10 stvari koje treba znati o gojaznosti

Gojaznost je u Evropi dostigla pandemijske razmere. Samo u poslednje dve decenije učestalost gojaznosti se utrostručila i ako se ne preduzmu konkretne mere do 2010. godine u evropskom regionu Svetske zdravstvene organizacije biće 150 miliona odraslih gojaznih osoba (20% od ukupne populacije) i 15 miliona gojazne dece i adolescenata (10% od ukupne populacije).

Danas, u većini zemalja između 30% i 80% odraslih pate od prekomerne telesne težine. Prema poslednjim dostupnim podacima gojaznost u regionu se kreće u rasponu od, na primer, 28% Uzbekistanaca i 66% Iraca do 13 % odraslih u Portugalu i 23% odraslih gojaznih u Finskoj. Postoje značajne razlike kako između regiona, društvenih grupa, muškaraca i žena i starosnih grupa. Ipak može se reći da je učestalost gojaznosti u porastu u celom regionu.

Prekomerna telesna težina je najčešći poremećaj u detinjstvu u evropskom regionu. Danas, oko 20% dece pati od viška kilograma, od kojih je trećina gojazna. Svako deseto dete će biti gojazno do 2010. Ta deca su u većem riziku da obole od dijabetesa tip 2, da imaju povišen krvni pritisak, probleme sa spavanjem kao i različite psihosocijalne probleme. Najviše zabrinjava činjenica da gojazna deca ostaju gojazna i u odraslom dobu te su sklona da obole od ozbiljnijih bolesti što rezultira pogoršanjem kvaliteta i smanjenjem očekivanog trajanja života. Sektor za zdravlje u Velikoj Britaniji je predvideo da će očekivano trajanje života za muškarce biti, u proseku, manje za pet godina, do 2050. godine, ukoliko se sadašnji trend gojaznosti nastavi. Jednom stečene navike u ishrani i fizičkim aktivnostima u detinjstvu ostaju do kraja života.

Gojaznost nastaje usled neželjenog porasta telesne težine, do koje dolazi kada ljudi jedu više nego što potroše putem fizičke aktivnosti. Gojazni ljudi imaju povećan rizik oboljevanja od mnogih bolesti, kao što su insulin nezavisni dijabetes (tip 2), kardiovaskularne bolesti, povišen krvni pritisak, šlog i neke vrste karcinoma (endometrijuma, jajnika, dojki, cerviksa, prostate, kolorektuma, žučne kese gušterače, jetre i bubrega), a imaju i psihosocijalne probleme. Osnovni parametar gojaznosti je BMI (indeks telesne mase). BMI je telesna težina izražena u kilogramima podeljena visinom u metrima kvadratnim. Za odrasle, normalno uhranjene, BMI se kreće od 18-24.9, BMI od 25 i više se smatra prekomernom telesnom težinom, vrednost BMI od 25-29.9 je predgojazno stanje, a BMI 30 i više je gojaznost. Prekomerna telesna težina uzrokuje svake godine milion smrti u regionu.

Preko 6%  od ukupnih troškova za zdravlje u evropskom regionu Svetse zdravstvene organizacije nastaje zbog gojaznosti odraslih. Povrh toga, postoji i indirektan trošak zbog gubitka života. U Španiji, na primer, ukupan trošak koji se prepisuje gojaznosti je procenjen na 2.5 milijardi € godišnje. Podaci iz Sjedinjenih Država govore da je godišnja potrošnja iz zdravstvenog budžeta za 36% veća od onih koji imaju BMI u granicama normalne uhranjenosti. Gojazne osobe takođe, češće odsustvuju sa posla zbog lošeg zdravlja. Konačno, društvo je opterećeno i lošim uspehom dece u školi i diskriminacijom gojaznih na poslu.

U većini zemalja regiona,  gojaznost je češća u socijalno ugroženim zajednicama koje imaju niže prihode, niže obrazovanje i slabu dostupnost zdravstvenoj zaštiti. To sugeriše da gojaznost održava i pogoršava nejednakost te se time stvara začarani krug. Svi oni koji su u ugroženom položaju se suočavaju sa strukturnim, društvenim, organizacionim, finansijskim i drugim ograničenjima da naprave zdrav izbor u vezi načina ishrane i fizičke aktivnosti. U Francuskoj, na primer, 100 kila kalorija voća i povrća sadrži oko pet puta više hranjljivih materija, ali je takođe pet puta skuplje u odnosu na istu količinu (energetski ekvivalentne) druge vrste hrane. Niski prihodi i život u sredinama koje nisu naklonjene sportu čine da se te osobe manje bave sportom i fitnesom. Na nacionalnom nivou, istraživanja ukazuju da se siromašnije zemlje koje se brzo razvijaju suočavaju sa brzim porastom gojaznosti, dok se najveći broj gojaznih sreće u bogatim zemljama sa velikim razlikama između bogatih i siromašnih.

Struktura modernog društva, socijalna i ekonomska politika i razvoj (više ljudi živi u gradovima, putuju kolima, sede ispred kompjutera na poslu, kupuju obrađenu/rafiniranu hranu i piće) su opisani kao idealno okruženje za nastanak gojaznosti i ohrabrujući faktori za povećanje rizika za nastanak gojaznosti. Dve trećine stanovništva u evropskom regionu živi u gradovima i njihov broj se progresivno povećava. Stoga je neprimereno da se krive samo pojedinci koji pate od prekomerne telesne težine ili gojaznosti.

Poslednjih   decenija,   navike   u   ishrani   kod   ljudi   su   se   značajno promenile. Globalno, količina hrane koja je na raspolaganju se vremenom povećala. U proseku, žena treba da konzumira 2000 kalorija dnevno da bi održala svoju težinu, a muškarci 2500 kalorija. U 1961. godini, dnevni unos kalorija je bio 2300 da bi se povećao na 2800 u 1998. godini i verovatno će prekoračiti 3000 kalorija do 2015. godine. Takođe, cene hrane su pale tokom vremena - cena pirinča, pšenice, kukuruza i šećera je opala za 60% između 1960 i 2000. godine. Na početku 20. veka, ljudi konzumiraju manje od 5kg šećera godišnje. U Evropi, je danas potrošnja šećera porasla na čak 40-60 kg. U isto vreme ljudi ne jedu voće i povrće. Nedavno istraživanje Svetske zdravstvene organizacije u evropskom regionu ukazuje da samo 30% dečaka i 37% devojčica od 13-15 godina jedu voće svaki dan. Ljudi uopšte jedu više, jer im je veća količina hrane na raspolaganju.

U Zapadnoj evropi, najmanje 2/3 odraslih nisu dovoljno fizički aktivni i taj broj nastavlja da raste. Svetska zdravstvena organizacija preporučuje da se odrasli bave najmanje 30 minuta fizičkim aktivnostima dnevno kao što su: hodanje, vožnja bicikla, obavljanje kućnih poslova, baštovanstvo, ples i penjanje uz stepenice. Deca bi trebala da se bave najmanje 60 minuta fizičkim aktivnostima dnevno. Okruženje u kojem ljudi žive i rade često deluje destimulativno na njihovu želju za bavljenjem fizičkim aktivnostima. Čak 50% putovanja kolima u Evropi je vezano za rastojanja manja od 5 km, što se biciklom može preći za 15-20 minuta ili brzim hodom za 30-50 minuta. Konačno, nedavna istraživanja u Danskoj i Velikoj Britaniji su pokazala da redovna i umerena fizička aktivnost može produžiti ljudski život za 3-5 godina.

Suština strategije u borbi protiv epidemije gojaznosti je da sa jedne strane ohrabri zdrav način ishrane kroz smanjen unos masti i šećera i povećanje konzumiranja voća i povrća u ishrani, a da sa druge strane utiče na povećanje nivoa fizičke aktivnosti. Zdrava hrana i pića treba da budu jeftiniji, a time i dostupniji kako u prodavnicama tako i na radnim mestima i školskoj menzama. Zdrava hrana i pića treba da budu najšire promovisani u društvu za razliku od nezdrave hrane i pića. Fizička aktivnost u svakodnevnom životu bi trebala da bude dostupna i raspoloživa celokupnom stanovništvu kroz različite programe u školi i na radnom mestu. Od vitalne je važnosti da ova akcija obuhvati sve slojeve stanovništva i bude podržana od lokalne zajednice, do republičkog nivoa i međunarodne zajednice. Promena ljudskog ponašanja u vezi načina ishrane zahteva aktivno učešće privatnog sektora (od proizvođača hrane do vlasnika supermarketa), različitih vladinih ministarstava (poljoprivrede, zdravlja, sporta, trgovine) do lokalnih vlasti. Mediji treba da imaju jednu od najuticajnijih uloga u promovisanju zdravog načina života. Ohrabrivanje ljudi da jedu izbalansirane obroke i da se bave fizičkim aktivnostima rezultira brojnim koristima ne samo na planu zdravlja nego i na planu ekonomije i razvoja.

Godine 2004. zemlje članice Svetske Zdravstvene Organizacije su usvojile Globalnu Strategiju za ishranu, fizičku aktivnost i zdravlje, u cilju unapređenja javnog zdravlja kroz zdravu ishranu i fizičku aktivnost. Relevantnu ulogu u unapređenju izbora načina ishrane i fizičkih aktivnosti treba da ima ceo zdravsteveni sistem, privredna i poreska politika, ankete i sistemi praćenja, edukacija potrošača i komunikacija (uključujući marketing i etiketiranje hrane), školstvo, transport i urbanu politiku. Evropski region u prvi plan stavlja razvoj i mogućnosti dijaloga između političara, zdravstvenih eksperata, privatnog sektora, nevladinih i međunarodnih organizacija i medija.