Depresija kod adolescenata

Vaš adolescent se čudno ponaša u poslednje vreme, izbegava razgovor sa vama, odbija da jede, često se zatvara u svoju sobu... Zabrinuti ste i u nedoumici da li je u pitanju problem za koji ne znate, depresija ili jednostavno normalni simptomi adolescencije.

Adolescencija (lat. adolescere znači "postati zreo, sazreti"), počinje sa postizanjem polne zrelosti u razdoblju puberteta, dok se za gornju granicu uzima vreme postizanja emocionalne i socijalne zrelosti koji podrazumevaju iskustvo, spremnost i sposobnost da se preuzme uloga odraslog, što podrazumeva 24 godine starosti.

Svaki stručnjak za decu ili mlade ljude, reći će vam da je zaista teško povući jasnu paralelu. Ipak, nije i nemoguće.

Simtomi depresije kod adolescenata

Glavni psihosocijalni zadatak adolescencije je formiranje čvrstog ličnog identiteta koji je uslovljen biološkim, psihičkim i socijalnim sazrevanjem. Formiranje identiteta je proces nalaženja odgovora na pitanje "ko sam" ,"gde pripadam",  "šta želim da postignem", "kakav želim da budem". Priroda nije bila blagonaklona prema malom čoveku koji se trudi da poraste i nađe svoje mesto pod suncem. Naprotiv, prva barijera na koju nailazi, ukoliko je imao „srećno detinjstvo“, jesu fizičke promene.

U ovom periodu vršnjaci zauzimaju prvo mesto u životu mladog čoveka, koji mu kroje i nameću standarde lepote, kao i neizostavni mediji i drugi socijalni faktori.  Ukoliko naš adolescent upadne u depresiju, menja se i njegov doživljaj telesne seme, što se može manifestovati bulimijom, jo-jo dijetama, prežderavanjem, ili u najekstremnijim slučajevima, anoreksijom. Pored toga što remeti režim ishrane, ritam spavanja se takođe menja. Počinje da preterano spava, bežeći na taj način od samog sebe, a može patiti i od nesanice. Razredna vas zove na razgovor, jer je „dete“ strašno popustilo u školi, nepažljivo je na času, onim retkim danima kada je u školi. Vraćate se iz škole preneraženi i shvatate da vam dete nije tu. Čekate ga, mobilni je nedostupan, a pala je noć. Depresivna deca ponekad beže od kuće, čime šalju poruku da žele vašu pomoć, koliko god to vama nelogično izgledalo. Zove vas otac prijatelja vašeg adolescenta, skrećući vam pažnju da ih je po ranijem povratku kući zatekao kako puše travu. Na žalost, zloupotreba psihoaktivnih supstanci je vrlo čest pratilac depresije kod mladih ljudi, jer na taj način misle da će pobeći od surove im stvarnosti.

Polni identitet

Poremećaj polnog identiteta u adolescenciji je specifičan psihopatološki oblik koji se povezuje sa neuspešnom integracijom psiholoških procesa u prihvatanju svoga pola, svoje polne uloge i uopšte, polnosti, tj. muškosti ili ženskosti, uz sasvim normalno biološko određenje pola. Osim što prolazi kroz raznorazne fizičke promene, dobija i mnoštvo novih uloga za koje nije dovoljno pripremljen. I tako se javi konstantan osećaj napetosti i predviđanje da će se nesto loše dogoditi u određenim situacijama, opšteprisutno sopstveno uverenje da je inferiorniji od drugih, da ga društvo ne može prihvatiti kao takvog i da se nikome ne može svideti. Izrazita hipersenzitivnost može prouzrokovati česte napade plača, ili, kontradiktorno tome, česte izlive besa, ljutnje ili nasilja. 

Stalno surfovanje internetom ili igranje igrica jesu jedan vid bežanja od realnosti i način upotpunjavanja vremena uzrokovano naglim smanjenjem socijalnih interakcija, prestanka treniranja omiljenog sporta ili nekog drugog hobija.  Preokupiranost idejom da bi mogao biti odbijen ili kritikovan, strah da se okruži ljudima, osim ako nije siguran da će im se zaista svideti dovodi do toga da se adolescent drži starog, dobro poznatog društva u strahu da bi mogao biti odbijen, suvišan ili jednostavno loše prihvaćen. Sebe vidi kao ružnog, bezvrednog gubitnika koji nije dostojan ničije pažnje i ljubavi. Kada ovakve misli postanu dominantne, depresivni adolescent može razmišljati i o radikalnom izlazu - samoubstvu. Nemojte se oglušivati oko signala koji vam šalje- šali se na račun samoubistva, izjavljuje da je „bolje bi mi bilo da sam mrtav“, „voleo bih da nestanem zauvek“, „ne postoji izlaz iz situacije“. Pozitivan stav prema smrti i njeno romantično prikazivanje kroz priče ili pesme, često navodno nenamerno povređivanje,  prekomerno pijenje, prebrza vožnja automobila, mogu biti odraz stava prema životu, odnosno njegovom nipodaštavanju i željom za okončanjem.  

Šta dovodi do ovakvih stanja?

Nizak socio-ekonomski status, siromaštvo, loše obrazovanje i nezaposlenost u porodici mogu biti činioci rizika. Loši porodični odnosi i traumatski događaji tokom detinjstva ostavljaju jak pečat na malog čoveka koji bi tek trebalo da se oblikuje. Ukoliko supružnici imaju afektivne ili neke druge psihijatrijske poremećaje, ponašanje nekog člana porodice uklapa se u antisocijalni obrazac, uz koji obično ide i zloupotreba psihoaktivnih supstanci i/ili alkoholizam, velike su šanse da se kod deteta razvije tzv. „naučena bespomoćnost“, što će ga, gotovo sigurnim koracima odvesti u depresiju.

Ukoliko se često svađate sa supružnikom, pri tom ulazite i u fizičke sukobe, potrudite se da to ne radite pred decom i potražite stručnu pomoć porodičnog terapeuta. Nemojte zapostavljati dete zbog karijere, čestih promena boravišta, stalnih odsustvovanja od kuće, razvoda, smrti nekog člana porodice... Nikako nemojte pred njega postavljati prevelike zahteve.  Zapitajte se prvo šta dete zaista želi i koliko može. Deca koja su fizički ili seksualno zlostavljana imaju mnogo veće šanse da se razbole od depresije u odnosu na svoje vršnjake, kao i deca koja rastu u rigidnim porodicama.

Dete mi je depresivno. Šta dalje?

Za početak razgovarajte. Stavite mu do znanja da ste uz njega bez obzira na sve i to potpuno bezuslovno. Nemojte paničiti,  napadati ga  i postavljati mu suvišna pitanja. Bitno je da mu stavite do znanja da ste voljni i spremni da mu pružite podršku na bilo koji način. Prva reakcija adolescenta „optuženog“ za depresiju neretko je zatvaranje i ćutanje. Pričanje o problemima je u tom uzrastu veoma teško. Poštujte granice do kojih vam se dete otvara, pokažite da se saosećate sa njim i da ste spremni da ga saslušate onda kad bude spreman.
Ukoliko dete tvrdi da ne postoji problem, ne ignorišite svoje instinkte i simptome koje ste uočili, uzimajući u obzir njihovu ozbiljnost i trajanje. Imajte na umu da je poricanje jak mehanizam odbrane i da postoji mogućnost da vaš mali čovek i ne uočava da ima problem. Najbolje bi bilo da vaš mali čovek i vi potražite stručnu pomoć psihologa ili psihijatra. Možda ste i preuveličali simptome, ali bolje je da vam savest smiri stručno lice, zar ne?