Dečija i adolescentna psihijatrija – pitajte doktora

Moja ćerka koja ima 3 god ima neverovatan strah od vode. Kada je vreme za kupanje, uspaniči se i kada dođe do pranja kose nastaje haos, vrišti, beži iz kade... ni u more nije imala želju da uđe, dok su se druga deca brčkala u plićaku, moja ćerka je vešto slagala kockice 2 m od vode. Da napomenem i da obožava da joj malu kanticu napunimo vodom da bi brčkala nogice i prala kockice. Za druge je to smešno, ali za mog supruga i mene je jako zabrinjavajućće.Više ne znamo na koji način nismo uspevali da joj pokažemo da nema razloga da se boji vode, ali mislim da smo sve načine iskoristili. Nikada se nije ni kao mala plašila vode, niti da se uplašila, pala u vodu ili nešto slično. Svi nas teše da je to samo faza, ali kod nje ta faza traje već godinu dana. Ne želim na silu da uvlačim dete u vodu ili dok ona vrišti da joj perem kosu, ali nažalost ipak moram. Što se tiče tuširanja, to je već druga pesma i sa tim nema problema, ali pranje kose i da se \"možda\" makar santimetrom vode napuni kada to je već histerija...
Nadam se da će te nam Vi dati neki predlog kako da lakše predbrodimo tu \"fazu\" i da li je to samo faza?
Unapred zahvalni,
roditelji male kupačice :)

Imam sina 12.god. Noću, obično između 12 i 12:30, mada ne svaku, kao da je budan, otvorenih očiju sedne na krevet i nešto mrmlja ili priča, nekad i krene nešto da uzme, potpuno nesvesno, a ujutru se ništa ne seća kada ga pitam.
Interesuje me ima li tu razloga za brigu?

Imam dva sina u dobu puberteta i nemam trenutno \" problema \" . Međutim, interesuje me koji je najpravilniji i najbolji način da se taj period dečjeg odrastanja najbolje prebrodi?

Poštovani doktore,
Imam dete od 5 god. Pre 2.5 god. rodila sam drugo dete, koje je posle mesec dana preminulo, devojčica. Sin u zadnja dva meseca konstatno priča o tome i želi da zna gde je i kako bila i živela njegova sestra? O tome se pred njim nikad nije razgovaralo, izuziv kada smo mu objasnjavali da je nema više! Nikada je nije video!
Kako da mu objasnimo da prestane da priča o tome?
Hvala

Moj sin rođen februara 2002., nepravilno izgovara pojedine glasove (r,č,š,ž,dž). Kod logopeda ide  godinu dana i za to vreme je uspeo da ispravi samo (z) i (lj). Urađena mu je intervencija na podjezičnoj frenuli, ali rezultati izostaju. Pored toga ne prihvata govorne vežbe kod kuće, a na moje insistiranje ponavlja, ali se ne trudi pa tako, čini mi se, još više utvrđuje nepravilan izgovor. Deca u vrtiću (predškolskom) počinju da ga zadirkuju, on pati i povlači se u sebe.
Šta da radim?

Imam sina na 5 god. i 9 meseca. Ima problem sa govorom , ne govori, ali ima normalan glas i sluh. Često izgovara neke reči, kako mama, baba i sl,. ali ne i rečenice. Pesmice peva na svoj način (aa-a-aa-a , kao nana-na). Potpuno razume naš govor i ispunjava ono što tražimo od njega. Osim odsustva govora, zabrinjava nas i to što kad nešto hoće da uradi ili voli da gleda (najčešće automobile, motore i sl.) sav se uzbudi i ukoči i steže ruke i vene na vratu mu nabreknu. To se stezanje ne dešava u normalnim uslovima (nije nekontrolirano). Bili smo nekoliko puta kod neuropedijatra i on nam je svaki put rekao da će dete da progovori i da stezanje je uzrok hiperaktivnosi i velike želje za automobilima i sl. KTM je bio uredan. EKG i Eho srca takođe uredni. Ima velike tonzile i adenoidne vegetacije i retko diše na nos. Od rođenja ima strabizam. Porođaj je bio normalan. Kad je počeo da hoda (10 mes.) počeo je često da pada i da udara glavom na pod (mislimo da je to bilo zbog strabizma i dioptrije) zbog čega je prestao da hoda i da govori. Ponovo je prohodao u 14 meseci. Idemo kod logopeda i defektologa i oni kažu da ih on potpuno razume i da dobro napreduje u motorici ruku, jer pre nije imao finu motoriku.
Molim za Vaše mišljenje.
Unapred hvala.

Poštovani,
Imam dve devojčice (dvojajčane bliznakinje) od nepune 3 godine starosti. Dakle, rastu u potpuno istim uslovima, na isti način ih muž i ja vaspitavamo. Od samog rođenja pokazivale su različitosti u tom smislu što je jedna bila mirnija i umiljatija, a druga je prava mala prznica. U poslednjih par meseci stanje postalo alarmantno. Mala prznica na sve reaguje negodujući, hvataju je periodi besa, kada počinje da razbacuje stvari, da se otima, histeriše, napada sestru, gura je, čupa, udara. To isto radi i nama roditeljima. Bilo kakav oblik saradnje sa njom ostaje bezuspešan. Napominjem da je jako inteligentno i oštroumno dete i mnogo više zna od svojih vršnjaka, pa i od svoje sestre. Pored svega navedenog pokazuje i znake sebičnosti, tipa otimanja igračke od sestre, iako ima istu takvu igračku, ali ona želi baš tu koja je u sestrinim rukama. Ako joj ova ne da, nastaje fizičko maltretiranje, kada već moramo da se umešamo. Pokušavali smo da pričamo sa njom i da joj nekako usadimo u glavicu da to što radi nije lepo, a ako pokušamo da je zagrlimo i poljubimo, pri tim pričama ona se otima i počinje histerično da plače. Pokušavamo tada da je ignorišemo u nadi da će je proći. Međutim to se ne dešava, tada kao da upadne u neki delirijum, jeca i ponavlja jednu te istu reč i to može da traje i po sat vremena. Odvlačenje pažnje na nešto drugo ne pomaže. Svesni smo mi da je ovo jedini ispravni način vaspitavanja dece, ali smo zbog takvog njenog ponašanja prinuđeni da je ponekad udarimo po guzi. Onda iz predhodnog stanja upada u novo, kada neutešno plače i traži da je čvrsto zagrlimo i da se pomirimo, što i činimo. To mirenje je i dalje uz plač i traje dugo, nakon čega se malo primiri i obeća da će biti dobra. Taj period da je dobra traje vrlo kratko. Iscrpljeni smo i fizički i psihički.
Pitamo se da li je vreme da potražimo stručnu pomoć za našu devojčicu?
Molim Vas da mi odgovorite da li je ovo prolazna faza kod dece ili zaista nešto nije u redu sa nama ili sa našim detetom?

Poštovani doktore,
Budite ljubazni da mi napišete nešto više o dečijim napadima besa tzv. tantrumima. Zašto se kod neke dece javljaju, a kod druge ne? Čitala sam da je najbolja reakcija da se ignoriše dečije vrištanje i bes, a da se po završetku bešnjenja dete pohvali što se smirilo.
Da li je to najispravnija reakcija?
Hvala

Poštovani,
Obraćam Vam prvi put, imam bliznakinje 9 godina. Nas tri od prvog dana živimo same, uz nesebičnu pomoć mojih starih roditelja lepo nam je. Trudnoća je bila začeta vantelesno, a za vreme mog boravka u bolnici, moj suprug se zaljubio i otišao.. Devojčica J je 2003. godine imala napad EPI, posle redovnih terapija, pregleda, snimaka od ove godine ona ne pije lek i dobro je. Druga devojčica od ove godine pije isti lek.. eftil...Kod nje osim ...tika, treptanja i prevrtanja očima nije bilo drugih problema, a zbog nalaza eeg-a i saveta lekara uveden joj je lek.Obe devojčice su super vedre, vesele, imaju svoje drugare, interesovanje i jedno zajedničko NE-INTERESOVANJE. Mrze čitanje! Bila sam loš primer, ne viđaju me često sa knjigom- vremena nikad dosta. J je vrlo dobar đak, a druga devojčica ima sve petice i sve pohvale izuzev čitanja. Učiteljica mi savetuje da ih vodim kod logopeda. Vrlo rado, ali... Radim, često moram da idem kod lekara, kontrole kod očnog, kod neurologa, eeg, pa moje posete endokrinologu, internisti jer imam hipotireozu, pa razni stomatolozi, ortopedi, proteze, pa pomoć roditeljima, ocu koji je operisao srce...
Oprostite što sam toliko opširna, moje pitanje je kako da im pomognem sa čitanjem. Možda možemo bez logopeda? Možda je kod njih loše, neizražajno čitanje posledica što to ne vole, a ja ih ne teram dovoljno. Možda ima neka literatura, vežbe koje primenjuju logopedi? Ako je jedino rešenje ipak logoped, molim Vas da mi kažete koliko poseta logopedu zahteva ovo učenje...3, 5, 10...

Sin ima 8 godina. Pre 7 dana došao je iz kupatila i rekao kako čuje neke glasove u glavi i kako mu je zatim isti taj glas rekao da to meni ne govori. Danas je ponovo rekao da mu je glas rekao (dok je igrao video igricu) pobedi, pobedi. Zdrav je, inteligentan, veseo, druželjubiv dečak. Pri tom je preosetljiv i jako vezan za mene. Imam mlađeg sina (4,5god.), koji je potpuno različit. Lepo se slažu.
Pomozite mi ako ste u mogucnosti. Da li je takvo ponašanje normalno za njegov uzrast ili treba da se nekome obratim?

Poštovani,
radim kao učiteljica u gradskoj osnovnoj školi gde vodim 3. razred. Od 1.septembra sam dobila još jednog dečaka koji je doselio iz centralne Srbije. Dete ima neznatnih problema u socijalizaciji u smislu da ne može da prati brzinu rada ostalih učenika, ali mislim da može radom postići solidan uspeh. Međutim, sada imam mnogo veći problem, jer taj dečak seksualno napastvuje, na najružnije načine, ostalu decu u razredu i to isključivo dečake. Roditelji ostale dece mi se žale da im deca dolaze kući uplašena, jer im drug preti na različite načine ukoliko ga odaju. Njegovi roditelji to objašnjavaju time da imaju saznanje da gleda kasete sa pornografskim sadržajem sa susedom koji ima 30 godina. Pošto škola nema psihologa, već samo pedagoga volela bih da dobijem Vaše stručno mišljenje o ovom problemu pošto se situacija nije popravila ni nakon svih obavljenih razgovora. Teško mi je da shvatim da dete od 9 godina ima tako izražen seksualni nagon i da ima potrebu da neprestano dodiruje svoj polni organ.
Molim Vas da mi što pre odgovorite da bih znala šta mi je činiti.

Ne znam šta da radim u školi me jedan dečko stalno provocira i ja više ne znam na koji način da mu kažem da me ostavi na miru.
Molim Vas pomozite mi, ne znam šta da radim?

Piše Vam otac troje dece: najstariji Uroš, šest godina ima problem, ne može da savlada strah koji je prisutan, kako danju, ali u većoj meri noću. Budi se noću, plače, vristi, bunca, zove. Na pregledu kod psihijatra 24.09.2008.god. postavljena je Dg: Pavor nokturnus.
Molim Vas da mi odgovorite šta može da bude uzrok i posledica bolesti?

Kako dete naterati da uči? Moja ćerka ima 15 god. i nekad ništa ne uči. Da li je ona lenja ili postoji tu neki drugi problem?

Poštovani dr,
Da Vas samo podsetim Mali Vukašin, star 22 meseca imao je nalete nervoze udaranja glavom o pod, udaranja samog sebe, histeričnog plakanja, zbog čega smo se javili Vama, a po preporuci dr Dejana sa dečijeg intenzivnog. Zbog odlaska u Rumuniju nikakve analize nismo stigli da radimo. U Rumuniji smo skoro 4 nedelje, Vukašin je malo bolje, nema više agresivnih napada, ne udara se niti plače, slabo se budi noću.Onu Vašu metodu sa stiskanjem primenili smo samo jednom 2min i posle toga nije više bilo potrebe. Ali, 13.08. njemu počinje retka stolica nekoliko puta dnevno, dva dana posle i temperatura koja ide do 37.8 bez nervoze, niti kakvih bolova. Setili smo se Vaših reči o kandidi koja može da bude uzročnik promene ponašanja, pa smo 18.08. dali njegovu stolicu na analizu na kandidu, a pedijatar ovdašnji je sumnjao na parazite. Rezultat je stigao 22. i ima dijagnozu salomonela. Sada pije antibiotike najpre Ciprofloxacin, a pošto nije mogao njega zbog izuzetne gorčine promenili su mu u Ampicilin. Sredinom septembra, 10.9., ponovo je rađena analiza stolice i bila je negativna na salomonelu nakon svih lekova. Već nakon 8 dana, 18.9. ponovo dobija retku stolicu, ponovo čekamo rezultate.... Početkom jula u Nišu je imao proliv, bolove u stomaku, povraćanje, temperaturu.
Da li je moguće da je salomonela još od tada i da li može ona da bude uzrocnik njegovog ponašanja i da li može da se utvrdi nekom analizom koliko dugo se ona nalazi u telu? Ono što smo mi primetili je da njegova agresija i nervoza počinje bez ikakve najave i to u trenucima gladi. Kad je gladan odbija sve, pa čak i da jede. Nema osećaj za glad. Sami smo došli do toga, pa ga hranim po malo, često i od tada se agresija i nervoza smanjila. Otuda i taj nas zaključak. Inače je jako mršav, jako probirljiv, ima oko 10kg. Da li je ovaj naš zaključak pogrešan i da li je zaista moguće da se od gladi bude toliko nervozan ili postoji nešto drugo?
Unapred zahvalna,
mama Marija

Molim Vas za odgovor što pre!
Na koje sve načine da pomognemo našem osmogodišnjem dečaku da prevaziđe posledice silovanja. Objasnite mi šta nas sve čeka a i njega dalje kroz život obzirom da je bio žrtva jednog pedofila.
Hvala.

Poštovani doktore,
radi se o dečaku od 4 god. Ne umem definišem problem, pošto je viseslojan, ali se bojim da se svodi na to da on nije problem, vec žrtva različitog pristupa vaspitanju i životu uopšte, između mene i supruga. Mislim da se kao beba naš sin ponašao standardno, normalno se razvijao, bio je čak izarazito vesela i simpatična beba.U tom uzrastu moj suprug je bio vrlo strpljiv, taktičan i vešt sa njim i vrlo, skoro ravnopravno (nije radio) je učestvovao u odgajanju, dok sam ja bila 'paničar', često u grču ( mislim da je koren toga u vrlo stresnom porođaju koji se iskomplikovao, a i posle dva dana od rođenja je napravljena panika zbog sumnje u neko oboljenje, pa je zadržan u izolaciji, a za to vreme sam dobila mastitis itd...Ali se sve, hvala Bogu, dobro završilo). U početku smo moj suprug i ja imali slične stavove o dnevnom rasporedu, sticanju navika i sl. Situacija se promenila kad je sin imao oko godinu i po dana, kada sam primetila da suprug na previše agresivan način reaguje na dečakovu neposlušnost- 'mali' šamarčić ili samo mahanje rukom u smislu 'ne! dobićeš batine', po meni je bio pogrešan način da se dete nauči da ne sme da dira struju, prosipa hranu i sl. Na to sam odmah i počela da reagujem, u smislu da mu skrećem pažnju (ne pred detetom), da se ne slažem sa tim načinom, a kako je on tvrdoglavo nastavio sa tim, a ja zbog vaspitanja, obrazovanja, a pre svega zbog osećaja da tako ne treba da se postupa sa detetom nisam. Ubrzo smo došli u situaciju da ja, pokušavajući da balansiram između očeve agresivnosti i svojih iskustava i osećanja, bezuspešno vičem na dete i sl. Sve je kulminiralo u deteovoj 2, 3 godini kad je suprug, zbog posla ( prvog u životu) koji je započeo, počeo da neispavan i nervozan dolazi kući, što je u mnogome uticalo i na (ne)kvalitet našeg odnosa i tada su urlanje i pretnje, kažnjavanje deteta (npr. stavi ga u krevetac na 10 min) postale svakodnevne. Bilo je potpuno očigledno da ga se dete plaši, skretala sam mu pažnju na to, objašnjavala, podvlačila u kjigama (pošto njega nisam mogla da nateram da sam pročita nešto na tu temu iz literature o vaspitanju), a pritom potpuno kontraproduktivno za dete koje postalo neukrotivo, nezadovoljno, nervozno. U to vreme je dečak krenuo obdanište, međutim tada je ustanovljeno da ima upalu oba srednja uva i da slabo čuje (na moje ranije žapazanje da mi se čini da slabije, čuje suprug je odgovarao da sam paranoik), tako da smo se mesecima borili sa tim, pa je više odsustvovao, tako da je taj period adaptacije potrajao, a dete još nervoznije. Onda se pojavilo i mucanje, na šta sam odmah reagovala i posle par termina kod logopeda to se sredilo, ali ne i (kako ja mislim) uzrok toga. Suprug i dalje (napominjem da on vrlo učestvuje u bavljenju detetom- izvodi ga u park, ponekad uspavljuje, hrani i sl. konsultujemo se oko toga šta kupiti i sl, znači nije neki posmatrač) urla- ne ovo, ne ono, dobićes batine i sl.. Moji roditelji i sestra izbegavaju da dolaze kod nas, jer ne mogu da podnesu njegovu viku i sistem vaspitanja ciji principi su: doslednost (do bola, bez dlake odstupanja u odnosu na situaciju,uzrast, premor, uvažavanje detetovog mišljenja i stanja i osećanja) ,kažnjavanje, strogi dnevni red. Sve je to u redu, ali ne na taj, rigidan nacin. Dete na to reaguje tako što je neposlušno, kontrira, agresivnošću (a kako bi drugačije pokazivalo nezadovoljstvo kad mu je taj model ponuđen?), napadima besa i sl. Vaspitačice kažu da je ok, mada nam je jedna skrenula pažnju više puta da ga ne drži mesto, da ne učestvuje u zajednickim aktivnostima, da sve radi na svoju ruku i sl. Ne iznenađuje me što je individualac, polazim od sebe i ne mislim da to mogu da promenim, ako je tako. U igri u parku ja to ne primećujem- mislim da se ponasa ok, osim što ponekad pokazuje nesigurnost, u fazama, kad pokušam da mu se nađem, ali ne ponašam se previše zaštitnički. Prvih godinu dana je spavao u krevecu, a onda smo na neko vreme otišli u inostranstvo, gde ga nije imao i od tada spava sa nama, tj.sa mnom u krevetu (iako osim tih 5 meseci ima i svoj) ne insinsistram da spava sam, jer vidim da se oseća ugroženim, ali pokušavam da ga naviknem na tu ideju, što još jedan problem. Naravno i očigledno, moj suprug i ja smo iz potpuno različitih porodica- u mojoj toga nije bilo, insistiralo se na odgovornosti i obrazovanju, to se podrazumevalo i ulagalo u isto, sestra i ja smo bile, budući da smo iz manjeg grada, uživale u odrastanju sa brojnim braćama i sestrama, obe bake i deke, bilo je i puno pedagoga i vaspitača i kreativnih podsticaja u familiji, a sama sam obrazovanjem , delom, vezana za razvojnu psihologiju i pedagogiju, a suprug iz siromašne (kako on kaže- nije se imalo za sportove, knjige itd.), sa ocem alkohoričarem (model za vaspitanje) i majkom 'žrtvom' , jedva je, mada inteligentan i vredan, završio srednju školu i nema nikavo pošotvanje za autoritete i institucije (što je moja noćna mora zbog uticaja na dete, naravno, malo je kasno da ja vaspitavam 38godišnjeg čoveka). Ja to pripisujem tome da se njim niko nije bavio, on je od jaslica bio prepušten vaspitačicama i učiteljicama i ulici i ne zna za bolje. Osim svega lošeg što sam navela, on je pošten, vredan, vrlo fleksibilan i sposoban..
Štošta o uzrocima i posledicama u ovoj priči mi je jasno, ali nemam rešenje- kako da zaštitim dete i da bez obzira na sve greške, koje su, svesna sam, već učinjene, mu omogućim da izraste u koliko toliko normalnu, samopouzdanu, odgovornu i zadovoljnu osobu? Suprug i ja smo imali i krizu koja se tiče nas dvoje (prevario me je), ipak smo ostali zajedno i pokušavam(o) da popravimo šta se da popraviti zbog deteta, a i nas samih. Odbijam da se osećam kao žrtva (ne zanemarujem sebe, ali se Vama obraćam pre svega zbog deteta, a sebe se sama borim). A ne sumnjam da grešim i ja. Možda je najsrećnije rešenje da me primite ili uputite na stručnjaka kome mogu sve ovo detaljno izložiti? Ne umem da se sama izborim sa svim tim.
Hvala!

Poštovana,
imam ćerkicu od 3,5 godina. Napredna je, zdrava, vesela i veoma brbljiva. Počela je rano da priča (oko 9. meseca). Priča lepo, jasno, razgovetno. Problem je što u poslednja dva meseca, dok nije isla u vrtić, gledala dosta crtaća. Sada je u fazi da ih "živi". Omiljeni su joj 101 dalmatinac i mnogo voli životinje! Dešava se da po čitav dan prepričava crtaće, laje, mjauče, čak počinje da me liže, umesto ljubi. Kada je pitam kako je u vrtiću, ona vrti svoj film iz crtaća! Do sada je umela da se zaigra, crta, piše nešto, boji, a sada je sve to zamrlo, kao da je više ništa ne interesuje, nema strpljenja. Interesuje me da li je ovo samo faza i kako da se ponašam? Vrlo je pametna i sve fraze iz crtaća veoma vešto ume da u potrebi u kontekstu u stvarnom zivotu!
Unapred zahvalna
Zabrinuta mama

Postovani, moja sedmogodisnja devojcica je ove nedelje posla u prvi razred. Skola, knjige, predmeti i drustvo u odeljenju joj se jako svidjaju. Ali nazalost, uciteljicom nije odusevljena. Kaze da je stara (sto je cinjenica, jer je G-dja pred penzijom, ovo joj je poslednja generancija), da na njih vice, izgleda kao da je izgubila i zivce i strpljenje. Na roditeljskom sastanku je delovala izgubljeno i nervozno, prestraseno od kompjutera i elektronskog dnevnika, novog programa i novina u udzbenicima. Sa omalovazavanjem je govorila o veronauci, gradjanskom vaspitanju i engleskom jeziku i plasim se da ce svoje stavove preneti i na decu. Moja devojcica je razocarana njenim ponasanjem, ume da cita i pise, odlicno crta ali nije naisla na (verujem, s razlogom, ocekicane) pohvale a jos manje odusevljenje za dobro uradjene zadatke. Neprekidno ih kritikuje sto su na aktivni odnosno nemirni, kako ona to kaze i sticem utisak da od ucenika ocekuje da se ponasaju ne kao da su prvaci koji su u skoli tek nedelju dana vec odrasli i mnogo razumniji djaci. Ne znam kako da se prema detetu postavim i kako da joj objasnim ponasanje uciteljice. Od navrsenih godinu dana zivota isla je u vrtic i nije joj prvi put da se susretne sa autoritetom i da postuje nalozeno ali mimo svih mojih ocekivanja, ne uklapa se u komunikaciju sa uciteljicom. Napominjem da sam u razgovoru sa ostalim roditeljima naisla na slicna razmisljanja i da niko od nas nije siguran kako bi bilo najpametnije reagovati, a da se ne ugroze ni deca a ni uciteljica. Molima Vas da me posavetujete i prokomentarisete izlozeno. Unapred zahvalna...

Postovani gospodine Stankovicu, moj sin za mesec dana puni tri godine. On je jedno jako pametno dete, koje zna sva slova i cirilice i latinice (stampana ili pisana), brojeve, zivotinje (koje mi ne bi ni znali da ispod njihovih slika ne pise naziv), marke i modele automobila itd. On je sve to naucio jos pre godinu dana. Ono sto je nas problem je to sto jos uvek ne govori iako je njegova komunikacija sa nama izrazito razvijena. Pitate se kako znamo da on sve gore navedeno zna? Na pitanje da pokaze to i to slovo ili taj i taj broj ili da okrene tatin broj mobilnog itd. on sve radi perfektno. Razlikuje boje jos sa godinu dana. Apsolutno sve razume: uradi to, stavi ispod, stavi pored, nacrtaj krug, nacrtaj more, skreni levo ili desno itd. Da ne duzim o tome sta sve zna, jer zna apsolutno sve, osim govora. Pre mesec dana smo ga vodili kod logopeda prvi put.(Institut za fonetiku i patoloogiju govora, njihova dr-ka u Nisu) To je bio samo inicijalni razgovor, gde nam je postavljeno mnogo pitanja i gde je ona posmatrala dete. Nikakvu nam dijagnozu nije rekla osim da je sigurna da dete dobro cuje, da zna vise nego deca tog uzrasta i da bi vezbe sa logopedoom pomogle. Od tog dana, posto je on sve to shvatio ,poceo je na neki nacin da govori. Recimo da uzima slova (kockica sa slovom), da ga izgovori i recimo baci. Da izgovori odredjene brojeve, koje moze da izgovori. Da nas zove sa namerom, mama, tata, baba itd. (do tada je samo brbljao mama, tata, baba ali nije mislio na nas konkretno). Poceo je da izgovara i neke druge reci ( da napomenem da je on izgovarao po neke reci ali samo kao brbljanje), recimo sir i da misli na njega. Govori moje i tatino ime. Uzme telefon i kaze alo, itd. Pri svakoj novoizgovorenoj reci se jako raduje. Tako da smo odlucili da sacekamo da napuni tri godine i da mu \\\"damo jos malo vremena\\\", pa ako se nista krupno ne desi krenemo na iscrpnije pretrage. Kakav je Vas savet? Kako smo okruzeni prijateljima lekarima, dobili smo par misljenja u smislu progovorice ,samo ste vi preterali uceci ga stvarima koje nisu za njegov uzrast, okruzili ga knjigama itd. Napominjem da ga niko nije terao da nesto uci, vec on nas stalno tera da objasnjavamo, ovo ili ono, i sve je to njegovo interesovanje. Opsednut je automobilima, prosto ih obozava. Zelela bih da napomenem, da smo mi stariji roditelji i da je on jedinac i ne ide u obdaniste. Zahvaljujem Vam se na strpljenju.