Gubitak volje je put ka samoubistvu

<div style="text-align: justify;">Jako los clanak. Pisan proucavanjem namam pojma koje literature, ima tu i dobro objasnjenih stvari ali globalno ne valja. Mozda biste trebali konsultovati nekog strucnjaka, jer to za autora ne bih rekao da je.</div>

<div style="text-align: justify;">Iz licnog iskustva govorim kada kazem da ovaj ckanak je pogodio samo par cinjenica, ali gereralno vrlo vrlo los clanak. Onaj ko je ovo pisao skoro da uopste nije upucen u temu i vrsi potpunu globalizaciju ljudi. Vec sam par puta pokusao da izvrsim samoubistvo a pritom nisam davao ni najmanje znake, tako da, iz licnog iskustva govorim, osoba ne mora davati bilo kakve znake i simptome da bi bila podlozna suicidu. Ako je osoba malo pametnija i potpuno odlucna u vezi svoje odluke, onda ce da uradi sve da ta odluka bude izvrsena. Tako da nece davati bilo kakve drugacije znake od uobicajnih. Moj predlog je da kada je neko depresivan, popricajte sa njim, bez osudjivanja, bez davanja saveta, bez nekog ubedjivanja da to nije tako. Samo poslusajte osobu i pitajte kako mozete pomoci. Odkud znate, mozda i spasete zivot.</div>

<p>Moj rođak je sinoć pokušao da se ubije, a to se dešavaolo dva puta ranije. Da li postoji mogućnost da naudi svojoj porodici? Miran je i povučen u sebe. Rano je izgubio roditelje, sada ima dvoje dece.</p>

<p>Imam torje dece, i brak mi je u raspadu. Već duže vreme pomišljam na samoubistvo i tražim način kako da to uradim. U teškoj sam depresiji, kao što piše u tekstu, konstantno umorna, budim se sa mučninom. Jednostavno nemam volju za život.Sve ove godine me drži to što svojom odlukom povređujem decu koja su mala, najmlađe dete godinu i po. Ali, sa druge strane, sebe opravdavam jer im ovakva majka i ne treba.Moje stanje nema veze sa razvodom, traje mnogo duže. Nemam razumevanje supruga, čak mislim i da je on pomalo kriv jer je učinio sve da ubije moje ja.Sav pritisak, gušenje, gutanje i patnja su doprinela depresiji. Skoro sam uradila krvnu sliku, pošto je doktorka pomislila da neki nedostatak dovodi do hroničnog umora. Rezultati su dobri. Doktorka mi je dala kompleks vitamina B koji pijem, a ja se osećam očajno.</p>

<p>Secam se da sam u nekom ranom pubertetu odlazila na tavan i htela da prerezem sebi vene nekim razbijenim staklom. Osecala sam manjak ljubavi i razumevanja od strane oca koji kasnije umro od raka. Dugo sam imala manjak samopouzdanja i vere u sebe. Uvek pa i danas bi se ipak zapitala da li je to dovoljno dobro. Tada na tom tavanu bi se jako isplakala jer bi pomislila na bol koji bi mama osecala da sam to uradila i to me jedino vracalo od te pomisli. Nemam neki zivot, cesto i muka i neozvesnost kako sutra. Ali imam tri mala sina. I kazem sama sebi a sta traziti od zivota? Nema potrebe tu smo gde smo na ovoj planeti. Ne treba mnogo razmisljati o nekoj buducnosti koja se nije dogodila. Danas smo tu i damo sve od sebe da budemo sto produktivniji. Kad se telo izmori od nekog rada i zaposlenosti. Nema vremena za razmisljanje o bilo cemu nego o dobrom snu. Pokrenite telo. Ne razmisljajte kako da pokrenete telo o sta ce biti sutra. Ima vremena za odlazak. Mozda cemo nekom naneti bol nasim odlaskom, mozda mislimo da ne. Nisu stvari kakve mislimo da jesu. Počni da zivis zacudices se koliko je stvari nisi video koje su vredele.</p>

<p>Imam dvoje dece, obozavam ih, stalno mislim kako ce bez mene, sta ce a opet ne mogu da se otrgnem crnim mislima. Imam i muza koji me maksimalno mrzi i sve moguce radi da me psihicki urnise, mislim da mi treba pomoc da uspem da se saberem da ne ostavim decu samu... Ne znam kako</p>

<p>Izvršila bih samoubistvo.</p>

<p>Moj dečko je otiso kod brata posto hoce da se ubije. Mene je ostavio samu i ne moze da me vidi meni je bas dosta sveqa</p>

<p>Imam cerkicu od 3 godine,ali svaki dan razmisljam o samoubistvu I to satima,hocu da popijem lekove I alkohol,jedino se plasim za cerku,lecim se godinama od depresije.Ne plasim se smrti ali osecam da sam jos uvek pribran da to ne uradim,ali sve sam blizi tom nazalost.</p>

<p>Svaka individua ima pravo da odlucuje o svom zivotu. Meni je suicid poslednje uporiste licne slobode, moje telo, moja dusa, moja stvar. Nikada nisam uspela da oduzmem svoj zivot u datom trenutku, ali aktivno obilazim takve trenutke (juce par sati na vrhu zgrade (ocu necu), prosle nedelje po par minuta niskog vesanja (ocu necu ocu i u poslednjoj sekundi necu), vise puta pune sake medikamenata od kojih mozes samo slatko da se naspavas i onda sve ispocetka. Poslednje resenje mi je unosenje sve veceg i veceg broja biljaka u sobu u kojoj spavam, malo boli glava, al prestace da boli onda kad se ne budem probudila (u dzungli spavace sobe). Nikad ne znam da li je poslednje dodata biljka bas ta, i to mi je postala omiljena igra. Jednog dana cu uspeti i ovim putem cestitam svim hrabrim ljudima koji su uspeli iz prve, ono, rip and wait for me</p>

<p>Sta da kazem ja kada sam izgubio cerkicu od leukemiju u nepune 18 god 9 maj 2 godine kako mi je umrla i sta mi drugo preostaje nego da zavrsim ovaj moj bedni zivot jer nemam razloga vise da zivim kad ona nije ziva sta me veze vise za ovaj svet a ako ima neki drugi mozda ce tamo da me saceka</p>

<p>već neko vreme razmišljam o samoupistvu. Nedavno sam saznao da ne mogu da imam dece i da sam rodjen takav.. Posao (i ako solidno plaćen) jmi je sranje,, ubija u pojam. Imam divnu suprugu i imam blagi osećaj da sam joj teret. Ništa me više ne uveseljava, svaki dan mi je gori nego prethodni. Mislim da ću uskoro da prekratim ovu agoniju.</p>

<p>Ne znam, ne zamerajte, nisam sve iscitala do kraja sta ste pisali jer upravo sam se vratila u stan, jer sam razgledala po gradu sa koje velike zgrade da skocim. Ne moze. Imaju jako visoke kule sa kojih bi bilo idealno skociti, ali ne moze. Ne mogu u neciji stan uci i baciti se. Da,zelim da se ubijem samo ne znam kako. Tabletama ne,vec sam pokusala. S mosta-spasioci ce me spasiti. Imam 33 godine, 10 gidina u mom zivotu se desava se ama bas nista. Moj ljubavni zivot je bio dno dna a tako nekako i drustveni. Roditelji su mi razvedeni a mami kad kazem ubicu se, odgovor je ubij, niko ti ne stiji na putu.dobila sam posao za minimalac,zivim sama, pusim 2 pakle cigara dnevno, od plate ne mogu da prezivim mesec.bi mozda jedva nekako ako bi batalila cigare ali to ne mogu i necu, ubila bi za cigar.nemam momka, drugarice se udale,svako na svoju stranu, apsolutno sam sama po ceo dan.napustila sam fax iako sam bila dobar student i to ne mogu da prebolim. Moj zivot je stao.jedno mrtvilo vec 10 godina punih. Ne mogu vise i hocu da ove muke skratim. Trebam da nadjem nacin...da popijem neki otrov...sta cu? Jer...uradicu to</p>

<p>Samoubistvo je smrtni grijeh, borite se protiv toga svim svojim bićem....ne odustajte od života koji vam je darovan. Rastuzicete svoje najmilije za cio njihov život! Ne odustajte od borbe za životom, borite se protiv depresije i suicidnih misli na sve moguće dostupne načine! Saosjećam sa iznesenim komentarima i želim vam da živite i da se ne ubijate!</p>

<p>Treba uvek traziti izlaz, ja se sa depresijom borim 2 godine, od kako sam ostala bez majke..</p>

<p>Procirai sam gomilu tekstova na temu samoubistva ... Depresije ... Sve je to povrsno sematski i plitko.... Moja supruga je izvrsila samoubistvo vesanjem dok sam bio na poslu ... Po pismima koja je ostavila potpuno trezveno razmisljanje puno ljubavi i razumevanja bolovala je od teske bolesti i dosla je do zakljucka da mi je velik teret fizicki emotcionalno i finansijski tako polu pokretna .... Nije zelela da je gledaju i smatraju za bogalja i nakazu ... Svesno je sebi oduzela zivot da nebi i mene povukla sa sobom u neku bolest i propast finansijsku... 30 godina smo se voleli i pazili otisla je da bi meni olaksala fizicki zivot ali psihicki sam potpuno unisten bez nje... Ne mogu da je krivim a zao mi je sto nije probala bar jos malo da se bori... Znam da joj je zivot bio pakao zbog bolesti i bolova zato je ne krivim odabrala je da olaksa sebi i meni ... Zauvek cu misliti na nju i voleti to njeno veliko srce...</p>

<p>samo hocu da izvrsim suicid jer sam nesrecna laku noc.</p>

<p>Prošao sam jako teška psihička stanja,ali sam uvek nekako uz veru i racionalnost uspeo da to prevaziđem. Kompjuteri i video igrice su mi pomogli kada sam bio depresivan.Čitanje Biblije(Psalmi,priče Solomunove,poslovice),mi je pomoglu u stanjima teške bolesti.Zašto izvršiti samoubistvo,ako već toliko mnogo ima mogućnosti da se umre(bolesti,saobraćajne nesreče,nesreče,ratovi,kataklizme,itd.).Živim sam,nemam ženu ni decu.Živimo u jedinstvenom vremenu i prostoru tehnološkog napretka.Pokrenite malo maštu i život će vam biti lakši.Alo ste sami ili usamljeni pronađite neki hobi ili bavite se nečim o korisnim za zdravlje.Šetajte,posmatrajte reku,drveće,ptice.Možda i sretnete neku srodnu dušu.Nije sve tako crno kao što mislimo.Bez obzira na sve muke i bolesti i loše situacije život je lep,samo to treba da otkrijemo.</p>

<p>nekako kada pomislim na samoubistvo padne mi napamet a ljudi kojima znacim sta s njima vecina populacije od 15 do 19 godina zeli da izvrsi suicid zbog decka devojke patnje ljudi pravi prijatelji su oni koji su tu kada nam je najteze a ne oni koji su tu kada njima treba</p>

<p>4 puta već sam pokusavala oduzeti zivot sebi .sada mi opet dolazi mislim da cu biti na tome svjetu srcnija i slobodnija ja sam pogresno dosla na ovom svetu</p>

<p>Hoću samo da uradim samoubistvo,jer su mi roditelji u teškom stanju i mama i tata su mi bolesni pričaju mi da nema prežive i da ćemo ja i moja sestra ostati sami svaki dan se molim za njihovo zdravlje preporučujem da idete kod roditelja zagrlite i zahvaliti bogu</p>

<p>Jako se loše osećam u poslednjih 7 godina, imam fizičkih zdravstvenih problema koji su bol u ledjima i levoj preponi, bol u kolenima, ramenima itd, uglavnom to traje već predugo bolovi su nepodnošljivi i razbili su me psihički da više ne znam da li je intenzitet stvaran ili psiha daje doprinos i pojačava bol. Imam sina od 11 godina, bolesnu majku od kancera koja se muči već 8 godina i umire svakog dana, otac mi je pre pola godine preminuo od kancera a nikad nije bio bolestan niti je ista slutilo u tom pravcu.. razboleo se i nestao je za 5 dana. Pre 7 godina poginuo mi je kum, osoba koja je uvek bila tu kad mi je bilo najteže, njegova smrt me je načela i tad sam shvatio koliko je sve oko mene ozbiljno. Pre 3 meseca obesio mi se drugar u dvorištu svoje kuće, razlog &quot;razne priče&quot;, taj dečko.. drugar.. voleo je život više od ikoga, iza njega ostalo je veliko ZAŠTO!? Popio je jutarnju kafu sa majkom i ocem, otišao im po hranu za živinu malo se šalio sa prolaznicima kao i obično, ušao je u dvorište zatvorio kapiju i obesio se. Ostao sam bez, pravog prijatelja, bez kuma, bez oca, majka kad umre i ja ću od tuge za njom zato bi da odem pre nje jer njoj je svaki dan neizvesnost. U životu me drži samo sin kojeg volim najviše na svetu ali mislim da neću izdržati još dugo. Voleo bi da upoznam osobe iz komentara jer možda jedni druge najbolje razumemo.</p>

<p>Ranije sam povremeno bolovala od depresivnih epizoda. Imala sam i jedan uspešan tretman lekovima od 6 meseci posle očeve smrti. Suprug i ja 15 godina pokušavamo da dobijemo dete. Imala sam nekoliko vantelesnih oplodnji, jednu vanmateričnu trudnoću. Imamo i finansijskih problema. Okruženje nam je ofucano, nemamo para da sredimo, sve ulažemo vezano za oplodnju, nemamo pare ni da otputujemo... Uvek smo se nekako držali i glava je bila gore, smejali, prkosili, borili. Sada kad sam uzela 40 sve me je stiglo i pokosilo. Vreme polako više nije na našoj strani, a optimizam postaje bizaran. Nikada nisam bila ovako depresivna. Čekam novu turu oplodnje, na antidepresivima sam 9 meseci, polako se skidam zbog potencijalne trudnoće, a kao da ih nisam pila. Jedino što su mi regulisali san, doktorka je izabrala baš tu vrstu jer sam bila bez sna mesec dana. Upala sam u krizu srednjih godina. Život nije ni nalik onome što bih želela. Oronula kuća, besparica, stresan posao, ugašen društveni život, borba za potomstvo, sat kuca tik tak... Tako bih volela da zaspim i da se nikad ne probudim.</p>

<p>Upao sam u probleme sa kockom i finansijama, žena me ostavila, imam dete od 2 godine i sve ređe ga viđam. Jedino što želim je da nestanem, izgubio sam veru u Boga a bio sam verujući čovek. Više ni ljude ne volim.</p>

<p>Želim samo da me nema. Imam želju, naravno kad bi postojala mogućnost, da me ljudi zaborave kao da nisam bila uopšte tu!</p>

<p>Baš se osećam teško, sav teret je pao na mene i stalno mi pada napamet da izvršim samoubistvo. Nemam nikakvu podršku od svoje supruge i čini mi se da okreće decu protiv mene. Glava me boli već mesecima i ne znam šta ću sa sobom. Razmišljao sam da se razvedem i da krenem od početka. Sve to košta a pogotovo nedostatak vremena. Dvadeset godina u braku i dvoje dece koja su izrasla u ozbiljne ljude. Ali sve to džabe kad moja žena, ako mogu tako da je nazovem, od mene prvi monstruma a ja to više ne mogu da trpim. Zato mislim da moram da učinim to da sebi olakšam muku i bol u duši. Živiš kako drugi hoće, a ne kako ja hoću.</p>

<p>Razmišljam o suicidu, probao, sve vi lepo napišete, ali kad ostanete sami sa detetom i pokušate da se lečite od takozvane depresije, a lekari ne mogu ni da saslušaju i ukapiraju kako vam je, još ispada da možeš ti, a nemaš želju ni krevet da napustiš, strahovi, napetost, bes, bolovi nepodnošljivi, pucaš na sve strane, bukvalno se gubiš… Imate bolesti -kičma razorena, psiha bolesti druge… izađete na invalidsku komisiju, a oni vas zajebavaju, možeš da radiš, pribavi ono, ovo a, traže pare, a znate da ne možete raditi, a treba da se detetu da hrana i vidite da ste nemoćni šta onda, a non stop vas odbijaju na invalidskoj komisiji, pa logično da razmišljate o samoubistvu. Svo ovo zlo od ljudi, zemlje, pokvarenosti, sve ovo smeće... Ne verujem vam više psihijatri čudotvorci.</p>

<p>Vidim da je neko upao u probleme sa kockom... Imam isti problem... Dugovi na sve strane. Nekada sam imala lep život i sve je krenulo nizbrdo... Ne vidim način da se izvučem, legneš da spavaš i ustaneš sa istim problemom.</p>

<p>Ceo život tražim razlog za život. Dajem šansu sebi da pronadjem nešto što će me dotaći, ali ne ide. Skoro sam stigao do 50 god, deca su porasla, roditelja više nema, razveden...sad više ni nema razloga za traženjem ičega.</p>

<p>Duze vreme vec imam strah od samocu od kako su me oba roditelja ostavila duze vreme se borim sa tim ,od svoju 7 godinu majka me napustila ,3 godine kasnije otac preminuo , 2019 godine baka preminula.Sada zivim sa dedom i cicom.Sve vise i vise kako starim sve vise i vise upadam u depresiju nemam sa kim da porazgovaram o neki savetima ,poceo sam da razmisljam o nekim losim stvarima i sve je gore i gore.</p>