roditelji – pitajte doktora

Imam 18 godina. Moj problem je nezdrava, bolesna atmosfera u kući, u tom smislu da imam jako loš odnos sa majkom, a i sa ocem. Stalno se sukobljavamo i svađamo. Koliko god se ja preispitujem, mislim da ipak uzrok problema ne može biti do mene (njihovog deteta) nego do njih. S jedne strane, moja majka jedan dan bi sve učinila za mene, sve mi pomaže, kuva mi sve najbolje, uvek me je štedela od svih kućnih poslova, a onda s druge strane kada dođe do sukoba mišljenja drugi dan ona poludi i krene da psuje, da me kune, da viče po kući, a ja to stvarno više ne mogu da podnesem. Nakon takvih njenih živčanih ispada ja ne mogu danima da se oporavim. Evo i večeras smo se svađale i meni je sad jako loše, sva drhtim i plačem. Ona uopšte ne može i neće da se kontroliše u toj svojoj živčanosti. Ja ponekad ćutim i trpim, i tada ona po pola sata zvoca, i onda kad ja u nekom trenutku puknem i odgovorim joj onda tata krene da mene ućutkuje i govori mi da prestanem, a ja sve vreme do tad ćutim, a njoj ništa ne sme da kaže! Znam da ćete mi reći da dođem kod psihologa, ali kako će mi psiholog konkretno pomoći? Najviše bih volela da ne živim sa njima, ali to je sada nemoguće jer ne mogu sama da se izdržavam, kako da zaradim za samostalan život? Ja ne vidim način da majku promenim, a kako ja u svemu tome da sačuvam sebe i svoje zdravlje i svoj mir? Moram da kažem da u detinjstvu nikada nisam oskudevala ni u čemu materijalnom (ali sada smo u prilično oskudnoj materijalnoj situaciji), dok u emotivnom jesam oskudevala. Roditelji me nikada nisu ni zagrlili ni poljubili, nekako kao da su se stideli toga, stideli se pokazivanja emocija. 

Ja imam 15 godina, imam mlađeg brata koji ima 12 godina. Živimo sa mamom, majkom i sestrom od mog oca, a moj otac ide preko sedmice da radi u Zagreb i dolazi svakog vikenda. U zadnje vrijeme je zapostavio mene, mamu i brata, živi život sa svojom majkom i mi mu nismo bitni, na nas je stalno ljut i nikom ništa ne dozvoljava. Mi nemamo pravo na svoj život, već on manipuliše našim životima. Konstantno se mama i tata svađaju, a te svađe slušamo ja i brat. Pričala sam s mamom mnogo puta, ali ona misli da će to biti bolje i nikad ništa ne poduzima i sinoć je opet dobio neki svoj napad i pobjesnio i počeo se derati na mamu. Želim da živim normalan život kao i ostali ljudi. i želim nešto poduzeti ali ne znam kako?

Imam 22 godine i živim s roditeljima. Moje pitanje je kako da kažem ocu da mi fali podrške i makar malo ljubavi. Za praznike se rukujemo, a nije me zagrlio nikada, poljubio možda prije 2-3 godine isto za neki praznik, ali poljubac u vazduh. Imam brata i sestru, mlađi su oboje, ali sada ne shvataju koliko će se to odraziti poslije. Kad kažem da mi nije potreban novac da bih bila sretna, kaže, šuti. Mama je isto tako, vjerovatno poprimila od njega ponašanje, a još je bila siroče kao mala, pa nju puno ne krivim. Nekako mi u svemu tome fali ljubavi. Sad sam pronašla momka, ne smijem im reći jer bi mi zabranili. Iako sam jako uzorno dijete, imam izlaz do 23h, treća sam godina fakulteta, kako da im kažem, da sam porasla (s jedne strane da bi mi dopustili da gradim svoj život) i/ili da mi pruže nešto što bi mi ispunilo prazninu. Kako sam u vezi nešto više od godinu dana, prije toga nisam nikada imala ništa ozbiljno jer su se potrudili to raskrinkati, shvatila sam kako je lijep osjećaj kada te neko voli. Kako da im kažem da mi to fali s njihove strane? I da nijedan novac ne može kupiti ljubav? Pokušavala sam riječima da "zlatna riječ gvozdena vrata otvara", no prošlo je nezapaženo. Voljela bih da upoznaju mog momka, ali se plašim da će mi to pokvariti. Pristalica sam toga da treba poštovati roditelje, ali možete li mi reći mjeru?