Narkolepsija - preterana pospanost

Spavanje je deo našeg života. Tokom spavanja se odmaramo i fizički i psihički. Tokom budnog stanja postupno se narušava fiziološka ravnoteža u organizmu, pa je spavanje nužno kako bi se ta ravnoteža ponovno uspostavila. Narkolepsija je primarni poremećaj spavanja koji se karakteriše spontanim padanjem u san.

Kako definisati narkolepsiju? 

Najčešći i najbolji predstavnik preterane pospanosti je bolest „Narkolepsija”.  Bolest narkolepsiju je prvi opisao francuski lekar dr Jean Baptiste  Edouard Gélineau 1860. godine. On je, možda po pravu koje mu daje njegovo drugo ime, bolest nazvao "narkolepsia" (od grčke reči „narkos", što znači spavanje, i "lepsis": zgrabiti). Za proteklih sto šezdeset godina ova bolest je prešla put od teško prepoznatljive i nelečive bolesti,  do bolesti koja se lako dijagnostikuje i za koju postoje lekovi. Ti lekovi narkolepsiju često i značajno ublažavaju. S druge strane, to je jedna od retkih bolesti kod kojih je medicina u značajnoj meri otkrila (patofiziološki) mehanizam nastanka.

Koji su ključni simptomi narkolepsije? 

Narkolepsiju čini nekoliko elemenata: 

• „Preterana dnevna pospanost" označava da su osobe koje je imaju stalno pospane, a da je pritisak spavanja tako snažan kao da nisu spavali tri dana i noći.
• „Napadi spavanja" znače da su ovi ljudi u stanju da zaspe u trenutku, u neobičnim  situacijama (na primer, tokom poslovnog razgovora, ispred semafora tokom vožnje kola ili za vreme obroka - dešava se da tako naglo zaspe da im glava padne u tanjir sa onim što su jeli).
• Bolesnici imaju „katapleksiju",  ili iznenadan, potpun gubitak mišićnog tonusa u svim mišićima (osim u disajnim i mišićima koji pokreću oči), obično izazvan (ne)prijatnim emocijama. Svaka jača emocija (iznenadan ulazak drage osobe, deljenje dobrih karata pri kockanju ili samo dobra šala) dovodi do iznenadnog  pada bolesnika na tle uz potpuno očuvanu svest (za razliku od epilepsije).
• „Halucinacije pri usnivanju ili buđenju" - znače da bolesnici od narkolepsije pri usnivanju mogu istovremeno da vide snove ali i realnu sredinu koja ih okružuje. Slika realnosti i slika sna se preklapaju i mešaju (kao slika kroz sliku na televiziji) i pružaju jedna kroz drugu, izazivajući zbunjenost bolesnika koji ne zna da li spava ili je budan. Oni u toj delimičnoj budnosti preduzimaju određene radnje kako bi skrenuli pažnju na svoj problem i pozvali nekoga  u pomoć, ali se najčešće ispostavi da je sve što su pokušali ili uradili bila fikcija, zapravo san.
• „Paralize spavanja" - predstavljaju oduzetost svih (osim disajnih i očnih) mišića tela koja  se javlja obično pri buđenju. Iako budan, bolesnik nije u stanju da se pokrene niti da dozove pomoć ili skrene pažnju članova porodice na sebe. Doživljaj se opisuje kao „jeziv", sa strahom da se ne ostane paralizovan zauvek. Srećom, ovo stanje traje najčešće nekoliko sekundi i prekida se spontano ili običnim dodirom.
• „Automatsko ponašanje" označava da je bolesnik sa narkolepsijom u stanju da krene negde (na primer na posao ili u samoposlugu), usput zaspi i spava hodajući, pa se  odjednom „stvori", na sopstveno čuđenje, u drugom delu grada od onoga kuda je  krenuo.

Kakav je socijalni i psihološki uticaj narkolepsije na pacijente? 

Zbog stalne pospanosti, bolesnici sa narkolepsijom nisu u stanju da odgovore na svakodnevne zahteve života. Retki su poslodavci koji imaju razumevanja da njihov radnik mora oko podne, usred posla da odspava oko jedan sat, kako bi mogao da nastavi da radi.

Ova bolest isključuje svoje žrtve iz svakodnevnog života i utakmice koju ona nameće, bilo zbog depresije koja ih osvaja, bilo zbog poruge koju doživljavaju u svojoj okolini. Iako su im mentalna i fizička sposobnost potpuno očuvane, ovi ljudi nisu u stanju da na poslu ili u školi zbog pospanosti napreduju u skladu sa svojim realnim sposobnostima. Zato ličnost bolesnika odlikuje:

• introvertnost,
• teškoće u adaptaciji,
• poremećaji ličnosti pa čak i
• alkoholizam i
• depresija.

Stalni izvor frustracije je i stalna potreba i nastojanje da se bude jednako sposoban kao i zdravi vršnjaci. S druge strane, psiho-socijalna stigma kojoj je bolesnik izložen je podjednako teška koliko i sama bolest.

Kakve su mogućnosti lečenja narkolepsije i kako se mogu prevazići izazovi uzrokovaneiovim poremećajem? 

Pristup lečenju preterane pospanosti/narkolepsije mora da obuhvati sve aspekte kojima je bolesnik pogođen.

Socijalni aspekt podrazumeva upoznavanje javnosti sa osobinama ove bolesti (ovaj članak ima i to za cilj) kako bi se izbeglo prećutno, ali uporno isključivanje bolesnika iz svih slojeva  i aktivnosti društva.

Poslovni aspekt obezbeđuje odgovarajući status bolesnika na radnom mestu, uz prethodni dogovor sa poslodavcem kome se mora objasniti da je narkolepsija bolest koja uz malo razumevanja može da poštedi bolesnika socijalne osude.

Nefarmakološki pristup lečenju označava adekvatnu psihološku pomoć, najčešće od strane psihologa ili psihijatra.

Farmakološko lečenje podrazumeva redovnu primenu lekova za razbuđivanje (grupa "eugeroika"), koji su delotvorni u oko 80% slučajeva. Najčešći lekovi za lečenje preterane pospanosti u Evropi su:

• Modafinil,
• Solriamfetol,
• Pitolisant i
• Xyrem.

Pretpostavlja se da svi navedeni lekovi stimulišu hipokretin-oreksinski sistem koji je zadužen za održavanje ili povećanje budnosti.  Ovih lekova nema na našem tržištu, pa je problem narkolepsije kod nas dodatno veliki.