Da li dijetalni gazirani napici u stvari goje?

Da li ste ,,metabolički nestabilni’’?

Prema rečima Suzan Sviters, psihologa sa Perdju univerziteta u Indijani, mogli biste da budete, ako konzumirate dijetalnu hranu i pića. Čovek bi pomislio da nekalorični zaslađivači mogu da zadovolje našu želju za slatkim i istovremeno nas zaštite od visoke cene šećera – tj. kalorija - ali Svitersova tvrdi da to možda nije tačno.

Naš mozak može da kaže, ,,Sviđa mi se ovaj sladak ukus bez osećaja krivice’’, ali telo govori, ,,Gde su moje kalorije?’’

Jednom rečju, naš mozak povezuje ukus sa unosom energije. Ako se ta energija ne unese, kod sistema kojim ukus reguliše ono što jedemo – balans između unetih i potrošenih kalorija – dolazi do poremećaja i mi počinjemo da unosimo više energije i gojimo se. Ili bar tako kaže teorija. Svitersova već godinama zastupa ovu tezu, zasnovanu na njenim istraživanjima nehranljivih zaslađivača kod glodara. Ona je prava osoba kojoj treba da se obratite ako želite da napišete priču o gojenju usled konzumiranja dijetalnih napitaka.

Svitersova svoje tvrdnje uglavnom bazira na opservacionim studijama na životinjama, a to je najslabiji oblik dokaza za utvrđivanje uzroka i posledica. Zapravo, nemogućnost da se ponove opservacione studije na životinjama je toliko rasprostranjena da je prošle godine američki Nacionalni institut za neurološke poremećaje i moždani udar organizovao radionicu da bi se razmotrili mogući načini rešavanja ovog problema. Analiza sa radionice je objavljena u časopisu Nature. Stenli Jang, pomoćnik direktora za bioinformatiku na Nacionalnom institutu za statističke nauke, otišao je toliko daleko da je izjavio da je ,,svaka tvrdnja koja potiče od neke opservacione studije vrlo verovatno pogrešna’’, u članku za časopis Significance koji izdaje Kraljevsko statističko društvo.

Studije o kojima govori Svitersova (ni)su netačne

Ovo ne znači da su opservacione studije o kojima govori Svitersova ,,vrlo verovatno pogrešne’’. To samo znači da ne možemo da znamo da li su tačne dok se rezultati ne ponove u kontrolnom ispitivanju na slučajnom uzorku, što je mnogo konkretniji i pouzdaniji način da se utvrde uzrok i posledica (mada i on nije potpuno siguran).

To nas dovodi do drugog problema: s obzirom da Svitersova iznosi svoje mišljenje, ne mora da se bavi dokazima iz kontrolnih ispitivanja na slučajnom uzorku koji se ne slažu sa njenom hipotezom. Ovo je važno zato što se obimno kontrolno ispitivanje na slučajnom uzorku objavljeno prošle godine u časopisu American Journal of Clinical Nutrition bavilo pitanjem da li zamena kaloričnih napitaka dijetalnim napicima ili vodom dovodi do gubitka kilograma; ustanovljeno je da da.

Autori – od kojih je jedan večiti kritičar prehrambene industrije – otišli su tako daleko da su napisali sledeće: ,,Ova strategija bi mogla da bude relevantna za javno zdravlje i predstavlja jasnu i preciznu poruku.’’

Svitersova, međutim, samo u prolazu pominje ovu studiju i kaže da to ne mora ,,uvek’’ da bude slučaj. Još jedno važno kontrolno ispitivanje na slučajnom uzorku objavljeno prošle godine bavilo se poređenjem kaloričnih i nekaloričnih napitaka među decom u Holandiji , pri čemu je ustanovljeno da su nekalorični napici doveli do smanjenja gojenja i manjeg gomilanja masti. Svitersova potvrđuje ove rezultate ali im suprotstavlja mnogo starije opservacione, što znači neuverljivije, podatke iz jedne studije.

Takva vrsta tvrdnji se i očekuje od članka u kom se iznosi mišljenje; u pitanju je polemika. Zato je verovatno bolje dati veći značaj nedavnim kontrolnim ispitivanjima na slučajnom uzorku koja pokazuju da kod osoba koje konzumiraju dijetalne napitke dolazi do gubitka telesne težine nego hipotezi o regulisanju energije zasnovanoj na malom broju pacova koji jedu puding od čokolade.