Napad panike

Zašto doživljavamo napade panike?

Napad panike, kao manifestacija anksioznosti predstavlja zastrašujuće iskustvo za osobu koja ga doživljava. Procenjuje se da svaki 10. čovek doživi neki oblik paničnog napada, a ozbiljne epidemiološke studije upozoravaju na povećanje broja lica koja se suočavaju s ovim problemom.

Život u savremenim uslovima karakterišu neprestane i brze promene koje stavljaju čoveka pred različite izazove prilagođavanja. Trenuci potpune relaksiranosti su malobrojni i nisu svojstveni svakodnevnom funkcionisanju. Stres i nesigurnost, koju nose česte promene, pogoduju razvoju različitih ankcioznih stanja. Anksioznost (strepnja,teskoba), javlja se kao odgovor organizma kada osoba očekuje da se desi nešto opasno i ugrožavajuće u budućnosti a pri tom procenjuje da za tako nešto nije spremna. Za razliku od straha koji ima zaštitnu funkciju, izražena anksioznost je lažni alarm koji osiromašuje i ograničava svakodnevni život uzrokujući psihičku patnju.

Šta su napadi panike?

Napadi panike su poremećaji anksioznosti, koji predstavljaju specifičan zastrašujući doživljaj intenzivnog straha i nastupajuće katastrofe praćen brojnim telesnim simptomima. Nastaje naglo, neočekivano i mada najčešće traje do desetak minuta, posle toga se spontano završava. Osoba koja je doživela takav pad potpuno je iscrpljena. Telom dominiraju simptomi:

• Ubrzanog rada srca.
• Nepravilnog pulsa.
• Stezanja u grudima.
• Gušenja.
• Znojenje.
• Drhtanje.
• Osećaj vrtoglavice i nestabilnosti.
• Mučnina.
• Malaksalost...

Doživljaj neposredne životne ugroženosti manifestuje se kao strah od nagle i trenutne smrti (infarkt, šlog, gušenje), kao i strah od ludila i gubitka kontrole (pacijent misli kako ludi i da će to drugi primetiti, da će pasti, vrištati, početi da priča gluposti...) Osoba je nemirna, razdražljiva i koristi zaštitna ponašanja (pije tečnosti, kvasi se vodom, jede slatko, trči u WC, mora da legne...) Zaštitnim ponašanjima takva osoba daje veliki značaj jer veruje da ju je to spaslo. U suštini, takva ponašanja ne dozvoljavaju osobi da se suoči sa strahom, da ga prevaziđe i uveri se da su takvi simptomi u suštini potpuno bezopasni.
 

Strah od straha

Međutim, napadi panike mogu biti spontano doživljeni u situacijama uobičajenih dnevnih aktivnosti. Za osobu preplavljenu žestokim strahom i osećanjem životne ugroženosti, za koji ne postoji spoljašnji razlog, napad panike predstavlja neobjašnjivo stanje, nad kojim nema nikakvu kontrolu. Osoba ima doživljaj da će se nešto strašno desiti, izgubiće život, poludeće, nije u stanju da kontroliše sopstveno ponašanje i  naprosto je izbezumljena. Pošto nema kontrole, sama mogućnost da će se desiti novi napad panike postaje izvor brige i straha. Javlja se anticipatorna, iščekujuća anksioznost. Pacijent se plaši napada za koji veruje da je užasan i kako ga ne može još jednom podneti kao i mogućnost katastrofalnih fizičkih i psihičkih posledica. Kako se obično dijagnoza ne postavlja brzo, javljaju se novi napadi panike, što povećava strah.

Simptomi paničnog straha, koji liče na infarkt srca i probleme kardiovaskularnog sistema su ubzan rad srca, bol u grudima, nedostatak vazduha...Osobu uveravaju da se nešto životno ugrožavajuće događa s njihovim telom i ona kreće na lekarske preglede. Nalazi obično ne ukazuju na lekarski poremećaj. To može doneti privremeno smirenje, ali samo do sledećeg paničnog napada. Javlja se sumnja u lekarske nalaze, što povećava neizvesnost i anticipatorsku anksioznost. Opaske lekara i bliskih osoba da to nije ništa i da ne brinu i kako to dolazi iz glave, sa ciljem da ohrabre pacijenta, nemaju nikakav efekat. Poslednja faza poremećaja jeste fobično izbegavanje (agorafobija) svih situacija u kojima se napad može ponovo javiti, bilo iz straha od procene drugih ljudi ili bojazni da u tim situacijama ne može dobiti potrebnu pomoć. Na primer, osoba izbegava da ide u gužve jer ima utisak kako ne može da pobegne. Poremećaj napreduje i u najtežim slučajevima. Takva osoba ne može da izađe na ulicu, a na kraju ni u svojoj kući se ne oseća sigurno. Panični poremećaj je devastirajući sa stanovišta socijalnog funkcionisanja.

Kako nastaju napadi panike i panični poremećaji?

Iako mnogi navode da se prvi napad panike kod paničnog poremećaja javlja potpuno spontano, pažljivija analiza životnih okolnosti često otkriva stanja povišene napetosti i uznemirenosti zbog gladi, fizičkog napora, upotrebe psihoaktivnih supstanci ili prekida bliskog interpersonalnog odnosa. Inače, nivo fiziološke uzbuđenosti tokom dana neprekidno se menja, što nam obično pomaže da održavamo ravnotežu unutar organizma u stalno promenljivim uslovima spoljašnje sredine. Puls i krvni pritisak variraju, disanje promeni ritam, a mi doživljavamo senzacije u vidu trnjenja, probadanja, kratkotrajnog bola, ubrzanog pulsa, nedostatka vazduha, mučnine ili vrtoglavice...Kada neka osoba takvu senzaciju interpretira kao katastrofu i jasan znak neke velike opasnosti, nastaje svojevrsna spirala straha čiji je rezultat panika. Dakle, ključni momenat nastaje neposredno nakon doživljaja telesne senzacije kada osoba tumači doživljene simptome kao katastrofu. Često je taj prvi signal praćen hiperventilacijom, to jest ubrzanim i plitkim disanjem, što ima za posledicu poremećen nivo kiseonika u organizmu koji je takođe praćen potenciranjem neprijatnih telesnih senzacija. Budući da veliki broj ljudi tokom života doživi bar 1 paničan napad, činjenica je, da ne razvijaju svi panični poremećaj. Kad osoba pravilno interpretira ono što joj se događa, panični napad se više neće ponoviti. Ukoliko se javi strepnja od novog napada, osoba usmeri pažnju na telesne simptome i katastrofično ih tumači, što provocira pojavu novih paničnih napada.

Način lečenja

U velikom broju slučajeva prognoza je povoljna. Postupak je dvojak, podrazumeva farmakoterapiju i psihoterapiju. Lek osnaži osobu, ali je ne oslobađa problema. Suočavanje sa strahom i njegovo sagledavanje psihoterapijom, omogućava osobi da ponovo osvoji svoj životni prostor i vrati se ranijem načinu života. Terapijski proces podrazumeva kombinaciju edukacije o mehanizmima nastanka simptoma paničnog napada, tehnikama kontrole simptoma, zatim promenu načina razmišljanja i izlaganje situacijama u kojima se javlja panika, pri čemu uz podršku terapeuta osoba postaje hrabrija i oslobađa se napada panike. Jer, hrabra osoba nije ona koja se ne plaši, nego ona koja živi, radi i voli.