Psihološki aspekti fizikalne terapije

Fizikalna terapija predstavlja oblik medicinskog tretmana koji služi smanjenu bola i povećanju pokretljivosti i kvaliteta života, a primenjuje se nakon različitih vrsta povreda, prilikom oporavka od operacije, porođaja, prilikom adaptacije na amputaciju ili drugu vrstu invaliditeta i kod različitih oblika hroničnih oboljenja. Fizikalna terapija podrazumeva primenu različitih fizičkih vežbi, masaže, primenu nekih specifičnih tehnika i instrumenata zarad smanjenja bola i rehabilitaciju prilikom prilagođavanja na invaliditet.

Iako ova vrsta terapije značajno pomaže u smanjenju bola i povećanju pokretljivosti, pa samim tim unapređuje i kvalitet života ljudi koji imaju neki od navedenih problema, često ostaje zanemarena činjenica da ovakva zdravstvena stanja, iako su primarno fizička, imaju i svoj psihološki aspekt koji nije manje značajan. Naime, bol, ograničeno kretanje, invaliditet ili neko hronično oboljenje stvaraju značajan distres kod osoba koje ih proživljavaju, a to često može uticati i na njihovu motivaciju i upornost tokom tretmana u kome su one ključni činilac oporavka.

Psihološki aspekti fizikalne terapije

Osobe koje primaju fizikalnu terapiju najčešće doživljavaju intenzivan i/ili hroničan bol, bez obzira na to šta je prvobitni uzrok tog bola. Pored bola, česta je ograničena pokretljivost koja je usko povezana sa bolom u smislu toga da je za rad na povećanju pokretljivosti često potrebno da osoba trpi i prevazilazi bol i uprkos tom akutnom stresu veruje, nada se i aktivno radi na tome da postigne pozitivne rezultate ili da se prilagodi postojećem stanju stvari.

Osobe koje prolaze kroz fizikalnu terapiju nisu samo tela koja treba da se oporave, već su celovite osobe koje u odnosu na svoje zdravstveno stanje imaju određene stavove, emocije i ponašanja. Dakle, psihološke reakcije osoba koje prolaze kroz fizikalnu terapiju mogu se podeliti na:

1. Kognicije koje predstavljaju stavove u odnosu na vlastito zdravstveno stanje i fizikalnu terapiju, uverenja o vlastitoj mogućnosti ili bespomoćnosti u odnosu na kontrolu bola i očekivanja od tretmana, ishoda tretmana i budućeg kvaliteta života.
2. Emocije kao što su pre svega strah, anksioznost, depresija ili bes i iritabilnost koje mogu negativno da utiču na tretman.
3. Ponašanja koja se pre svega odnose na zdrave ili nezdrave mehanizme prevladavanja pod kojim se podrazumeva na primer aktivno bavljenje različitim aktivnostima naspram pasivnosti usled straha od bola ili recimo održavanje socijalnih odnosa i primanje podrške, naspram izolacije.

Svi ovi psihološki aspekti značajno utiču na doživljavanje terapije i na motivaciju, pa samim tim i na fizički i na psihološki oporavak osobe, pa je važno pre svega registrovati ih, a zatim i raditi na njima podjednako kao i na fizičkim. Takođe, treba uzeti u obzir i širi kontekst, a to je da osoba ne reaguje emotivno samo na konkretan bol i/ili onesposobljenost, već njeno zdravstveno stanje može uticati i na njen identitet i sliku o sebi, na njene porodične i društvene odnose i na sposobnost i mogućnost da radi.

Šta je bol?

Bol je prvenstveno fizička senzacija, ali je u isto vreme i subjektivna senzacija koja zavisi od mnoštva faktora. Naime, obrada bola kao telesne senzacije počinje sa receptorima za bol u našem telu i na koži, a zatim se informacija koja je registrovana receptorima prenosi putem perifernog nervog sistema do mozga, gde se pretvara u nervni impuls i zatim interpretira kao iskustvo bola. Prema tome, bol se različito doživljava i u zavisnosti od psiholoških i socijalnih faktora, pored telesnog praga bola.

U nekom kontekstu ili za određene ljude, bol čak ne predstavlja neprijatno iskustvo (recimo posle dobro odrađenog treninga). Potrebno je setiti se i da je bol, iako najčešće neprijatan, zapravo neophodan za naše preživljavanje, jer predstavlja “alarm” koji nas upozorava da nešto nije u redu sa našim telom i baš zato što je tako neprijatan, pokreće nas na brzu reakciju u svrhu prevencije dalje štete. Međutim, kada govorimo o bolu u kontekstu fizikalne terapije, tada se radi o kliničkom bolu što znači da on zahteva medicinski tretman.

Intervencije usmerene na smanjenje bola

S obzirom na to da je svaka individua specifična i da na različit način doživljava fizikalnu terapiju, proces oporavka i bol, različite tehnike će biti od pomoći različitim osobama. Tehnike koje se koriste u cilju smanjenja bola i povećanja motivacije tokom fizikalne terapije uglavnom dolaze iz kognitivno bihejvioralne terapije.

S obzirom na to da tehnike koje se odnose na psihološke aspekte nisu sastavni deo fizikalne terapije, već zavise od pojedinačnog terapeuta, ukoliko ih on ne primenjuje, možete ga kroz razgovor i dogovor podstaći da počne da ih koristi zajedno sa Vama, primenjivati ih sami ili angažovati psihoterapeuta.

Psihoedukacija

Za početak je važno edukovati se o tome koji sve faktori utiču na doživljaj bola i setiti se različitih primera iz vlastitog života kada ste doživljavali bol i setiti se koje su to okolnosti koje su dovodile do promena u Vašem doživljaju bola. Korisno je pročitati o teoriji kontrole ulaza (gate control theory) i razumeti da negativna osećanja, stavovi i ponašanja kao što su depresija, anksioznost, i manjak aktivnosti negtivno utiču i na doživljaj bola i na motivaciju i na brzinu i kvalitet oporavka.

Osećaj bespomoćnosti je najčešći pratilac dugotrajnog oporavka i najviše utiče na motivaciju. Zbog sporog napretka i bola, osoba ima doživljaj da ona nema kontrolu nad svojim telom i oporavkom i gubi motivaciju da radi na sebi. To dalje dovodi do još sporijeg oporavka, a zatim do još intenzivnijeg osećaja bespomoćnosti (začarani krug). Kako bi osoba stekla doživljaj kontrole, korisno je da vodi dnevnik u kom će beležiti trenutke kada doživljava bol, njegovu jačinu, učestalost, trajanje i sve okolnosti koje ga prate:

• Lekovi koje pije,
• raspoloženje,
• socijalna podrška,
• nivo fizičke aktivnosti,
• ishrana,
• kvalitet sna...

Postavljanje ciljeva

Postavljanje ciljeva je jedan od ključnih motivatora u fizikalnoj terapiji, ali da bi ta metoda bila korisna, potrebno je da ciljevi budu:

1. Realistični – To znači da ne postavljate sebi ciljeve koji su “preveliki zalogaj”, jer ukoliko su Vaša očekivanja nerealno visoka, kada ne uspete da ih dosegnete, obeshrabrićete se i Vaša motivacija će dodatno opasti. To znači da je za održavanje motivacije najboolje da ciljevi budu manji, a da ih ima više i da se postavljaju recimo na nedelju dana.
2. Merljivi – To znači da ciljevi treba da budu konkretni. Dakle, cilj “želim da mi bude bolje” nije dovoljno precizan da bi mogao da se meri, ali cilj “želim do kraja sledeće nedelje da mogu samostalno da napavim korak/prošetam 15 minuta” su primeri ciljeva koji mogu da se registruju.

Važno je ciljeve praviti u dogovoru sa fizikalnim terapeutom, jer on zahvaljujući svom iskustvu može realističnije da proceni brzinu Vašeg oporavka. Motivacija će takođe biti veća ukoliko fizikalni terapeut ima dobar odnos sa svojim pacijentom i podržava ga, ohrabruje i podstiče.

Preispitivanje negativnih stavova i ponašanja

Prilikom dugotrajnog oporavka ljudi često prave tzv. kognitivne greške odnosno greške u razmišljanju kao što su preuveličavanje negativnih aspekata oporavka, a zanemarivanje ili minimiziranje pozitivnih, prognoziranje da se nikada neće oporaviti ili da bol nikada neće prestati, zatim traženje krivca bilo u drugome bilo u sebi i celodnevno fokusiranje isključivo na bol. Takođe, neretko ljudi postanu zavisni od medikamenata ili od drugih ljudi. Sve ovo negativno utiče na oporavak i prema tome bi trebalo aktivno preisipitivati svoje stavove i navike i menjati ih u pozitivnom pravcu.

Odvlačenje pažnje

Istraživanja su pokazala da odvlačenje pažnje ima značajne efekte na smanjenje doživljaja bola. Puštanje muzike, video sadržaja ili instrukcije da se broji, računa i slično, zatim metode koje su slične vođenoj meditaciji i vežbe relaksacije dokazano odvlače pažnju i smanjuju bol. Tehnike odvlačenja pažnje dovode do toga da izveštaji osoba koje trpe bol sadrže i do 40% niže procene intenziteta bola, a čak je pokazana za 50% smanjena aktivnost u regionima kore velikog mozga koji su zaduženi za obradu bola, što je uporedivo sa uticajem koji imaju lekovi protiv bolova.

Fizička aktivnost

Fizička aktivnost bilo koje vrste (šetnja, trčanje, fitnes, rekreacija, sport) predstavlja nezaobilazni faktor mentalnog zdravlja, jer ima dokazano pozitivan uticaj na raspoloženje i na redukciju depresije. Osobe koje se oporavljaju od neke povrede ili trpe akutan ili hroničan bol mogu biti obeshrabrene da se bave fizičkom aktivnošću, jer se plaše bola, novih povreda ili prosto nisu motivisane da se pored drugih problema aktiviraju. Međutim, u njihovom slučaju izrazito je važno da budu fizički aktivni (sve u skladu sa svojim trenutnim mogućnostima i preporukama doktora i terapeuta) kako zbog fizičkog oporavka, tako i zbog psihičkog.