Činjenice o šećeru

Godišnja konferencija Evropskog saveza udruženja dijetetičara EFAD 2014 je najvažniji događaj u kalendaru dijetetičara koji okuplja neke od vodećih svetskih stručnjaka za ishranu i dijetetiku koji predstavljaju najnovija istraživanja o glavnim pitanjima ishrane i javnog zdravlja. Ovogodišnji kongres je održan u Atini i bio je najposećeniji skup do sada, na kome su učestvovali najugledniji stručnjaci.

Od posebnog interesa su bile diskusije o vrućim temama energetskog balansa, gojaznosti, hidracije i uloge niskokalorijskih zaslađivača (LCS) i šećera u zdravoj, raznovrsnoj ishrani.

Klod Fišler (Claude Fischler), viši naučnik u CNRS-u, nacionalnoj agenciji za istraživanja u Francuskoj, predstavio je impresivan pregled promena stavova prema šećeru i slatkom kroz vekove. Nekad je šećer bio visoko cenjen i vrednovan po belini i čistoći. U narednim vekovima, međutim, smenjivali su se ciklusi ,,sukrofobije’’ i ,,sukrofilije’’. Drugim rečima, nelagodan odnos koji mi danas imamo prema šećeru nije ništa novo. Tokom 70-tih godina prošlog veka, posle perioda kada je šećer opet bio nepoželjan, mast je postala glavni ,,štetočina’’ u ishrani. Sada se situacija ponovo okrenula i šećer je taj koji je ,,loš’’, što dovodi do zbunjenosti u javnosti i nepoverenja u nauku i nutricionizam. Fišler kaže da ovo nije dobro, s obzirom da među nutricionistima postoji opšta saglasnost da je najbolja ishrana ona koja je zdrava i raznovrsna. 

Profesor Džulijan Merser (Julian Mercer) sa britanskog Rouet instituta za nutricionizam i zdravlje, osvrnuo se na aktuelnu debatu o zavisnosti od šećera. Profesor Merser je objasnio da je ljudska vrsta evoluirala tako da ima motivacioni sistem koji nagrađuje i podstiče konzumiranje kombinacija hrane sa velikim procentom šećera i masti, a koji je uspostavljen da spreči negativan energetski balans (tj. štiti nas od izgladnjivanja). 

Generacijama smo mogli uspešno da regulišemo energetski balans, ali ukusna hrana koja je danas na raspolaganju može da preovlada nad homeostatičkom kontrolom i kognitivnim uzdržavanjem. Postoji preklapanje između toga kako hrana i supstance koje se zloupotrebljavaju, kao što je droga, deluju na centre za nagrađivanje u mozgu, što je dovelo do toga da ljudi opisuju određene vrste hrane, posebno one slatke, kao ,,hranu koja stvara zavisnost’’. 

Međutim, Merser ističe da termin ,, zavisnost’’ u ovom kontekstu nije od pomoći, jer ukazuje na psihološku zavisnost od sastojaka hrane kao što je šećer, koja verovatno ne postoji. Ipak, nema sumnje da jedan mali deo gojazne populacije ispoljava osobine zavisnosti kada je u pitanju konzumiranje hrane. Međutim, profesor Merser kaže da je u ovom slučaju prikladniji termin ,,zavisnost od jela’’ – poremećaj u ponašanju – koji izbegava implikaciju da hrana sadrži hemijske supstance koje mogu da dovedu do razvoja poremećaja vezanog za pojedine supstance u hrani.