Sve oblasti – pitajte doktora

Akne (bubuljice) se uspesno lece mada zahtevaju vreme i strpljenje kao i saradnju punu poverenja izmedju lekara i pacijenta.Vise informacija o razlozima nastanka kao i terapikskom pristupu mozete naci na nasem sajtu(u odeljku zdravlje mladih). Javite se dermatologu i imajte poverenja i strpenja .Pitajte ga sve sta Vas interesuje i bubuljice ce Vas "napustiti".
dr Zorana zlatanovic
dermatovenerolog

Limfocitoza moze biti uzrokavana razlicitim pritajenim infekcijama (mokracnim, hronicnim zapaljenjima sinusa, krajnika ili karioznim zubima). To nema veze sa vasim fibroadenomom. Porazgovarajte sa svojim lekarom. Ako nema uzroka koji bi racionalno objasnio, promenite laboratoriju u kojoj radite krvnu sliku. Mozda je laboratorijska greska. Stojim vam na raspolaganju za dalje savete Pozdrav Dr Marjanovic

Batine spadaju u lose postupanje i fizicko zlostavljanje deteta. Sa druge strane desetogodisnjak je sve manje dete a sve vise kompleksna individua sa kojom takav pristup visestruko pogorsava stvari (o tome mozete citati u tekst "Da li su batine iz raja izasle", na ovom sajtu). Sa batinama se mora prestati pre nego se zapocne bilo kakvo savetovanje! Uopste, bilo kakvo kaznjavanje ima privremen uticaj na izmenu ponasanja, pogotovo ako nije propraceno pozitivnim potkrepljenjem kada nastupi pozitivna promena. Trajni efekt ima samo ponavljano nagradjivanje dobrog ponasanja. Reci kao sto su "mangup...izludjuje..." nose predznak negativnog opazanja decakovog ponasanja. Negativno opazanje, povlaci negativne emocije i reakcije, A na negativne reakcije roditelja, dete ne odgovara na pozitivan nacin. To stvara zacarani krug negativnih reakcija koje u trenucima bespomocnosti roditelja kulminiraju losim postupanjem i nasiljem nad detetom. I to se mora zaustaviti i prekinuti! Sto se tice konkretno problema, potrebno je napraviti ponasajnu (bihejvioralnu) analizu kada se ispustanje stolice desava, u kojim situacijama, sta im prethodi, na koji nacin se to ponasanje odrzava (sta izaziva da se to ponovi), koje su konsekvence (da li ucestvuje u ciscenju i pranju umazanog vesa). Kontrola defekacije (sfinktera) je vestina koja se usvaja u ranom psihomotornom razvoju. Da bi se govorilo o psiholoskim uzrocima, moraju se iskljuciti organski i dijetetski. Dakle, potreban je konsultacija i pregled pedijatra koji ce dalje indikovati eventualne druge preglede i rezim ishrane. Psiholoski razlozi leze u problemima obuke praznjenja creva i kontrole misica koji regulisu voljnu defekaciju. Ukoliko je obuka bila neuspesna potrebno je pozabaviti se onim delovima obuke koji nisu dovrseni. Drugi razlog lezi u emocionalnoj sferi i reagovanju na akutni ili hronicni emocionalni stres. Akutni stres, pogotovo kod hiperaktivne i nespretne dece dovodi do razgradnje vec stecenih funkcija kontrole ispustanja stolice. Treci razlog moze lezati u ispoljavanju protesta, i karakteristican je za decu koja su uspesno savladala obuku, ali koja svojim postupcima (koji izazivaju veliku paznju roditelja) ostvaruju komunikaciju sa direktivnim i nadredjujucim roditeljima ispoljavajuci tako bunt i potrebu za vecom fizickom i psiholoskom autonomijom. U svakom slucaju radi se o problemu koji zahteva konsultaciju sa strucnjacima (pedijatrom i decjim psihijatrom) i porodicno savetovanje. I naravno prestanak kaznjavanja. Nijedan medicinski i psiholoski problem nije izlecen batinama!

Postovana gdjo Ksenija,Vase pismo je dobar primer kako roditelji uspevaju da pogorsaju odnose onda kada je potrebno da se oni poboljsaju. Vasa i tatina Zora pokazuje da ima problem (strah) od odvajanja od sigurne mame i sigurnog mesta (kuce), a roditelji upiru prstom jedan u drugog iznad njene glave da bi razresili problem. Resenje postaje onda problem, pa tako od jednog sada postoje dva. Da li je tako bilo i dok ste bili zajedno? Da li je to bio i ostao odnos zasnovan na dilemi "ko je u pravu i ko je kriv" kada dete ne pokazuje zeljene osobine i ponasanje za ocekivanja roditelje. Mozda ste oboje u pravu, ali ne vidim kako ce od toga Zori biti bolje. Pitam se sta biste radili kada bi Zorino ponasanje postalo gore? Dakle, kako da uplasenoj Zori pomognu roditelji koji imaju veliku moc da stvari pogorsaju? Verujem da cete kao mocni ljudi naci nacin da ukoliko stvarno zelite da joj pomogne to i ucinite. A ako vam se zuri u tome, vi pocnite odmah. Otvoren razgovor izmedju roditelja o tome sta se dogodilo izmedju dva kriticna vikenda bi za pocetak bio koristan. Ne insistirajte da vam to isprica dete ukoliko ne zeli, jer mozda i nema sta da se isprica. Mozete joj ponuditi da nacrta svoj strah i isprica kako se desilo da je strah napadne. Sposobnost roditelja da zajednicki resavaju probleme na drugaciji nacin u vasem slucaju moze biti problem, ali ako i to pokusate radoznao sam da saznam sta se promenilo i u Zorinom ponasanju. Ukoliko posle vaseg zajednickog promenjenog pristupa u pomoci detetu i dalje smatrate da treba prodiskutovati nastalu situaciju, da je dozivela traumu ili da njeno ponasanje ima nekakvu funkciju regulatora roditeljskih odnosa, mozete me potraziti u Dnevnoj bolnici za decu i omladinu Klinike za mentalno zdravlje u Nisu.

Bolovi su normalni posle operacije. Vremenom treba da su sve manji. Ako su toliko jaki probajte sa Trodonom. ass dr med sc Dragan Milic

Postovana zabrinuta mama, u vasem "pitanju" ima vise odgovora nego pitanja. Pitam se sta biste Vi odgovorili kada biste procitali pismo sledece sadrzine: "Radi se o decaku od nepunih deset godina, vredan ucenik, bavi se sportom opsednut je fudbalom, svoje emocije jako tesko ispoljava na sve sto mu ne odgovara reaguje veoma burno i histericno. Vrlo tesko uspostavljam kontakt sa njim, deluje mi veoma odsutno, u skoli je popustio. Nikada nisam vrsila pritisak na njega. Razmazen jeste, inati se dugo i tvrdoglavo. Veoma smo zaposleni i ja i suprug. Zabrinuta mama." Ako bih i dao svoj komentar rekao bih da meni ne zvuci fer kada roditelj kaze da je dete razmazio, a zatim se zali na ponasanje svoga deteta. Pogotovo ako su se pridrzavali stereotipa: "prvo, pa musko". Dete se ponasa upravo onako kako su ga roditelji i naucili, i izgleda da se sa pravom ljuti sto im sada to ne odgovara. Tada ni depresivnost nije iskljucena jer dete biva bespomocno zbog zbunjujucih poruka koje prima od odraslih. Drugo, naslucujem iz vaseg pitanja da su rad i uspeh u poslu visoko cenjeni u vasoj porodici i da se na osnovu toga rangira i vrednost clanova porodice. Ukoliko je tako, pretpostavljam da imate dozivljaj da se vase osobine na vase dete nisu primile, a sto bi se moglo i ocekivati ako ste zbog prezauzetosti svoje odsustvo nadoknadjivali pokajnickim podmicivanjem poklonima. Takav pristup ne uci dete pozitivnim osobinama, vec samo umiruje savest roditelja, koji se vremenom cude kako dete nije steklo njihove osobine. Promena takvih navike i pomenutih vrednosti, i nudjenje vise kvalitetno provedenog vremena sa decakom, ali i uvodjenje jasnih kucna pravila uce dete da u zivotu postoje posledice za negativno ponasanje, ali i nagrade za pozitivno. Verujem da ce on to znati da postuje i uzvratiti onakvim ponasanjem kakvo od njega i ocekujete. Nagradjivanje bez postovanja pravila uce da se pravila i ne moraju postovati.

Potrebno je da se javite dermatologu, nadam se da će Vam on pomoći.

Hladni čvor ne vezuje radiofarmak. U nekim okolnostima se može smanjiti. Bitno je da ne pokazuje tendenciju rasta, Radi definitivne diagnoze preporučujem biopsiju (FNB)čvora, hormone, TG, TG-Ab, kalcitonin, Ro-grafiju vrata i pluća. Na osnovu toga će se doneti odluka da li je potrebna terapija i ako jeste, koja.

Potrbno je javiti se otorinolaringologu.
Prof. dr Slobodan Antić

Poštovana Jelena, Takayasu (Takajaši) arteritis predstavlja upalni proces koji zahvata zidove aorte i njenih grana, nepoznate etiologije.Češće se javlja kod osoba ženskog pola između 15 i 320 godina starosti. Klinička slika i dijagonza. - Kod polovine bolesnika javlja se generalna slabost sa osećajem nelagodnosti, groznicom, noćnim preznojavanjem, gubitkom telesne težine, atralgijama i zamorom. Često su ove tegobe praćenje anemijom i povećanim vrednostima sedmentacije eritrocita. Ova početna faza bolesti se često progredira stanjem koje se karakteriše upalnim procesom i nekrozom zidova aorte i njenih grana. Kod druge polovine bolesnika sa Takajašijevim artritisom javljaju se samo kasnije vaskularne promene, bez gore navedenih simptoma i znakova. U odmaklom stadijumu upalnog procesa aorte dolazi do slabosti njenih zidova sa formiranjem lokalizovanih aneurizmi. Zidovi luka aorte su posebno osetljivi. Kod mnogih bolesnika bolest se smiri i klinički tok ide blago ali može biti i drugačije. Terapija: -akutno smirenje procesa visokim dozama kortikosteroida -energično lečenje hipertenzije -po potrebi hirurški tretman ili angioplastika balonima

Postovana gospodjo, pokusaj samoubistva u medicini i psihijatriji predstavlja najurgentnije stanje. Takav dogadjaj, ma sta da stoji kao njegov uzrok i povod, morao bi biti ALARM za okruzenje u kojoj se osoba nalazi koje treba da mobilise snage za drugacije odnose. Na porodica je najvece iskusenje promene, ali joj drustvo daje podrsku delegirajuci joj strucno lice kao pomoc, ali glavni kreator promene ostaje PORODICA. Zato mislim da promena doktora nece doneti promenu odnosa, vec angazovanje cele porodice u radu sa psihijatrom. Pre svega zbog cinjenice da problem ne mora biti u detetu ili adolescentu koja pokusa samoubistvo (i najcesce nije), vec u RELACIJI (najcesce porodicnoj) koju dete ili adolescent ponasanjem pokusava da regulise. Tipicno, adolescent koji pokusa samoubistvo pokazuje znake depresivnosti: depresivno raspoloženje (tuga), gubitak interesovanja i radosti, smanjenu energiju (brzu zamorljivost i smanjenu aktivnost), a u radu sa porodicom se kao redovne otvore teme jaka KONTROLA ponasanja adolescenta i neuspesna borba adolescenta za vecom nezavisnoscu, medjusobno emocionalno udaljavanje, i naglaseno stereotipno shvatanje ULOGA MUSKOG I ZENSKOG POLA od strane roditelja. Depresivnost nastaje kao posledica niza po osobu nepovoljnih dogadjaja nad kojim ona nema kontrolu sto uslovljava pojavu tzv. naucene bespomocnosti. Hronologija "bespomocnosti" u slucaju vase kceri je evidentna: preseljenje, bes koji se ne sme ispoljiti, pozicija slabijeg i neprilagodljivog u odnosu na "zlatnog" mladjeg brata, neuspeli pokusaj ukljucivanja u vrsnjacko drzenje (druzenje sa drugaricama u "skolskom" prekida ljutita majka na bicikli uz zadovoljstvo bezpogovrnim povinovanjem devojcice). Na skali stresnih zivotnih dogadjaja adolescenata ove situacije zauzimaju visoke pozicije. Pitam se da li se ona jos uvek druzi sa pomenutim drugaricama, obzirom da ste vi procenili da je jedino ona "manja" od njih? Kulminacija je usledila ispijanjem 50 tableta (!) sedativa. Cijih? Kome je to u vasoj kuci potrebno 50 tableta za smirenje? Ko bi to imao problem u vasoj porodici kada vasa kcer ne bi imala problema? Da li ona svojim ponasanjem spasava nekog od velikog uznemirenja za koje su bile potrebni sedativi? Ovo su pitanja koja se, priznacete, sama namecu. Nezadovoljstvo koje opisujete kod vase kceri odlaskom kod psihijatra, dozivljavam kao nastavak hronologije bespomocnosti. Ona se protivi, ali je nemocna, kao i psihijatar koji ne moze imati uticaja na nekoga ko nema motiv da saradjuje. A uticaj se stvara kroz dobar odnos. Ja predlazem da nakon ove pauze vi i suprug predlozite kcerki da kao porodica odete kod njenog lekara i da tako nastavite dalje vidjanje sa njim. Mozda bi i vas suprug bio za to, jer nisam bas siguran da je i on srecan u situacijama kada dogovor izmedju njega i kceri vi ponistite i ljutito na bicikli odjurite da ispravite njihove "greske". Porodicno savetovanje ce vasoj kcerki pomoci da sebe vise ne dozivljava kao krivca za sopstveno stanje, jer kao psihijatar imam prilike da se uverim da se odlazak kod psihijatra cesto dozivljava kao kazna, pogotovo ako je osoba na to prisiljena. Obzirom da je doslo i do pozitivne promene u njenom ponasanju, mislim da su ona i psihijatar ucinili sa svoje strane mnogo. Ostalo je da to ucine i oni koji tu pozitivnu promenu mogu jos vise mogu da ojacaju. Da bi neko bio komunikativan i pricljiv, potrebno je da ima snazan dozivljaj da je saslusan i uvazen. Ali ako se jednom zahteva bezpogovorna poslusnost, a drugi put pricljivost, tu otvorenoj komunikaciji nema mesta. Srecno

~Postovani Ivane, Curenje iz rane nakon operacije nije retka pojava. Srecom to curenje relativno brzo prestaje. Pitanje je koji je razlog tako duge secernacije kod vas. Posto to traje 4 godine siguran sam da je jedini nacin lecenja operativni tj. neophodno je ukloniti infektivno zariste (ako ste operisani mrezicom ona se mora ukloniti, ako nema mrezice izdasna ekscizija rane i ponovna sutura). Uvek je nezahvalno raditi reintervenciju te se ne ljutite na kolege koje ne zele da prihvati odgovornost. Ja se ne bavim herniologijom i ne radim te operacije. U Nisu je svakako najiskusniji i najbolji hirurg za ovu vrstu patologije dr Veroljub Pejcic te se mozete obratiti njemu u slucaju da ne mozete resiti problem u Pancevu. ass dr med sc Dragan Milic

Poštovana Mirjana, pošaljite dokumentaciju putem e-maila (upakujte slike u formate da budu male) ili stavite fotokopije u kovertu i pošaljite na adresu:
doc dr Zoran Perišić
načelnik odeljenja invazivne dijagnostike
Klinika za kardiologiju
Klinički Centar u Nišu
Bulevar Zorana Đinđića 48
18000 Niš