Sve oblasti – pitajte doktora

Dijagnosticki kriterijumi za secernu bolest jesu vrednosti jutarnje (nastinu) glikemije iznad 7.0 mmol/l ili bilo kada u toku dana iznerene vrednosti preko 11,1mmol/l. Vi po svemu sudeci bolujete od secerne bolesti tip 1 poznatije kao insulino zavisni tip koji kako i samo ime kaze zahteva upotrebu insulina od trenutka postavljanja dijagnoze obzirom da je sekrecija insulina iz pankreasa u ovom tipu znacajno redukovana usled autoimune destrukcije celija koje luce insulin. Drugim recima, vas pankreas vise ne stvara dovoljne kolicine insulina i potrebno ga je nadoknadjivati. To sto vase potrebe za insulinom jos uvek nisu velike govori samo u prilog tome da jos uvek imate ocuvanu izvesnu sopstvenu sekreciju insulina. Obzirom da je vasa bolest hronicna i dozivotna ona zahteva dobru edukaciju pacijenta kako o tome sta su njene karakteristike, kako i na koj nacin se leci, tako i o znacaju sto striktnije kontrole glikemije. O svemu tome trebalo bi da prodiskutujete sa svojim dijabetologom. Ass.dr Milena Velojic Golubovic

Fizička aktivnost 4 nedelje posle operacije je apsolutni potrebna a na  Vama je da nađete optimalno vreme i mesti za to. To subjektivno osećanje  koje se pominje u uputstvu znači da ako ne osećate bolove, gušenje ili  neke od tegoba koje su prethodile operaciji možete postepeno i progresivno  da povećavate nivo opterećenja. A ako ni hladno vreme ni fizička aktivnost  kod Vas ne prave tegobe, onda je operacija uspela savršeno.

Depresija je u najvecem broju slucajeva bolest koja se moze uspesno leciti. To znaci da je moguce pomocu lekova relativno brzo razresiti tegobe. Kod nekih se depresivne epizode nikada vise ne vrate, medjutim, kod drugih postoji mogucnost da se povremeno ponovo jave nove epizode. Tada je potrebno samo sto pre otici psihijatru da se tegobe sto pre zaustave, odnosno da se dusevna patnja i smanjenje funkcionalnosti svedu na najmanju mogucu meru, te da osoba nastavi sto pre normalno i kvalitetno da zivi. U drugom slucaju se radi o tz. rekurentnoj depresiji i periodi dobrog stanja su duzi i kvalitetniji ako se izpostuje odredjeni protokol lecenja - recimo, da je nakon prve epizode potrebno bar godinu dana lecenja antidepresivima, najpre dozama koje su neophodne da se tegobe razrese, a onda najmanje sest meseci, tz. terapija odrzavanja. Seroxat ne stvara zavisnost, samo je neophodno da se postepeno ukljucuje u terapiju i na kraju postepeno iskljucuje. Panicni ataci se mogu javiti u sklopu depresije, moze se desiti i da osoba ima paralelno panicni poremecaj i depresiju, kao i da neko ko dugo ima panicni poremecaj na kraju "sklizne" i u depresiju. Zbog bola koji opisujete, ako to vec niste uradili, javite se neurologu i otorinolaringologu radi diferencijalno dijagnostickog sagledavanja.

Poštovana,

Nekadasnja bulimija nije prepreka za ostajanje u drugom stanju. Ono o čemu treba da povedete računa je da, ako želite da ostanete u drugom stanju, morate predhodno da prekine sa medikamentoznom terapijom. Popričajte sa Vašim psihijatrom, da li Vaše trenutno stanje dozvoljava da postepeno izbacite lek!

Anafranil je antidepresiv a Bromazepam je sedativ tj. anksiolitik. Nisam bas sigurna sta podrazumevate pod terminom "drogirati se", ali ako mislite da se radi o slicnom stanju kao kada se uzima heroin ili marihuana, to nisu takve supstance! Oba leka se koriste u psihijatriji za resavanje oboljenja poput depresije i strahova i jako su dobri lekovi. Ako se uzimaju na propisan nacin, mogu samo da koriste. Mogu imati neka nezeljena dejstva poput pospanosti, malaksalosti, opstipacije, slabijeg vlazenja usne duplje i sl, ali se to uglavnom resava promenom doze. Sto se tice pomoci osobi koju volite, morate otvoreno da porazgovarate i da joj nagovestite koliko ste zabrinuti, te da je zamolite da Vam objasni o cemu se radi. Ako je potrebno, ponudite joj i svoju pomoc

Potrebno je da se javite neurologu, psihijatru i otorinolaringologu radi detaljnog pregleda, obzirom da Vase tegobe mogu biti deo ne samo psihickih vec i nekih telesnih oboljenja. Uradite ova ispitivanja sto pre da bi Vam se pronasla adekvatna terapija i razresile tegebe koje nisu ni malo prijatne.

Obzirom da se sa Rivotrilom ne treba saliti prilikom obustavljanja, najbolje i najsigurnije resenje za Vas je da se javite lekaru - psihijatru i da se pod strucnim nadzorom oslobodite leka. Kod Vas se radi o psihickoj zavisnosti, a ako imate i telesne simptome prilikom redukcije ili ukidanja leka koji su slicni Vasim ranijim atacima straha, onda imate i telesnu tj. fizicku zavisnost. Rivotril treba zameniti nekim drugim bezodiazepinom ili antidepresivom - kojim i u kojoj dozi odredjuje lekar nakon pregleda i procene Vaseg stanja !!!

Veoma je tesko reci na osnovu tako malog broja podataka reci sta se tacno desava sa Vama. Od psihijatrijskih oboljenja, opis Vasih tegoba je najpriblizniji panicnom poremecaju, ali Vam to ne mogu tvrditi bez dodatnih podataka. Ako je panicni poremecaj, lako se resava lekovima ili psihoterapijom. Savetujem Vam da se javite psihijatru, ali i otorinolaringologu, obzirom na podatak da imate vrtoglavice i bol u predelu uha.

Opis Vasih tegoba najvise lici na socijalnu fobiju. Medjutim, socijalna fobija se ne resava Ksalolom niti drugim benzodijazepinima !!! Oni mogu biti samo pomocni lekovi uz antidepresiv i to samo na pocetku tretmana. Na nacin na koji ste do sada pokusavali da resite svoj problem, kao sto i sami mozete da vidite, nije moguce resiti se tegobe - one se smanje i nestanu dok traje dejstvo leka, a zatim se ponovo jave. Ako se radi o socijalnoj fobiji moguce je pravilnom terapijom resiti tegobe tako da ih, nakom prestanka uzimanja leka i/ili psihoterapije, vise ne bude. Ovako ste, samolecenjem, mozda navukli jos jednu bolest koja se naziva zavisnost od benzodiazepina, a ujedno i izgubili dragoceno vreme za kvalitetnije i potpunije resavanje problema! Takodje, ono sto se cesto desava kada se sociajlna fobija ne leci je pojava depresije, koja se pored neraspolozenja karakterise i bezvoljnoscu i gubitkom zadovoljstva. Javite se sto pre psihijatru radi temeljne procene Vaseg stanja (da li se radi o psihijatrijskoj bolesti i kojoj) i, na osnovu toga, ukljucenja adekvatne terapije.

Najpre treba utvrditi da li se radi o psihijatrijskom ili telesnom poremecaju. Obzirom da se tegobe javljaju samo u odredjenim situacijama, postoji mogucnost da se radi o psihijatrijskom poremecaju. Najcesce se takve tegobe javljaju kod pojedinih oblika strahova. Takodje, potrebno je, pored psihijatrijske procene, uraditi i osnovna telesna ispitivanja vezana za bolesti gastrointestinalnog sistema. Tek kada se napravi razgranicenje i utvrdi tacna dijagnoza moguce je govoriti o terapiji.

Ono sto bi Vam preporucila je da se javite Vasem pihijatru i da mu ispricate sve ovo sto ste napisali, obzirom da na osnovu ovih informacija koje ste mi poslali nisam u stanju da Vam odgovorim o cemu se radi kod Vas, odnosno, zasto Vam pritisak naglo raste. To moze da se desi iz brojnih razloga - pored ostalog i zbog porasta tolerancije na lek.

Saučešće pre svega! Gubitak jednog roditelja je jedan od najznačajnijih  razvojnih događaja u sa kojim se dete može suočiti. Taj događaj nikada ne  može ostaviti mali uticaj ukoliko je dete živelo sa roditeljem. Međutim,  uticaj i reakcije se razlikuju zavisno od uzrasta deteta, umne  razvijenosati, prethodne privrženosti deteta tom roditelju i značaja  gubitka za porodicu, kao i od načina na koji je došlo do gubitka roditelja  (iznenadan, neočekivan, užasavajući ili u sklopu prolongirane bolesti,  očekivano, bez fizičke traumatizacije). Prema istrađivanjima, čak 1,5  -4% dece u zapadnim zemljama izgubi roditelja tokom detinjstva. Zbog  ratova  kod nas je taj procenat i veći. Što je mlađi uzrast deteta, smrt roditelja  (majke prvenstveno) ima veći biološki uticaj (na telesnom nivou se mogu  očekivati reakcije deteta), dok što je deteta starije reakcije tuge imaju  postaju sliče onima kao i kod  odraslih. Činjenica da je vaša sestra umrla od hronične iscrpljujuće  bolesti, da smrt nije bila iznenadna i neočekivana, to umanjuje šanse za  pojavu patoloških reakcija žalosti (krivica, preokupiranost mislima o  smrti  i beznadežnosti, preimetnim smanjenjem interesovanja, pokretljivosti i  funkcionalnost do pojave iluzija i  halucinacija), iako deca nikada ne mogu biti dovoljno propremljena za smrt  roditelja. Kod mlađe dece reakcije žalovanja obično bivaju iskazane kroz  poremećaj telesnih funkcija i one mogu biti zakasnele zbog limitirane  mogućnosti  shvatanja, prećutkivanja istine, odsustva drstičnih promena u njihovim  životima (prisustvo baka, tetki, drugog roditelja, koji pokušavaju da  umanje  prazninu nastalu gubitkom majke). Tako, deca na mlađem uzrastu prvo osete  konsekvence  smanjenja kvaliteta brige o njima, pre nego žalost zbog gubitka roditelja.  Ukoliko je razvoj inteligencije normalan, deca imaju sposobnost da sa 5  godina razumeju koncept smrti i razliku "biti živ" i "biti mrtav". Deca  mlađa od 5 godina generalno to nisu u stanju ni verbalno ni crtežom. Vaša  sestričina zato i dalje traži i pita gde joj je mama i pored očevog  pokušaja  da je suoči sa surovom realnošću. Može se čak desiti da vam kaže da  idete u bolnicu da bi videla mamu. U različitim stručnim knjigama i  časopisima možete naći različita tumačenja i preprouke šta činiti i šta  reći  deci i pomoći im da započnu normalan proces žalovanja koji je bitan za  njihov normalan razvoj.Deca sa 3 godine su sposobna da prepoznaju osećanje  tuge i istraživanja su pokazala da ukoliko je ta sposobnost izražena deca  kasnije imaju manje šansi da ispolje neki psihijatrijski poremećaj  (najčešće  hipohondijazu ili psihosomatski poremećaj). Iako smrt roditelja nosi rizik  za razvoj mentalnih problema, kod najvećeg broja dece se to ne desi, niti  saopštavanje i sučoavanje dece sa bolnom istinom zahteva kasniji  psihijatrijski tretman, pogotovo kada unutar familije postoji podrška i  razumevanje za ispoljavanje tuge zbog gubitka!! Šta reći i učiniti? Možda  je  bolje pitanje šta ne činiti i ne govoriti. 1) Ne sprečavati započinjanje  žalovanja (ne sakrivati istinu od deteta, ne izbegavati razgovor o mrtvom  roditelju, ne izbegavati mesta koja bi detet podsetila na mrtvog  roditelja).  Decu ne treba prisiljavati da idu na sahranu ili važne obeležnice, ali to  svakako ne treba izbegavati 2) pomoći detetu da razume razliku između biti  živ i biti mrtav (ne govoriti detetu da je mama na nebu, u bolnici, da je  zaspala, jer će dete očekivati da se mama vrati i da ponovo budu zajedno,  što dete remeti i emocionalno i suprotno je sa zdravom logikom. 3) pomoći  ocu (čak i psihološkim savetovanjem) da pomogne deci da razumeju šta se  dogodilo sa mamom i pomoći i njemu (kroz sprovođenje rituala obeležavanja  smrti) da podeli žalost sa drugima (donošenje odluke za ponovnim  sklapanjem  braka se može posmatrati kao pokušaj samozaštite od preplavljivanja tugom  i  zaštita dece od gubitka majke zbog čega svoju novu ženu i predstavlja kao  "novu" mamu). Ovo jeste pogrešno jer u oba slučaja ometa NORMALAN proces  žalovanja, pogotovo kod dece, jer ometanje ili sprečavanje pre može  dovesti  do poremećaja (straho od bolesti, smrti, razvoj psihosomatskih smetnji).  kao  i hendikepiranja u učenju kako žaliti i odžaliti gubitak. 4) Deci,  pogotovo  mlađoj treba  ukazati da nisu ona kriva zbog toga što se dogodilo (deca imaju konkretno  i  "egocentrino" mišljenje i sve događaje dovode u vezu sa sobom), kako bi se  izbeglo da uz žaljenje deca osećaju krivicu i ličnu odgovornost. Naravno,  o  procesi prolaska kroz teške gubitke i žaljenja može se mnogo toga reći,  stoga ne oklevajte da iznesete svoje dileme i pitanja, kao i da u mestu  stanovanja potražite savetodavnu pomoć stručnjaka. Srdačan pozdrav

Cilj vaseg lecenja je postizanje klinickog i hormonskog poboljsanja koje se odrazava smanjenjem do potpunog povlacenja simptoma bolesti i normalizacijom vrednosti hormona tiroideje, odnosno postiznjem eutiroidnog stanja. Ono sto mogu da zakljucim iz vaseg mejla je da je vasa bolest i posle dve ipo godine aktivna i da se nije postigo zeljeni cilj te mislim da je neophdno da sa vasim endokrinologom razmotrite zasto je to tako kao i mogucnost eventualne promene terapiskog pristupa. Sto se tice vaseg pitanja o antiTPOab to nije hormon vec nivo antitela na enzim tiroidnuperoksidazu i njihove vrednosti kao i vrednosti nekih drugih antitela u prvom redu TRab ( na TSH receptor) mogu ukazivati na eventualnu etiologiju vase bolesti. Ass.dr Milena Velojic Golubovic

Iz vaseg mejla nije jasno na osnovu cega vam je postavljena dijagnoza niti koji vam je lek prepisan tako da se o tome ne mogu izjasnjavati. Hashimotov tiroiditis jeste autoimuna hronicna upala stitaste zlezde koja sve dok ne dovede do poremecaja funkcije ( najcesce smanjenje/hipotireoza) ne zahteva lecenje vec samo pracenje. Sa lecenjem se zapocinje kada nastupi poremecaj rada zlezde i posto je najcesce u pitanju smanjenje funkcije terapija je supstituciona i dozivotna. Ass.dr Milena Velojic Golubovic

Uradjeni ultrazvucni pregled ukazuje na izmenjenu gradju stitaste zlezde (postojanje cvora) te svakako bi trebalo da se javite endokrinologu koji bi vas klinicki pregledao, pogledao uradjeni ultrazvucni nalaz i indikovao dalja ispitivanja ako proceni da za tim ima potrebe.Posto vidim da ste iz Nisa mozete se javiti neke srede prepodne u specijalisticku ambulantu Klinike za Endokrinologiju kada ja radim i kada vas mogu pregledati.Potreban vam je samo uput od stane lekara opste prakse. Ass.dr Milena Velojic Golubovic

Poštovana, displazija kuka ne utiče na trudnoću, kao ni na porodjaj, osim ukoliko nije radjena operacija na oba kuka, gde se u odredjenim situacijama može predložiti carski rez, kao bezbedniji način porodjajaj. Medjutim, trudnoća može da utiče na stanje kukova, odnosno ono može da se pogorša posle trudnoće, zbog uticaja hormona u trudnoći, i povečanja telesne mase, stoga je nneophodno voditi računa o telesnoj masi u toku trudnoće, kao i redovnoj fizičkoj aktivnosti. Skraćenje noge od 2,5 cm, može i ne mora da predstavlja problem. Zavisi da li se javlja hramanje pri hodu, denivelacija karlice i krivina kičme, bolovi uj ledjima. Ovakvo skraćen je se može korigovati povišicom za obuću, ali je i relativna indikacija za operativno produženje noge. Genetika ima uticaja na pojavu razvojnog poremećaja kuka (displazije), pa se savetuje da se novorodjena deca koja imaju nekog člana porodice sa displazijom ili neki drugi faktor rizika pregledaju odmaha po rodjenju, a ultrazvučno do kraja prvog meseca života, te to imajte u vidu.

Nekontrolisano curenje mokraće posle akta mokrenja je veoma neprijatno i zahteva pažljivije ispitivanje od strane urologa i nefrologa.Takve tegobe mogu dati oboljenja prostate (hronična upala) ,bešike ili čak mišića koji to kontrolišu tj.njihova inervacija. Zato predlažem da se prvo javite urologu,koji će uraditi svoja ispitivanja i eventualno usmeriti na dalje ispitivanje.

Poštovani Gospodine, Deformitet sa kojim ste rodjeni, pes equinovarus congenitus, spada u teže urodjene deformitete stopala. kada je u pitanju mogućnost potpune korekcije deformiteta. M nogi smatraju da odlični rezultati u lečenju ovog deformiteta i ne postoje, već samo vrlo dobri i lošiji. Broj i vrsta operacija kojima se podvrgnuti, govori da ee kod Vas radilo o težem obliku pes equinovarusa ( koji može biti lak. umeren i težak). U takvim slučajevima se ne može očekivati najbolji rezultat lečenja. Cilj lečenja je da se postične da se ctopalo oslanja celim tabanom na podlogu i da obim pokreta u skočnom zglobu omogućava normala hod, kao i da nema bolova u stopalu, jer su to neophodni uslovi za vodjenje normalnog života. Sastavni deo ovog urodjenog deformiteta je i kraće stopalo, koje može biti kraće od nekoliko mm do nekoliko cm, u odnosu na zdravo stopalo, i slabije razvijeni mišići lista podkolenice, tako da obim podkolenice može biti i nekoliko cm manji u odnosu na zdravu. Praktično je nemoguće postići da list na bolesnoj nozi postane isti kao onaj na zdravoj, ali je smaga mišića lista i dalje najčešće sasvim dovoljna za normalan život, te je to pre svega estetski nedostatak. Mogućnost korekcije putem ugradjne silikona postoji, a koliko ja znam ne primenjuje se nigde u Srbiji. U svakom slučaju radi se samo o estetskoj korekciji. U svakom slučaju najvažnmije je da su funkcionalni rezultati lečenja dobri. Da je normalan život sa korigovanim pes equionovarusom sasvim moguć. govore i primeri Kristi Yamaguchi, olimpijske pobednice u umetničkom klizanju, i Troy Aikman-a, čuvenog igrača američkog fudbala, koji su lečeni od deformiteta kao vaš.

Na prvom UZ pregledu kukova ustanovljena je fiziološka nezrelost kukova (Graf tip IIa). Takvi kukovi u prva tri meseca mogu da sazre u potpunosti i da ne zahtevaju nikavo lečenje, ili da postanu nedovoljno razvijeni - displatični, i tada je lečenje neophodno. Najbolji metod u lečenjeu je nošenje Pavlikovih remenova - kaiševa. Na RTG snimku se mere odredjeni uglovi i distance, na osnovu kojih se odredjuje stepen displazije. U principu Pavlikovi kaiševi se nose do normalizacije kukova, po pravilu ne manje od 3 meseca. Ritam kontrola zavisi od nalaza, uzrasta deteta i brzine njegovog rasta, i obično se kontrole zakazuju na 2-6 nedelja. Kaiševi se podešavaju prema odredjenom položaju koji kukovi treba da zauzimaju. Kada će se raditi UZ kontrola zavisi od ordinirajućeg lekara, a uobičajeno je da se ona učini posle 4 do 6 nedelja nošenja aparata. Rutinsko rtg snimanje nije potrebno, ukoliko se napredak tzerapije prati UZ. Redovne kontrole po završetku lečenja su neophodne da završetka rasta, u odredjenom intervalu, kada se prave i rtg snimci. Uspeh lečenja displazije ukoliko se lečenja započne do 3 meseca je jako visok, pšraktično 100%.

Na zalost ne pratim ovu vrstu suplemenata, savet potrazite od neuropsihijatra