Za očekivanje je da se depresivni bolesnik oseća bolesno, kao i svaki drugi bolesnik. Nema smisla „truditi se izgledati pribrano“. S obzirom na to da je depresija bolest, osoba sa ovim tegobama se može povući i po potrebi leći, a da zbog toga ne oseća grižu savesti. Bolesnici ne moraju stalno da se pravdaju za svoje postupke niti da se prisiljavaju da čine bilo šta što im tog trenutka ne pričinjava zadovoljstvo. Ne treba donositi odluke dok oboljenje traje, npr. raskid sa partnerom, prodaja kuće ilii promena radnog mesta. Odluka je u tom momentu „depresivno“ obojena. Zbog suženih vidika, ovakve odluke su pod negativnim uticajem i kasnije sledi kajanje zbog donošenja odluka u ovakvom stanju.
Broj dnevnih zadataka tokom oporavka treba da se povećava i takođe ne bi trebalo da se zaboravi nagrada za postignuto - treba sebi prirediti neku malu radost, počevši od buketa cveća do odlaska u pozorište i slično.
Broj dnevnih zadataka tokom oporavka treba da se povećava i takođe ne bi trebalo da se zaboravi nagrada za postignuto - treba sebi prirediti neku malu radost, počevši od buketa cveća do odlaska u pozorište i slično.
Kako mogu doprineti uspešnoj terapiji?
70% bolesnika koji uzimaju antidepresive dobro reaguje na prve propisane lekove. Lečenje suštinski zavisi od toga koliko dosledno bolesnik uspeva da se drži uvedenih psihoterapijskih mera.
Molimo da terapiju nikada ne prekidate sami i pre vremena, ne dozvolite da mišljenje drugih negativno utiče na Vas. Uvek imajte na umu: „Dobro mi ide, jer nastavljam sa terapijom.“
Molimo da terapiju nikada ne prekidate sami i pre vremena, ne dozvolite da mišljenje drugih negativno utiče na Vas. Uvek imajte na umu: „Dobro mi ide, jer nastavljam sa terapijom.“
Šta da radim ako se simptomi ponovo jave?
Ako se prvi znaci depresije ponovo jave, ne čekajte predugo. Što pre počnete terapiju, to je bolest slabija i ponovna depresivna epizoda se uspešno može lečiti. Ako se u Vašem slučaju radi o bolesti u fazama, postoji veliki broj lekova (litijum, karbamazepin, valproinska kiselina), koji su označeni kao stabilizatori raspoloženja. Ukoliko se redovno uzimaju (u trajanju od više godina), ovi lekovi, kod određenog broja bolesnika, mogu sprečiti ponovno javljanje depresivnih epizoda.
Kako članovi porodice mogu da sarađuju?
Poznato je da, u velikom broju slučajeva, bolesnici ne pate zbog same bolesti, već zbog nerazumevanja najbližih. Doktorima je postalo uobičajeno da od bolesnika dobiju molbu da porodici objasne kakva je priroda depresije, jer članovi porodice nemaju razumevanja za obolelog.
Depresivne osobe nisu se iznenada „ulenjile“ ili postale ćudljive ili nezahvalne - one boluju od teške bolesti, koja se spolja ne može videti, ali koja može da se leči. Često se može čuti rečenica: “Pre bih nogu slomio nego da ponovo budem depresivan.“ Kod preloma noge okolina pokazuju sažaljenje, dok kod depresije, često, nerazumevanje.
Članovi porodice bi trebalo da prihvate depresiju kao tešku bolest, koja posle izvesnog vremena vodi ka tome da se ponašanje obolelog bitno menja. Zadaci se više ne obavljaju na uobičajeni način i u tim trenucima su posebno potrebni ohrabrivanje, toplina i priznanje. Opomene tipa: „Glavu gore, biće bolje“ ili „Saberi se“ sigurno ne pomažu. Bolesnici se bore sa osećanjem da nisu više ista osoba kakva su bila pre bolesti. Članovi porodice treba da ih rasterete, da na sebe preuzmu većinu zadataka i da bolesnike stalno motivišu da izdrže terapiju, jer uspeh zavisi od redovnosti i istrajnosti.
Pružajući razumevanje i ljubavi, članovi porodice mogu značajno pomoći bolesniku da prevaziđe depresiju. Saosećajnost umiruje bolesnika, dok bodreći saveti mogu imati suprotan efekat, izazivajući bespomoćnost kod bolesnika i na taj način ga još više mogu saterati u ugao.
Depresivne osobe nisu se iznenada „ulenjile“ ili postale ćudljive ili nezahvalne - one boluju od teške bolesti, koja se spolja ne može videti, ali koja može da se leči. Često se može čuti rečenica: “Pre bih nogu slomio nego da ponovo budem depresivan.“ Kod preloma noge okolina pokazuju sažaljenje, dok kod depresije, često, nerazumevanje.
Članovi porodice bi trebalo da prihvate depresiju kao tešku bolest, koja posle izvesnog vremena vodi ka tome da se ponašanje obolelog bitno menja. Zadaci se više ne obavljaju na uobičajeni način i u tim trenucima su posebno potrebni ohrabrivanje, toplina i priznanje. Opomene tipa: „Glavu gore, biće bolje“ ili „Saberi se“ sigurno ne pomažu. Bolesnici se bore sa osećanjem da nisu više ista osoba kakva su bila pre bolesti. Članovi porodice treba da ih rasterete, da na sebe preuzmu većinu zadataka i da bolesnike stalno motivišu da izdrže terapiju, jer uspeh zavisi od redovnosti i istrajnosti.
Pružajući razumevanje i ljubavi, članovi porodice mogu značajno pomoći bolesniku da prevaziđe depresiju. Saosećajnost umiruje bolesnika, dok bodreći saveti mogu imati suprotan efekat, izazivajući bespomoćnost kod bolesnika i na taj način ga još više mogu saterati u ugao.
Izvor www.demencija.rs
