Strah od gubitka razuma

Neuroza predstavlja dijagnostikovan psihološki poremećaj koji značajno može da ometa kvalitet života, međutim, ne narušava percepciju pojedinca.

Šta je strah od gubitka razuma?

Među brojnim iracionalnim strahovima koji se tipično javljaju u okviru anksioznih stanja, ili u širem smislu kod neuroza, strah od gubitka razuma ima značajno mesto. Ovaj strah se može javiti praktično kod svih tipova anksioznih poremećaja, i može biti jedan od simptoma, ili u nekim slučajevima, dominantni simptom poremećaja.

U praksi, strah od gubitka razuma se najčešće sreće kod:

• paničnog poremećaja,
• opsesivno kompulzivnog poremećaja i
• sindroma depersonalizacije.

Anksiozne osobe koje se suočavaju sa ovim strahom prekomerno i neosnovano brinu da bi mogle:

• poludeti,
• doživeti nervni slom,
• izgubiti kontrolu nad svojim umom,
• oboleti od psihoze (shizofrenije).

Strah od ludila je subjektivno vrlo neugodan, predstavlja veliko psihičko opterećenje i izaziva značajnu patnju. Ovo ne treba da čudi obzirom da se ovaj strah može dovesti u vezu sa strahom od smrti, tako što strah od ludila zapravo predstavlja strah od psihičke smrti. Bliska je i veza straha od ludila sa strahom od gubitka kontrole, obično su ovi strahovi prisutni istovremeno ili se međusobno uslovljavaju.

Opsesivno kompulzivni poremećaj

Osoba koja pati od opsesivno kompulzivnog poremećaja oseća da su opsesije koje ima i kompulzije potpuno nehotične. Percipiraju da se one prisilno pojave i preuzmu kontrolu. Pojedini lekari kompulzivno ponašanje opisuju i kao posledicu „kratkog spoja u mozgu” pri kojem se čulne informacije ne registriraju, pa se „program uvek iznova ponavlja”.

U tom „kratkom spoju u mozgu” , pretpostavlja se da učestvuje neurotransmiter serotonin, ali  se razmatraju i neke druge moždane funkcije. Ističe se još i da opsesivno kompulzivni poremećaj mogu izazvati iskustva iz detinjstva, možda u kombinaciji s genetskom predispozicijom.

Međutim, bez obzira na uzrok, jedna stvar je jasna, a to je da nema koristi jednostavno reći osobama koje pate od opsesivno kompulzivnog poremećaja da prestanu nešto prati ili da prestanu nešto proveravati.

Stručnjaci su, takođe, istraživali mogućnost da, barem u nekim slučajevima, opsesivno kompulzivni poremećaj vuče korene iz iskustava iz detinjstva. Zapaženo je da mnoga zlostavljana deca odrastaju s duboko usađenim osećajem bezvrednosti ili nečistoće, a kod neke od te dece kasnije su se javile kompulzivne navike pranja.

Priroda opsesivnih misli koje se javljaju kod opsesivno kompulzivnog poremećaja često predstavlja pogodan teren za razvoj straha od gubitka razuma.

Opsesivne misli skoro uvek izazivaju jaku:

• anksioznost,
• zabrinutost,
• napetost ili gađenje.

Nihov sadržaj može biti agresivan, vulgaran, preteći ili se one doživljavaju kao apsurdne, „lude“, čudne ili odvratne.

Po pravilu opsesije nisu u skladu sa ličnošću, njenim vrednostima, ciljevima i idealima. Uporno nametanje ovih misli i nemogućnost njihove kontrole dodatno iscrpljuju i zastrašuju.

Svi ovi faktori mogu, u nekom trenutku, pogođenu osobu dovesti do pomisli da sa njom nešto ozbiljno nije u redu i stvoriti utisak da je ono što se dešava uvod u ludilo ili da je ludilo već nastupilo.

Tipični primeri su nasilne i opscene opsesije. Tako osoba može biti opsednuta mislima da će postati masovni ubica i da će uživati u tome, ili imati impuls da fizički povredi ili ubije nedužnu ili blisku osobu ili samu sebe. Seksualne opsesije kao temu mogu imati incest, pedofiliju i druge neprirodne seksualne aktivnosti.

Osobe koje doživljavaju ovako ekstremne opsesije često misle da niko ne može imati tako morbidne misli kao oni i da je to siguran znak ozbiljne duševne bolesti. Postoji i podtip opsesivno kompulzivnog poremećaja gde je centralna tema opsesija preispitivanje ludila. Ove osobe su preokuprane nametljivim mislima da bi mogle da obole od psihoze, najčešće shizofrenije.

Panični poremećaj

Napadi panike su poremećaji anksioznosti, koji predstavljaju specifičan zastrašujući doživljaj intenzivnog straha i nastupajuće katastrofe praćen brojnim telesnim simptomima. Nastaje naglo, neočekivano i mada najčešće traje do desetak minuta, posle toga se spontano završava. Osoba koja je doživela takav pad potpuno je iscrpljena. Telom dominiraju simptomi:

• ubrzani rad srca,
• stezanje u grudima,
• gušenje i znojenje,
• mučnina i malaksalost,
• drhtanje,
• osećaj vrtoglavice i nestabilnosti.

Napad panike je posebno i specifično emocionalno iskustvo, različito od drugih doživljavanja straha. To je provala pravog užasa ili straha veoma visokog intenziteta praćena burnim telesnim simptomima i doživljajem vitalne ugroženosti.

Strah od ludila tokom napada panike nastaje upravo zbog iznenadne i neočekivane provale vrlo intenzivnih simptoma koje obolela osoba ne razume i objašanjava ih početkom gubitka razuma. Pored toga, tokom napada panike se mogu javiti i veoma neprijatna osećanja depersonalizacije i derealizacije. Ova doživljavanja su obično zastrašujuća i dodatno pojačavaju utisak da osoba gubi kontakt sa realnošću i kontrolu nad sobom. Neke osobe se na vrhuncu napada osećaju konfuzno „kao da su u nekoj magli“ ili imaju utisak da otežano misle ili da ne mogu da se koncentrišu, što takođe doprinosi uverenju da mozak ne funkcioniše ispravno.

Sindrom depersonalizacije

Sindrom depersonalizacije je neurotski poremećaj koji se manifestuje neprijatnim epizodama depersonalizacije. U epizodama depersonalizacije osoba doživljava da se izmenila, u potpunosti ili delimično, deluje sebi nestvarano, izveštačeno ili strano. Okolina takođe može biti izmenjena, čudna, neprirodna, nadrealna.

Čest je doživljaj odvojenosti od tela, zatim utisak kao da je osoba u snu ili na filmu, ili u nekom stanju čudne mehaniziranosti. Osoba može imati utisak otuđenosti od sopstvenih psihičkih procesa, da ne misli svoje misli, da sećanja nisu njena, da su emocije otupele ili nestale.

Odnos prema realnosti je očuvan, pa osoba uviđa da doživljaj depersonalizacije ne odgovara stvarnosti. Međutim, navedena doživljavanja jako zastrašuju, posebno kod težih formi depersonalizacije. Često se kao posledica javlja i strah od ludila, ili osoba veruje da je obolela od neke teške mentalne bolesti.