuje. Molim vas pomozite mi jer nemam kome da se obratim pogotov ne roditeljima jer ce me ubiti. Hvala!

Imam devojcicu od tri godine, otac joj je tesko bolestan i stalno je na bolnickom lecenju. Ona je jako vezana za njega i nikako ne mogu da joj objasnim ozbiljnost njegove bolesti. Sta da radim, ako dodje do onog najgoreg?

Kao roditelji smo vrlo zahtevni i strogi, a on neposlusan i nesiguran. Nocas smo a zatekli kako stoji u krevetu. Kako da se postavimo prema njemu na javi, da li da posetimo psihologa?

Imam devojcicu od 4 god, dijete sa potpuno normalnim razvojem. Govor; pamcenje, voli da pise, dosta zna engleski sve na njenu inicijativu[nismo je forsirali]. Problem je sledeci; odbija vrtic bez konkretnog razloga, lako stupa u kontakt sa starijim u odnosu na vrsnjake, potrebno je da je neko dijete bas forsira da bi se pokrenula kad se oslobodi bude super ali u grupi to je tesko. Probali smo sa skolom plesa[misleci da je vrtic opterecenje ]jer pokusavamo unazad tri godine ali desava se isto. Kad se poijavi u grupu djece stane sa strane i nista. Napominjem da smo ja i suprug dosta povuceni i tihi po prirodi. Zadnjih dana je zaticem u krevetu kako se mazi ''dolje''. Poceli smo kod psihologa ali tek dva dana rekao je da je sve ok za njen uzrast ali da ce raditi jos sa njom. Molim vas da mi odgovorite da li je to prolazna faza ili sta vec? Hvala

Moj sin ima 9 godina I dva puta za 3 meseca se noću probudio, ustao, a da nije bio svestan toga. Jednom je otvorio prozor, a drugi put je stavio jastuk na pod i hteo da legne dole.  Majka me tera da ga vodim kod psihijatra, da mu urade snimak glave i možda daju lekove. Ostao je bez oca pre 3 godine, pa me interesuje da li je to možda zbog stresa? Šta Vi mislite o tome?

Imam djevojčicu koja ima 10 godina. U poslijednjih godinu dana je nezainteresovana za učenje i u školi je sve lošija. Kaze da joj je dosadno da uči. Sama ne zna da uči, pa ja pokušavam sa njom i jedino tada nesto i nauči, ali sama nikada. Kao da ima nedostatak koncentracije, ali ja jednostavno ne znam šta da radim, posto od slijedeće godine dolazi sve više predmeta. Molim Vas da me savjetujete u vezi problema sa učenjem.

Postovani doktore, da li jak strah majke za detetovo zdravlje koji je bez osnova moze da utice na detetov apetit? Imala sam endometriozu 4. Stepena, 6 klasicnih operacija jajnika, kao lavica sam se borila za potomstvo, imala srece da dobijem lepu i zdravu devojcicu, dojila je i volim je kao nikoga na svetu. Imam stalni hipohondricni strah zbog detetove male tt (ima samo 9kg a 20meseci, mada pedijatri govore da je takva i ispitano je zdrava) . Ja sam na psihoterapiju otisla da svoje strahove resim ali i dalje postoje. Da li je moguce da dete ne jede i slabo napreduje zbog moje neuroze? Ona ne pokazuje znake nezadovoljstva u bilo kom drugom domenu niti sam joj ja neposvecena ali kada pocne da pljuje hranu a kasicicu nikada nije prihvatila iako nikada nije na silu nahranjena mojim strahovima nema kraja. Da li ona to oseca i gubi apetit? Oprostite na konfuziji, vise sam pisala o sebi ali samo zato sto mislim da sam ja uzrok njenog problema jer su ostali problemi ispitivanjem iskljuceni. Hvala unapred.

Sin ima 8god (ii razred) i ima problema sa skolskim gradivom tj. Sa usvajanjem i ucenjem istog kao i pisanjem (rukopis i oblikovanje slova) osim matematike koju obozava i stranog jezika koji voli i uz engleski on je naucio i nemacki samostalno gledajuci televiziju. Nekada ucenje za njega predstavlja teskocu a i meni stvara nervozu. Napominjem da je levoruk pa bi zelela da znam da li kod njega postoji neka vrsta disleksije kao i koji su pokazatelji toga i gde se moze utvrditi (u kojoj ustanovi) ili je to sve proizvod razmazenosti i lenjosti kako smatra ucteljica. Napominjem da on i pored odlicnih rezultata iz pojedinih predmeta stalno place sto mora da ide u skolu i tesko se uklapa i sa vrsnjacima. Od kako je posao u skolu cini mi se da za neke nelagodnosti utehu trazi u hrani pa se za godinu dana ugojio 10kg a tesko mu sada i kontrolisemo apetit tj. Stalno bi nesto jeo.

Postovanje, molim jedan brz odgovor dali treba posjet psihijatru, djecak uunazad mozda je bilo i 6 mjeseci al sad vec postaje primjece sapuce uci nesta moli se bogu za nesto sto nije uradio, popustio je i u skoli dali je to prolazno dalije do puberteta dali ce isceznut, dijete je inace zdravo, odlican ucenik bio, zabrinuti smo puno on se zali dabi volio dase tog rijesi molim vas za savjet zbog cega je to u prodici ima dobar zivot sve ok. Niko nije bolovo od psihickih bolesti i hvala

Postovani, imam cerku od 6 godina posla je u pretskolsko pre mesec dana i od tada pocela cudno da se ponasa. Prvih dana kad je krenula vaspitacica mi je rekla da je pocela da se druzi sa najnemirnijim decacima i da je rekla da joj je jedan od tih decaka momak, i da ga je poljubila. Prvo nisam reagovala jer sam mislila da ce to da je prodje jer je jos mala mislim da i nezna sta je to momak. Pre neki dan mi je vaspitacica rekla da je cula kako je nekom decaku rekla da joj skine gacice i poljubi u ribicu. To nije mogla da cuje kod nas u kuci verujte, od uvek je bila dobro dete vaspitacice iz prethodnog vrtica su je stalno hvalile neznam sta se desava kako da razgovaram sa njoim dali da je kaznim, molim vas pomozite. Unapred hvala.

Postovani, mom sincicu od 6, 5 godina se znoje rucice. . . Nedavno sam to primetila i prilicno se iznenadila - jer smo ga uvek ssmatrali zadovoljnim, ispunjenim i srecnim detetom (za razliku od starijeg sina- 8g, koji je jako cesto nervozan i nesrecan) . . . Rekao mi je da mu se i u skoli to desava, prilicno cesto. Kada sam to primetila gledali smo film za decu ali sa dosta uzbudljivih dogadjaja. . . Zabrinula sam se i, kao sto rekoh, iznenadila jer je skoro uvek nasmejan i razdragan. . . Bojim se da je ovo ipak znak unutrasnje napetosti, tenzije, nervoze i sl. . . Natasa molim vas za vase misljenje. . .

Postovani dr. Stankovic majka sam troje dece. Sa srednjim detetom, cerkom u poslednje vreme imam velikih problema sto se tice skole. Ona ima 12 godina i do sada nije bilo vecih problema, ali kako je krenula u 6. Razred pocela je da dobija slabe ocene, a kada dodje iz skole sa mladjom cerkom koja ima 6 godina gleda crtace. Probala sam sa njom da razgovaram i ona mi obeca da ce da uci, ali od toga slaba vajda. Kada sam videla da od reci i ubedjivanja nema nista ukinula sam joj treniranje odbojke i igranje na kompjuteru, ali ni to nije dalo neke rezultate. Postala je i na to ravnodusna. Ne znam kako da je stimulisem da krene da uci, jer od kako je krenula skolska godina nije ucila skoro nista i sada joj se nagomilalo mnogo lekcija. Ona je u sustini poslusno dete, ali je sada uhvatila neka ravnodusnost. Molim za savet

U pitanju je decak od 11 godina. Problem je taj sto od pocetka svog skolovanja uvek precuti lose ocene. Stalno mu pricamo da nije problem u losim ocenama (sto i nisu toliko lose) vec u njegovom precutkivanju i lazima. Ne dobija batine, pokusavamo razgovorom da resimo problem ali nista. Da li da se javimo nekom psihologu? Drugih problema nemamo sa njim. Hvala unapred

Dete je rodjeno 03. 12. 2006 i u 2. 5 god. Je dijagnostikovan autizam. Koristi dijetu-poseban nacin ishrane jer su u americi uradjene analize krvi, hromozoma, intolerancije na hranu. Da li bi u njegovom slucaju pomoglo lecelje pored svega postojeceg i hiperbaricna komora. Pozdrav

Poštovani doktore, moja ćerka ima 9 godina i beskrajno je volim. Razlog što vam se obraćam je ogromna briga koja me mori već jako dugo, a to je da li je grubost, ponekad i surovost prema drugarima, prilična ne zainteresovanost za ulaganje napora da se nešto nauči, "ne uključivanje " mozga, povučenost, osećaj odbačenosti od sredine, svesno ili ne prećutkivanje da se nešto ne afirmativno po nju dogodilo, spremnost da se podnese kazna, trapavost u verbalnom izražavanju. . . Posledica našeg lošeg vaspitanja ili neki zdravstveni poremećaj???. . . Odakle da krenem? Od sebe ili nje? Kome da se obratim? Lepa je i na prvi pogled i na kraće staze ostavlja utisak dobre, lepe i pametne devojčice, a onda, ne znam zašto, dođe do promene. Postane odbojna, drska i gruba. Ponekad, moram priznati, u tim trenucima, prepoznajem sebe onakvu kakvu me je ona videla u nekom mom nastupu ljutnje. Bumerang efekat. . Koliko god to bilo strašno, razumljivo mi je i sebe smatram odgovornom, ali stanja koja se okidaju, opet ne znam kako, sa promenjenim pogledom, gde ona zahteva nešto od mene, tetke, drugarice uporno, a pri tome nema šanse da se zadovolji, jer što god da se uradi tada za nju nije dobro i njeno maltretiranje se nastavlja. Nešto sllično dešavalo se i dok je bila beba. Ni godinu dana nije imala, kad bi se probudila noću u histeričnom plaču. To što bi u trenu bila u mojim rukama i što bih je ja sasvim nežno mazila i najlepše govorila, ništa nije pomagalo. Ona bi sve, besno i jako plačeći, odbijala. Kao da ne prepoznaje ni mene ni ništa oko sebe. Trajalo bi to 10-15 minuta, a onda bi se smirila i sve bi opet bilo uredu. Kada je malo odrasla, ti napadi se više nisu dešavali noću, već preko dana obično kada bi bila umorna, bar se meni tako čini. Na primer, bacila bi igračku zahtevajući da joj je dodam, a kada bi joj je ja pružila ona bi besnela odbijajući da je uzme, a kada bi je ja ponovo spustila, besnela je tražeći da joj je dodam. . . Čista pat pozicija, začarani krug iz koga bi izlazile tako što bi je izudarala po guzi. Ona bi se tada zalepila za mene stalno ponavljajući da će biti dobra. . . Kada bi prošlo neko vreme, smirile bi se i ona i ja i sve bi opet bilo ok. Do sledeće takve situacije. A one na moju veliku žalost, se u malo izmenjenom obliku ponavljaju i dan danas. I dalje nemam dovoljno pameti, a ni svega ostalog da na to odgovorim na pravi način, da smirim i nju i sebe, jer za mene su to strašni potresi. Moram reći još i to da živimo sa mojim mužem, njenim ocem, koga ona mnogo voli i koji nju voli najviše na svetu. Često zbog posla nije kod kuće, tako da sam ja glavni i za mnoge stvari jedini operativac u kući. Ja sam ta koja joj je u potpunosti posvećena. Sve moje vreme slobodno, kad nisam na poslu, je njeno. Ne prisiljvam je ni na šta, ali zahtevam da kada nešto uzme da radi da to radi valjano bilo da uči, igra se sa drugaricama, priča, crta. . . Mnogo li je to? Govorim joj da ocene nisu važne, već znanje, sa željom da je rasteretim i fokusiram na ono što je bitno. Mislim da ću joj tako olakšati, a možda joj time samo otežavam. . . Kome se obratiti, a u novom sadu? Molim vas za mišljenje i unapred vam se zahvaljujem.

Poštovani, molim vas da mi odgovorite koliko je normalno da dvogodišnjak svoje frustracije iskazuje tako da se udara rukama po glavi ili u goroj varijanti glavom u zid? Naime, naš sin to čini već preko pola godine ako se nađe u situaciji koja ga plaši, bila ona direktno upućena njemu ili joj samo svjedoči, ili ako mu se ne ispuni neki zahtjev ili želja za koje smatramo da nisu trenutno prikladni. Znam da je jedna doza autoagresivnosti i protesta normalna, isto kao i agresivnosti prema nama, ali zanima me je li njegovo udaranje u glavu u tom razmjeru ili je potrebno potražiti pomoć dječjeg psihologa. Osim toga, dijete već dugo vremena noću slabo spava, ukupno desetak sat, ali sa nekoliko buđenja tijekom kojih obično plače, a sve završava tako da suprug ili ja moramo ostati uz njega dok ne zaspe iako navečer odlazi na spavanje dobre volje i sam se uspavljuje. Dnevna spavanja su također dobrovoljna, ali su buđenja gotovo uvijek prava muka za nas roditelje jer on iz čista mira čim se probudi počne plakati i/ ili bjesniti, odbija i blizinu, dodir, pokušaj da pričamo s njim. . . Svaki kontakt dok se sam od sebe ne uspije usmjerit prema nekom drugom interesu i onda opet postaje znatiželjno, veselo razigrano dijete. Ne razumijemo gdje griješimo i kako da njemu i sebi olakšamo situacije vezane uz ta buđenja.