Olivera Vasić iz Beograda: Dijagnostikovanjem Kronove bolesti nisam rešila sve svoje probleme, ali sam radila na tome

Olivera Vasić je majka dvoje dece: Manje i Petra, a uz majčinstvo kome je posvećena, ona je i uspešni ekonomista. Na svom životnom putu je tek pre par godina otkrila da ima dijagnozu Kronove bolesti. Prava dijagnoza je uporno izmicala, te je njen put dijagnostike trajao više od 10 godina. Nikada nije imala tipične simptome Kornove bolesti, te iako je Olivera radila brojna testiranja, sve do tačke kritičnog stanja lekari nisu posumnjali na Kronovu bolest.

„Uvek sam sumnjala da je problem u stomaku, čak i kada sam imala anksioznost"

Olivera navodi da je oduvek znala da je njen glavni zdravstveni problem u stomaku. Prva zdravstvena tegoba koju je osetila je bila anksioznost koju je osetila nakon prve trudnoće. Pacijentima zapaljenskih bolesti creva se savetuje da svoje mentalno zdravlje drže u balansu, jer se stres izuzetno odražava na digestivni trakt. Svoje tadašnje stanje anksioznosti Olivera objašnjava: „Redovno sam imala potrebu da sa neko bude sa mnom, da ide sa mnom na polaganje ispita... Stalno sam žudela za tim da moram da imam nekoga pored sebe. Tada nisam prepoznala da je to bila anksioznost. Otkada imam dijagnozu Kronove bolesti, moja anksioznost je nestala.” 

Pre dijagnoze Kronove bolesti

„Moj kum boluje od Kronove bolesti i kod mene je uvek postojala sumnja, naročito jer sam zaključila da ljudi koji imaju Kronovu bolest, imaju i psihosomatske probleme. Iako moram naglasiti da anksioznost nije bolest, već samo jedno od psihičkih stanja. Zatim, dešava se druga trudnoća nakon koje ja idem na sve analize koje su mi preporučili, čak sam radila i ultrazvuk abdomena. Ono što jeste bilo simptomatično jeste da sam napipala nešto sa leve strane stomaka, u donjem delu stomaka - na ultrazvuku, nažalost, nisu videli šta je to tačno. Govorili su da je to sve u redu, da je do mene... Apsolutno su me ubedili da sam hipohondar i da treba da se obratim psihoterapeutu. Tako ja odlazim kod psihoterapeuta koji mi potvrđuje anksioznost. I ja sam godinama sve pripisivala tome“ govori Olivera.

“Nisam imala česte, retke stolice, kod mene je bilo različito - čas retke, čas normalne. Tragovi krvi u stolici nisu postojali. Znate, dosta ljudi to povezuje sa hemoroidima jer se posle porođaja to tako često dešava i onda mi tome ne pridajemo značaj. Nakon druge trudnoće se anksioznost povećava, gde ja dolazim u stanje da imam strah od ljudi na ulici“ govori naša sagovornica.

Stil života i Kronova bolest

„Nekako je stres kod mene uvek bio prisutan. Ja sam osoba koja voli da je sve u redu, da sve ide svojim tokom. Volim uredan život i kod mene je sve moralo da bude na svom mestu, deca na svom mestu, a ja sam u jednom trenutku želela da budem sve - najbolja supruga, najbolja majka, najbolja domaćica, najbolja žena na poslu...Takvim tempom u jednom trenutku gubite konce jer ne možete sve to da postignete. I onda tu dolaze brojna pitanja koja postavljate sami sebi - pa kako, pa zašto… Često se dešavalo i da planem, i da se iznerviram. Taj svoj perfekcionizam sam, nažalost, prenosila i na svoju decu. Danas znam da to za njih nije bila najbolja opcija“ opisuje Olivera svoju potrebu za perfekcionizmom pre dijagnostikovanja.

Put dijagnostike Kronove bolesti

Olivera je operisana 2020. godine. Operaciji su prethodili nagli i intenzivni bolovi. Takođe, naša sagovornica se priseća da joj je sve vreme bio nadut stomak. Instinktivno je prvi specijalista kojem se obratila bio ginekolog. Podsetimo se da je nadut levi deo stomaka Olivera napipala još posle prve trudnoće, 2004. godine: „I tada mene ginekolog šalje na eho abdomena. Otišla sam u Klinički centar, gde mi je dijagnostikovana pupčana kila, koja je bila potpuno pogrešna dijagnoza.“

Dva dana nakon pogrešno postavljene dijagnoze, počeli su bolovi i u levoj i u desnoj strani stomaka – sada je to bio pun krug bolova. Pored bolova, pojavila se i nadutost, ali i povišena temperatura od 38 stepeni koju nije ni osetila. Danas, naša sagovornica smatra da svoju temperaturu nije osetila zbog velikih bolova u stomaku: „Verovatno sam dala primat stomaku i nisam bila fokusirana na temperaturu koja je mogla da bude znak neke upale."

„Samoinicijativno zovem profesora dr Nedeljka Radlovića, kome dugujem beskrajnu zahvalnost, i opišem mu svoje simptome. Na njegov predlog, ujutru uradim CRP čiji je rezultat bio 110, a do 5 je normalna vrednost. Prof. dr Nedeljko Radlović me hitno upućuje na lekara uz sumnju da je u pitanju upala. Naravno, korona je, vi nemate kome da se javite. Još ja imam temperaturu – sumnjaće odmah da sam zaražena! Tako ja odlazim privatnu bolnicu gde me prime uz prethodno testiranje na virus na kojem sam, naravno, bila negativna. Na ultrazvuku abdomena, doktor je između tankog i debelog creva video apsces - upalni deo creva, što je čep gnoja i tipično za Kronovu bolest. I on mene pita da li imam Kronovu bolest, na šta mu ja odgovorim da čak nisam čula za tu bolest. Nakon skenera su za deset minuta konstatovali da sumnjaju na Kronovu bolest. Umirili su me, dali mi lekove i ja sam pespavala i ustala čila i vesela, kao da mi nije ništa. Kada shvatite da bol prestane, to je neverovatno jer tada prestaju sve muke. Ja vama taj bol ne mogu ni da opišem, to je čudan bol - boli vas, pa vas ne boli, naizmenično varira.“ 

Operacija

Dan nakon dijagnostikovanja Kronove bolesti, konzilijum lekara je odlučio da bi najbolja opcija bila operacija, na šta je Olivera odmah pristala. Operacija je bila kompleksna i trajala je četiri sata. Tom prilikom je očišćen apsces, a na 5-6 mesta je uzet uzorak koji je poslat na histopatološko ispitivanje. Olivera je drugog dana nakon operacije ustala, te se predviđalo da će njen oporavak teći uspešno i lako, bez komplikacija.

„Ja sam postala veliki borac i kod mene nema toga da ne možeš nešto. Kada sam saznala da bolujem od Kronove bolesti, za mene nije postojala opcija da padnem u krevet, već da koračam napred i borim se sa tom bolešću“ govori Olivera o svom suočavanju sa dijagnozom i operacijom. Na operaciji nisu videli brazde na crevima, što je simptomatično za Kronovu bolest, te je ovo još jedna pojedinost koja Oliverinu priču čini drugačijom i zbog čega je put dijagnostike bio još komplikovaniji. Takođe, Olivera je u razgovoru o operaciji iskazala veliku zahvalnost hirurgu dr Borivoju Karadžiću.

Oporavak od operacije

Naša sagovornica se priseća perioda prilagođavanja hrani nakon operacije, i kaže da je prvih 20 dana spremala samo bujon, te je tada imala 45 kilograma. Jedina čvrsta hrana koju je uzimala jeste keks Plazma – naglašavamo, samo jedan keks dnevno! „Nakon ovog perioda, počela sam da uvodim voće i povrće, ali sve mi je prijalo samo u formi kaše – izblendirano.“

Tokom razgovora o privikavanju na ishranu nakon operacije, utvrdili smo da je nakon operacije debelog i tankog creva potrebno postepeno uvoditi namirnice u ishranu – baš kao kod beba. Olivera detaljno opisuje ovaj period: „Najpre krećete sa krompirom - dve tri kašike, pa šargarepa - dve tri kašike, i sve uvodite tako postepeno, jedno po jedno. Više mi je odgovaralo da jedem  pasirano, kao beba, nego da jedem u komadima. Tu su se javljali i grčevi, bukvalno kao kod bebe jer posle te operacije organizam uči sve ispočetka. Spremala sam kuvane jabuke, šargarepu, krompir, bundevu...“ Potpuni oporavak od operacije je trajao šest meseci, a nakon toga Olivera odlučuje da je vreme za postavljanje adekvatne terapije.

Prof. dr Dino Tarabar, terapija i remisija

„Za mene je najbolji, naravno, profesor doktor Dino Tarabar – ko drugi? Ne znam kako opišem koliko je taj čovek meni pomogao, ja njemu dugujem ogromnu zahvalnost i takav lekar mora da postoji dugi niz godina!" govori Olivera o profesoru Tarabaru.

Terapija koju je Olivera dobila jeste Imuran od 125 mg i probiotik. Zatim, naša sagovornica skreće pažnju čitaocima: „Ono što sam zaboravila da napomenem i ono što bih savetovala svakom pacijentu jeste da kada primetite da ste duži vremenski period malokrvni, obavezno proverite creva. To je prvi simptom da negde krv odlazi. Redovno sam radila biohemiju i  gvožđe mi je uvek bilo nisko: hemoglobin nije, ali gvožđe jeste.“

Olivera uzima terapiju Imuran i nakon šest meseci odlazi na kolonoskopiju, nakon koje joj prof. dr Dino Tarabar govori “Vi ste za mene zdrava žena“. Nije krila svoje oduševljenje, ali se nije prepustila čarima remisije, te se od tada redovno i konstantno edukuje o ishrani koja je prilagođena osetljivom digestivnom traktu.

UKUKS - Udruženje za Kronovu bolest i ulcerozni kolitis Srbije

„Često sam se konsultovala sa UKUKS-om, oni su mi se našli i zaista su bili divni. Čak sam se čula sa Ljiljanom i uvek sam ga mogla pitati šta god da me je zanimalo. Mnogo su mi pomogli i hvala im na svemu, na svim savetima.“ govori Olivera o UKUKS-u.

O sadašnjoj terapiji, naša sagovornica kaže: „Ostala sam na 75 mg Imurana i osećam se dobro, osećam se fino. Ono što bih spomenula je da zaista morate brinuti o svom mentalnom zdravlju, i ako je potrebno, ne treba bežati od terapije za smirenje. Naš stomak je izuzetno osetljiv i on reaguje na stres. Mislim da je važno da pomognemo sebi.“

Bahove cvetne esencije

„Ranije sam redovno išla kod psihoterapeuta,  od kog sam i dobila terapiju, ali sada posećujem Bahovog praktičara. Oni proizvode kapi od cvetnih esencija, koje ja ne uzimam, već samo idem kod njih na razgovor. Nisam dijagnostikovanjem Krona rešila sve svoje probleme, već sam radila na tome. Ona je sa mnom radila na prihvatanju novog načina života, ali mi je i pomogla u odnosu sa ljudima, kako da se postavite na poslu, sa prijateljima i rodbinom i meni je u mom slučaju jako pomogla" govori Olivera o svom iskustvu sa ovom vrstom razgovora.

Ishrana pre i nakon operacije

„Moja ishrana je i ranije bila veoma zdrava, ja nikada nisam jela brzu hranu jer to inače ne volim. Ranije sam redovno trenirala, kod mene je sport bio zastupljen, međutim, ova operacija me je usporila, prve dve godine nisam trenirala ali mi je plan da krenem na pilates reformer. To mi je nešto što volim i nadam se da će sve biti kako treba. A ishrana je zaista i pre toga kod mene bila uredna - kuvano je kod mene bilo obavezno. Moja mama i ja nikada nismo zapršku stavljale u kuvana jela, mi to ne volimo“ govori Olivera o ishrani pre operacije.

Što se tiče trenutne dijete, ističe da se hrani još zdravije, ali ipak sebi dozvoli po koju zabranjenu poslasticu: „Pojedem jedno parče pice da me mine želja, ali ne sećam se kad sam je pojela, možda jednom u šest meseci. Pojedem nekad hamburger, čisto da me, opet kažem, želja mine za takvom hranom.“ Takođe, Olivera sama sprema svoj hleb, koji uvek sprema na jednostavan način, bez ulja i u zemljanoj posudi.

„Nasmejaću Vas malo, kada sam poslednji put bila kod Dina u julu, ja sam mu rekla da mi se mnogo jede pasulj. On mi je rekao da probam pasulj da vidim kako će prijati mom organizmu. To sam rešila i da uradim uskoro, da uzmem samo dve kašike, da vidim kako će moj stomak reagovati. Inače, na grašak i boraniju uopšte ne reagujem. Nema kod mene luka, kao ni začina, već samo soli" govori naša sagovornica.

Podrška okruženja

Nakon operacije, Oliveri je ćerka Manja pomagala u svakodnevnim obavezama. Kao majka jedne devojčice, bila je izuzetno ponosna na nju koja se samoinicijativno ponudila svoju pomoć i podršku. Oliveri je tada ćerka Manja dokazala da čak i probleme „za odrasle“ može da reši jedna devojčica. Osim najbliže porodice, prijatelji i šire okruženje je bilo uz nju i činilo je da se oseća voljenom. Upravo zato, njen oporavak je tekao glatko.

„Imala sam punu podršku prvenstveno svojih roditelja i niko mi nijednom nije rekao "ti si bolesna i lezi, ti ne možeš ništa". Bodrili su me da sve to prevaziđemo zajedno. Naročito moj suprug koji je jedan vedar čovek i koji izuzetno pozitivno utiče na mene, hvala mu na svemu što je do sada uradio za mene“ govori Olivera i dodaje da reči koje joj često ponavljaju, a njoj prijaju jesu „ti za nas nisi bolesna“.

„Nema čekanja, kod mene odmah ide i operacija i saglasnosti i sve. Vrlo sam revnosna i verujem lekarima. Slušam ih, ali i verujem svojoj intuiciji. Svi mi imamo teške trenutke u životu - sama spoznaja da ja bolujem od Kronove bolesti je bila teška, ali sam rekla: ako se predaš i ostaneš da budeš takva i kažeš sebi ja sam bolesna - gotovo je. Ja sam sebi rekla da nisam bolesna, čak i skijam, putujem, često idem kod sina u Ameriku. Prvo sam brinula šta ću tamo da jedem, međutim, nađe se za svakog ponešto, recimo Whole Foods u kojoj je sve organsko – i eto mog rešenja. Ja sam na Jamajci spoznala lepotu ribe. Inače, oni u svu hranu stavljaju cimet, a znamo da je odličan za zdravlje. Svi su se pitali kako ću ja provesti u avionu 11-12 sati, a ja sam rekla baš me briga šta će sutra da se desi, zanima me samo ovo što se sada dešava“ i ovim pozitivnim i motivišućim stavom Olivera završava svoju IBD priču.

Poruka obolelima

Olivera je celu svoju IBD priču obojila pozitivnom energijom, a njena poruka obolelima je „Iako dijagnoza kaže da smo mi bolesni.  ja govorim: ne, mi nismo bolesni! Mi sve možemo da izdržimo i sve svojim osmehom sve pobedimo. Nema padanja, a kada je teško, pronađite neki način da se smejete, slušajte motivacione govore, ja volim često da slušam Miškovića. Sa sobom često nosim njegovu knjigu „Ja tajkun“., jer me inspiriše i motiviše. Zapamtite jedno: i kad vam je najteže, osmehom i svojom voljom sve možete rešiti!. To je neki moto koji za mene radi i kojim se ja ponosim.“