Pristupi lečenja hroničnih rana

Hronična rana u najširem smislu reči predstavlja prekid kontinuiteta tkiva koji nije saniran u prvih šest nedelja od nastanka rane.

Razlozi za nastanak hronične rane mogu biti različiti, ali ono što je svim hroničnim ranama zajedničko jeste nizak biološko-regenerativni kapacitet.

Biološko–regenerativni kapacitet može biti ugrožen usled narušene lokalne ili sistemske cirkulacije, kao i nekih pridruženih bolesti ili povreda, kao što su dijabetes odnosno šećerna bolest, vaskularna oboljenja, povišeni krvni pritisak, reumatoidni artritis, rane na delovima tela koji su pod povećanim pritiskom, postoperativne rane, rane posle trauma tkiva i slično.

Kako nastaju hronične rane?

Kada govorimo o patogenezi hroničnih rana, na njihov nastanak mogu da utiču:

• vlažnost - epitelne ćelije lakše migriraju kroz vlažno okruženje,
• temperatura,
• hipoksija - stimuliše angiogenezu i razvoj granulacije,
• kiseonik - stimuliše epitelizaciju,
• stresna stanja,
• dejstvo imunosupresivnih činioca - radioterapija i hemoterapija znatno usporavaju zarastanje rane,
• lekovi,
• starost - s godinama se smanjuje aktivnost fibroblasta, te to nepovoljno utiče na rane,
• hronične bolesti koji utiču na zarastanje rane.

Sve akutno nastale rane se mogu pretvoriti u hronične rane ukoliko su upaljene, inficirane, ako nije obavljena adekvatna primarna obrada, ako rana nije ušivena ili ako je posle šivenja došlo do dehiscencije rane. Takve rane po pravilu zarastaju per secundam protokom vremena, znači same od sebe. U zavisnosti od izgleda i veličine rane, prisustva infekcije u rani - zavisi i vreme takvog, per secundam zarastanja. Ako su rane većeg obima, ako bi zarastanje per secundam trajalo više od desetak dana, onda se preporučuje operativno lečenje.

Posebna grupa hroničnih rana su i rane na potkolenicama (ulcus cruris) i stopalima (dijabetično stopalo) i koje nastaju zbog loše cirkulacije ili šećerne bolesti. Lečenje ovih rana je dvojako i odnosi se na lečenje osnovne bolesti i lokalno lečenje otvorene rane.

Veliku grupu hroničnih rana predstavljaju i rane nastale zbog stalnog sedenja ili ležanja (ulcus decubitalis). Od ovih rana pate osobe koje su vezane za postelju, privremeno ili trajno.

Jedan od problema koji otežavaju proces zarastanja je neprekidno stvaranje Biofilma. Stalno prisustvo bakterija u hroničnoj rani dovodi do oslobađanja endotoksina i neprekidne stimulacije imunog odgovora pacijenta u obliku stvaranja proiflamatornih medijatora, a to su: IL-1, prostaglandin E2 i tromboksan. Tokom hronične kolonizacije, bakterije stvaraju Biofilm, veoma otporan na mehanizme odbrane pacijenta i antibiotike. Dakle, možemo zaključiti da je to u korelaciji sa odloženim zarastanjem rane.

Pristupi lečenja hroničnih rana

Lečenje hroničnih rana fokusira se na tretman rana koje ne zarastaju u očekivanom vremenskom periodu, često usled prisutnih stanja kao što su dijabetes, loša cirkulacija ili dekubitalne rane. Lečenje uglavnom obuhvata nekoliko koraka kako bi se podstaklo zarastanje i tretirale infekcije, ukoliko su prisutne, ili neke druge komplikacije.

Opšti pristupi lečenju hroničnih rana uključuju: 

1. Čišćenje rane: Redovno čišćenje fiziološkim rastvorom kako bi se uklonili ostaci tkiva i sprečila
infekcija. Neke rane mogu imati koristi od antiseptičkih tretmana.

2. Debridman: Uklanjanje mrtvog tkiva iz rane rane kako bi se stimulisalo zarastanje i poboljšala
sposobnost regeneracije novog tkiva. Ovo se može uraditi hirurškim putem, enzimskim ili
autolitičkim debridmanom (korišćenjem prirodnih enzima tela).

3. Vlažno zarastanje rana: Savremena nega rana fokusira se na održavanju rane vlažnom, što podstiče brže lečenje i smanjuje ožiljke. Ovo se često postiže korišćenjem hidrokoloida, hydrogel preparata ili penušavih zavoja.

4. Kontrola infekcija: Ako rana pokazuje znakove infekcije (crvenilo, povišena lokalna temperature, sekrecija), mogu se propisati antibiotici (lokalno ili sistemski). Mogu se uzeti kulture kako bi se identifikovao uzročnik infekcije.

5. Oslobađanje od pritiska (za dekubitalne rane): Redovna promena položaja u postelji ili korišćenje specijalnih antidekubitalnih jastuka, dušeka ili jastučića kako bi se sprečilo dalje oštećenje, naročito kod bolesnika koji leže u krevetu ili su nepokretni.

6. Kompresivna terapija (za venske ulkuse): Bandažiranje ili korišćenje kompresivnih čarapa može pomoći u poboljšanju cirkulacije i smanjenju otoka, što je ključno kod venskih ulkusa.

7. Nutritivna podrška: Pravilna ishrana, posebno proteini, vitamini (kao što je vitamin C) i minerali (kao što je cink), ključni su u lečenju rana.

Napredne terapije u lečenju hroničnih rana 

• Terapija negativnim pritiskom (NPWT)  - ova terapija koristi vakuumski zavoj kako bi pomogla
  u izvlačenju tečnosti i stimulaciji rasta tkiva.
• Presađivanje kože (kožni graft) - za veće rane ili rane koje ne zarastaju, kožni graftovi mogu
  biti neophodni kako bi se podstaklo zarastanje rane.
• Tretmani faktorima rasta - neke hronične rane imaju koristi od lokalne primene faktora rasta
  kako bi se stimulisala reparacija tkiva.

Lečenje hroničnih rana kod hroničnih stanja

Hronična stanja, kao što su dijabetes ili periferna arterijska bolest, treba lečiti i držati pod kontrolom, jer mogu značajno ometati zarastanje rana. Postizanje kontrole nivoa šećera u krvi i poboljšanje cirkulacije su ključni.

"Hronične rane zahtevaju čestu procenu od strane zdravstvenih radnika kako bi se prilagodio plan lečenja i sprečio nastanak komplikacija. Ako vi ili neko koga poznajete ima hronične rane, važno je da se konsultujete sa zdravstvenim radnikom radi planiranja adekvatnog lečenja", ističe doktor Marić.