Za zakazivanje telefonskim putem pozovite 063/687-460 Za zakazivanje telefonskim putem 063/687-460

Emocionalna vezanost

Fenomen afektivnog vezivanja označava odnos prema drugome. Najslikovitije ga ilustruje činjenica da se malo dete emocionalno vezuje za majku i druge osobe iz svoje okoline. Ova rano stvorena veza prati nas kroz odrastanje, bojeći sve buduće odnose, način mišljenja i ponašanja.

Da li se ljubav hrani mlekom?

O čemu je zapravo reč? Otkud potreba za emocionalnim vezivanjem? Tragajući za poreklom afektivne vezanosti, naučnici su izveli i ovakav eksperiment: Tek rođene majmunčiće odvajali su od majke i stavljali u kavez s dvema veštačkim majkama. Jedna je bila od žičane konstrukcije, s flašicom m1eka, a druga platnena i mekana, ali bez ikakve hrane. Da li su se majmunčići vezivali za "žičanu majku", jer im je obezbeđivala zadovoljavanje primarne potrebe, potrebe za hranom? Ne, nisu! Dane su provodili na mekanoj, toploj majci, odlazeći do flašice mleka samo kad su gladni. Izgleda da su "zavoleli" supstitut za majku od platna koji nije mogao da ih hrani.

Potreba za afektivnim vezivanjem primarna, urođena potreba!

Zadovoljavanje bazičnih potreba dece uslov je normalnog odrastanja. Dakle, držite dete na rukama i van situacije hranjenja, dodirujte ga i van obaveze menjanja pelena... tako se zdravlje raste.

Radni model majke

Krenimo sada dalje i pogledajmo šta biva s emocionalnom vezanošću kroz razvoj, kroz odrastanje ljudske bebe? Sada već legendarni Bolbi, teoretičar i istraživač fenomena afektivnog vezivanja, kaže da se kod deteta, na osnovu ponavljanih, svakodnevnih iskustava s osobom koja brine o njemu, razvija unutrašnja reprezentacija te osobe, odnosno RADNI MODEL. Dalje razrađujući ovu ideju, Bolbi opisuje tri dominantna modela funkcionisanja u primarnoj dijadi.
  • Sigurne bebe razvijaju modele sigurne majčinske dostupnosti, zahvaljujući ponavljanim iskustvima majčine osećajne responzivnosti. Kako to konkretno izgleda? Kako se, recimo, igra sigurna beba? Samo ova beba u stanju je da se "zaigra" i privremeno zaboravi na majku. Samo ova beba zna da je osoba koju voli pouzdana i dostupna i da će ponovo biti s njom kad je se seli i potraži.
  • Nesigurne, povučene bebe kroz svoja svakodnevna iskustva razvijaju radne modele majki kao dosledno odbijajućih. Ovo rano osećajno lišavanje, nekada vezivano samo za odvajanje deteta od majke, a danas vezano i za formalno kompletnu porodičnu sredinu, poznato je i kao fenomen HOSPTTALIZMA. Reč je o najčesće nesvesnom agresivnom stavu majke prema detetu, reč je i o visoko anksioznim, manifestno prebrižnim majkama... Varijacija ima mnogo, zajednički je doživljaj deteta da majka dosledno ne odgovara na signale koje joj upućuje (p1ač, osmeh...). Zajednički su simptomi (ekcemi, kolike...), ali i mehanizam dečjeg "nemirenja" sa situacijom odbacivanja. Počinje fazom protesta, neprihvatanja, prelazi u stanje akutnog bola, nesreće, očaja i završava se fazom u kojoj se dete ponaša kao da mu ni do čega i ni do koga nije stalo. I sve to u prvoj godini života.
  • Nesigurne, ambivalente bebe razvijaju radni model majki kao nedosledno dostupnih. Beba je, znači, nesigurna u dostupnost majke, jer majka reaguje selektivno na bebine signale (plač, osmeh...).

Prema teorijama učenja, neredovni (nepredvidljivi) režim potkrepljivanja održava reagovanje, u ovom slučaju afektivno vezivanje. Posledice zasnivanja ovakvog radnog modela su višestruke: beba razvija izraženije emocionalno vezivanje za majku (emocionalno zavisnija, tzv. lepljiva deca). U strahu da će izgubiti majku, pojačano je nadgleda. Naravno, sva ova pažnja, usmerena ka majci, znači nedostatak pažnje, interesovanja za sredinu (slabiji razvoj istraživačkih sposobnosti). Kako ovakvo dete konkretno izgleda? Prepoznaćemo ga recimo u parku, u gomili druge dece kako, nesigurno, okleva - da se zaigra, ili da ostane uz majčinu suknju. Razlikovaće se i njegova zaigranost: površna, ambivalentna, "s pola snage". Ostatak energije vezan je za kontrolisanje majke. I u igri s vršnjacima, biće karakteristično: izmamljivaće "negujuće ponašanje od sigurne dece, biće zahtevno prema povučenoj deci.
Roditelji i nastavnici uglavnom ga opisuju kao plašljivo, nesigurno, inhibirano dete, okupirano osobom  za koju je vezano

Afektivna vezanost u emotivnom dobu
Ili: "Ne trči, oznojićeš se!"

Šta se dešava u daljem razvoju? U kakve ljude odrastaju različito emocionalno vezana deca? Prvi model je najjasniji, jer sigurna deca rastu u sigurne ljude. Njihovi kapaciteti da izađu na kraj sa životnim teškoćama su veliki i neopterećeni tragovima detinjstva. Fazno dozirana uskraćivanja dovoljno dobre majke (good enough mother) osnova su sigurnog odrastanja i osamostaljivanja. Nesiguma, povučena deca odrastaju u krute, odbrambeno fokusirane ličnosti. Stit koji su podigli u detinjstvu, ne bi li preživeli traumatična uskraćivanja, ne odgovara realnosti, ali "čuva" od dalje razgradnje. Ono što nisu dobili (kapacitet za emocionalno reagovanje), ne umeju ni da daju. Uz njih, a bez njih, rastu njihova deca! Nesigurna, ambivalentna deca i kao odrasli ljudi ostaju preokupirana svojim odnosom sa roditeljima. Blokirani besom, nerazrešenim konfliktima, preterano uključeni u primarni odnos, nemaju energije za situaciju "ovde i sada". Naravno, sve ovo prenose deci, u interakcii s detetom kao da stalno imaju "loš tajming". Znači, ne reaguju na signale koje dete šalje, nedostupni su kad su potrebni, a čak i previše uključeni onda kad dete to ne želi. Njihovu pažnju posebno privlače ispoljavanja straha kod deteta i tada obavezno reaguju. Ali, umesto da ohrabre dete u naporu da prevaziđe strahove (što je značajan emocionalni indikator odrastanja), oni ga prezaštićuju, blokiraju, ometaju mu istraživačko ponašanje. Da li ste već čuli, ili i izgovorili rečenice tipa: "Ne idi na tobogan, znaš da se plašiš", ili: "Ne trči oznojićeš se!" Na ispoljavanje inicijative i entuzijazma dece, naravno propuštaju da reaguju. Najbanalniji primer ovde bila bi deca kojoj nije "dozvoljeno" da jedu sama onda kad to žele. Deca brzo shvataju (ili osećaju) porodičnu dinamiku i svoju ulogu u njoj. Emocionalna zavisnost, tada je "cena" koju plaćaju da bi od ambivalentnog roditelja bili voljeni. Njemu za ljubav ostaće ma1i, nesigurni ili nespretni, bolešljivi, ili... Zastoje važno vaspitati dete za samostalnost? Koliko je važno dati detetu "dozvolu" za odrastanje? Potražite se u ponuđenim modelima i imaćete bar neke odgovore.


Podeli tekst:

Autor Tatjana Stefanović Stanojević

Povezani tekstovi:

Broj komentara: 3

  1. Marija 10.04.2023

    Moj komentar je hvala na tekstu i na preporuci za Bolbija


  2. Ivana 09.11.2009

    Moja devojčica ima 4 godine. Ja imam 35. Aposolutno sam sebe pronašla u ulozi majke. Ali sam stalno u nedoumici da li sam dobra mama. Ona je kao beba zaista bila prilepak i ni sa kim sem sa mnom nije htela. Stalno sam bila pod znakom pitanja da li joj dovoljno pokazujem da je volim, da li je ona u stvari nesigurna u mene čim neće ni sa kim drugim da bude. Krenula je rano u vrtić, sa 13 meseci, adaptacija + (boleštetine) je trajala oko 5 meseci i od tada joj je dobro u vrtiću, baš voli da ide. Do duše ove godine je prvi put bila sa bakom i dekom nedelju dana na placu, bez nas i bila je jako srećna što je `velika` i ne plače za mamom i tatom. Volela bih sa nekim da porazgovaram... Nisam sigurna da li sam ja nešto loše uradila, tj. da li ima neku traumu što se kaže iz detinjstva...  Kao majci, najvažnije mi je da bude `srećna` da ima poverenja u mamu i tatu, da smo mi uvek tu za nju, odnosno da imamo dobar odnos sa nama pun ljubavi i poveranje. Lako je, čini mi se pogrešiti kao roditelj sa trajnim posledicama, emotivnim, psihološkim i tako dalje.


  3. neca 26.10.2009

    Pa kako resiti taj problem, problem vezanosti? Ja imam bebu od 5 meseci i ne dozvoljava mi da se odvojim od nje ni na 10 min. Moram biti tu ja ili moj muz, drugi niko ne dolazi u obzir, a imao je od rodjenja kontakte i sa drugim ljudima...


Vaš komentar nam je veoma dragocen, molimo upišite ga ovde


ZAKAZIVANJE 063/687-460