Da li nam je svima potrebna sistemska porodična terapija?

Porodica kao sistem sastavljen od delova koji su u neprestanoj interakciji ima vrlo značajnu ulogu u procesu odrastanja deteta i formiranja njegove ličnosti koja će umnogome kasnije odrediti njegov život. Onda kada jedan od delova sistema ne funkcioniše kako treba, dolazi do krize u čitavom porodičnom sistemu. 

Koreni Sistemske porodične terapije

Istorijat Sistemske porodične terapije idejno ima korene u Frojdovoj psihoanalizi, koji izučava dinamiku porodičnih odnosa i stavlja porodicu u epicentar psihičkog i psihoseksualnog razvoja ličnosti. Psihoanaliza naglašava unutrašnju dinamiku porodičnih odnosa koja najviše zavisi od emocionalnog funkcionisanja roditelja. Struktura ličnosti, emocionalni obrasci i ponašanja u najvećoj meri su plod odnosa između roditelja i deteta.

Porodica zauzima značajan status u razvoju svih međuljudskih i društvenih odnosa, naglašava Adler, dok bihejvioristi i teoretičari učenja istražuju načine na koje će moći da kreiraju ponašanje deteta u okviru porodice mehanizmima učenja. 

Značaj porodice za razvoj i samopouzdanje deteta

U okviru sistemske porodične terapije oslanjamo se na cirkularni kauzalitet, pri čemu razmatramo pojavu simptoma u povezanosti sa drugima koji uzrokuju recipročni odgovor. Sistemska porodična terapija, kao metod psihoterapije i psihosocijalne intervencije usmerena je na porodicu, kao sistem u celosti, pri čemu postoji cilj da se postigne promena u funkcionisanju porodice, na nivou psihološkog ili psihijatrijskog problema. Porodica predstavlja živi sistem, koji se nalazi u konstantnoj dinamici, odnosno promeni. Ponašanje članova porodice razume se kao proizvod sistema koji funkcioniše prema principima kružne uzročnosti – sagledava se značaj i smisao povezanosti simptomatskog ponašanja člana porodice i porodičnog sistema. Nenarušena, celovita porodice je presudna za harmoničan razvoj ličnosti, ukazuju empirijska istraživanja. 

Srdačni odnosi i  ljubav roditelja su od neprocenjivog značaja za stabilnost ličnosti deteta. Skladan i topao odnos roditeljskog para, odnosi sa braćom i sestrama, bakama i dekama su takođe važni elementi koji utiču na psihološki razvoj i integritet deteta.

Iz svega navedenog uviđamo da je delovanje porodice ključno za razvoj i samopouzdanje deteta. Sistemska porodična terapija tretira ponašanje članova porodice kao proizvod tog sistema koji kroz cirkularnu uzročnost utiče na jednog i na sve članove.

Porodična terapija kao ključ rešenja porodičnih kriza

Sistemska porodična terapija predstavlja terapiju izbora kod svih poteškoća i problema koji su nastali zbog porodičnih okolnosti, kao i problema člana porodice usled kog trpe i ostali članovi porodičnog sistema. Princip međuzavisnosti i osnova na principima interpersonalnih, relacionih terapijskih pravaca čini sistemsku porodičnu terapiju opcijom izbora kod svih bračnih, partnerskih i porodičnih konflikata.

Simptomatsko ponašanje tj. ponašanje jednog člana porodice koji “nosi” simptom (problem) sagledava se kontekstu porodice i njegovoj interakciji sa drugim članovima porodice (i drugih sistema: familije, profesionalnog – društvenog sistema). U praktičnom radu se redefiniše pitanje “zašto je problem nastao” u eksplorisanje “kako je problem nastao, kako se održava, usložnjava/komplikuje i traje u porodičnom sistemu”. Osnovni principi/koncepti PT (porodične terapije) su:

  • porodica kao sistem (subdelovi: bračni, roditeljski, dečiji; granice, pravila, struktura, komunikacija),
  • usmerenost na problem (višeznačnost problema, razvojna ili nerazvojna kriza, transgeneracijski obrazac ponašanja),
  • relativnost postavljanja psihijatrijske dijagnoze (PT usmerena na porodične interakcije i promenu strukture),
  • “ovde i sada” (fokus na sadašnji momenat i povezivanje sa prošlošću radi preveniranja budućih problema),
  • životni ciklusi (specifične razvojne faze porodičnog sistema prolaze kroz istorijsku/vertikalnu dimenziju-transgeneracijski prenos i horizontalnu/razvojnu dimenziju – adaptabilni razvojni zahtevi),
  • normalnost porodičnog funkcionisanja (objedinjavanje razvojne i sistemske perspektive uz spajanje socijalnog i razvojnog konteksta). 

Normativne razvojne krize i nerazvojne krize takođe su povod za rad sa individuom ili porodicom, pa se porodični terapeut često sreće sa problemima nastalim na „raskrsnicama“ životnih ciklusa.

Postporođajna depresija, kao i nedostatak roditeljskih veština u svim uzrastima dece, takođe su poteškoće koje porodice donose u terapijsku sobu.

Adolescentne krize, poremećaji ponašanja, poremećaji ishrane, ali i sve bolesti zavisnosti, svoje rešenje najčešće nalaze upravo u sistemskom pristupu. Osim navedenog, sistemska porodična terapija je indikovana u situacijama traumatskih iskustava, okolnostima porodičnog nasilja i okolnostima gubitaka i tugovanja (kao i drugim porodičnim krizama).

Životni ciklus porodice

Život porodice se tokom vremena odvija kroz specifične faze razvoja koje se zovu životni ciklus porodice. Svaka faza razvoja porodičnog sistema ima svoje zadatke i izazove koje porodica treba da reši i zadovolji kako bi funkcionalno prešla u narednu fazu životnog ciklusa. Ti zadaci i izazovi se mogu nazvati i razvojne krize. Baš kao i razvojne krize kod individualnih životnih ciklusa, tako i u porodici, njihovim prevazilaženjem postiže se ravnoteža i prelazi se spiralno na novi, viši nivo funkcionisanja.

Po Duvall-u (1971.), postoji osam razvojnih porodičnih ciklusa:
1. Početna porodica / zasnivanje porodice – period od venčanja do rođenja prvog deteta
2. Porodica sa malim detetom – obuhvata trudnoću, rađanje prvog deteta i period do predškolskoguzrasta deteta (3 – 5 godine)

3. Porodica sa predškolskim detetom – od 3 – 5 godine deteta do polaska u školu

4. Porodica sa školskim detetom – od polaska deteta u škole do njegovog puberteta
5. Porodica sa adolescentom – kada dete uđe u pubertet i traje do odlaska deteta iz kuće
6. Porodica koju napuštaju deca – najnovija i najduža faza u životnom ciklusu porodice i veoma složena po svojim brojnim zadacima; odlikuje je najveći broj izlazaka i ulazaka članova porodice
7. Postroditeljska porodica – prema folklornom mitu naše kulture za ovaj stadijum je karakterističan sindrom "Praznog gnezda" – bračni par ostaje bez dece.
8. Porodica koja stari – zbog izmenjenih psiho-socijalnih i ekonomskih uslova u ovom stadijumu je neophodna reorganizacija porodičnog sistema. Smanjenje ekonomskih prihoda (penzija), opadanje funkcionalnih sposobnosti zbog starosti i bolesti dovodi stare ljude u zavisnu poziciju.

Nerazvojne krize

Osim razvojnih kriza, porodica ili neki njeni članovi se mogu naći i u krizi
koja nije određena razvojem ili smenom životnih ciklusa. Nerazvojne krize mogu biti tzv. „voljne“, kao na primer zloupotreba supstance, ali i akcidentne. U sistemu su odnosi promenljivi i razvijaju se kroz cikluse razvojnih i nerazvojnih kriza. Kada se u porodici događa promena jednog člana porodičnog sistema, promene će zahvatiti i ostale delove sistema - subsisteme, dakle celokupnu porodicu. 

U nerazvojne krize spadaju i bolesti, gubici, traume kao i razne nesretne okolnosti u kojima se jedan ili više članova porodice mogu naći. Kada se radi o nesrećama globalnog karaktera, krizne intervencije su osmišljene na specifičan način i pokrivene su sistemskim okvirom koji ih i određuje. Istraživanja dalje naglašavaju da je privremeni ili trajni gubitak člana porodice poremećaj celokupne strukture i dinamike porodičnih odnosaIzvanpartnerske veze, kao i razvod, takođe pripadaju nerazvojnim krizama i čest su uzrok traženja stručne pomoći kroz terapijski proces. Problemi koji postoje u partnerskoj/bračnoj zajednici, a koji se najčešće ne (raz)rešavaju su prisustvo nasilja, okolnosti ponižavanja, prezir i mržnja. Gubitak poverenja, kao i hronični nedogovoreni disbalans moći takođe mogu nekada predstavljati nepremostivu prepreku. 

Kako pomoću Sistemske terapije porodica prevazilazi krizu?

Sistemski pristup porodici u krizi je da vidi porodicu kao interaktivni sistem. Kratkoročan rad usmeren na rešenje, orijentisan je na ponašanje, tj. promenu ponašanja. Radi se na aktuelno prezentiranom problemu – ono što se sada dešava, što ih ugrožava i onom ponašanju koje doprinosi da problem nastaje i da se održava i da se komplikuje; odnosima koji mogu biti i toksični i lekoviti. Problem nikad nije u individui, u jednom članu porodice, on je u porodičnom kontekstu.

Koristeći se specijalizovanim tehnikama, porodični terapeut pruža mogućnost poboljšanja odnosa, održanja relacijskog zajedništva, pospešivanja međusobne empatičnosti, kao i podržavanja i poštovanja individualnih razlika. Pruža pomoć i podršku za bolji i kvalitetniji život porodice.

Najbolji rezultati se postižu ukoliko svi članovi porodice učestvuju u terapiji, ali ukoliko je to teško ostvarljivo, rad i sa samo jednim članom može dovesti do promene u svim porodičnim odnosima. Sistemski pristup disfunkcionalne oblike ponašanja vidi kao pokušaj da se spasi sistem (porodica).

„Identifikovani pacijent” je „žrtveni jarac” i nosilac simptoma u porodici i dok on funkcioniše bolesno, sistem može delovati zdravo.

Porodični terapeut, stavom prihvatanja i razumevanja, uključuje sve članove porodice u razgovor i otvorenu raspravu povodom muka koje ih dovode na terapiju, ističući značaj i uticaj njihovih međusobnih odnosa na svakog od njih. Parovi i porodice, ponekad tek u procesu terapije počinju da se upoznaju i razumeju jedno drugo. Terapeut je njihova podrška, vodič i pomoćnik koji im otvara puteve samoistraživanja, a sa druge strane i upoznavanja osećanja, misli i potreba svojih najbližih. On ne staje na stranu nijednog člana posebno, on je na strani njihovih odnosa. Bolji porodični odnosi su lekoviti za sve naše probleme.


Podeli tekst:

Milica Mikić Grčkarac, psiholog i akreditovani psihoterapeut iz polja integrativne psihodimanske psihoterapije u Kraljevu. Sa radnim iskustvom koje stiče u oblasti porodičnih i partnerskih odnosa, adolescentnih kriza, bo...

Povezani tekstovi:

Broj komentara: 0

Vaš komentar nam je veoma dragocen, molimo upišite ga ovde