Specifične povrede sportista

Povrede sportista nisu tako retka pojava ni kod nas ni u svetu. Niske i visoke temperature direktno učestvuju u povređivanju sportista. Razređeni vazduh na visinama, ili povišeni pritisak u podvodnim dubinama, ako nisu adekvatno dozirani, mogu da izazovu traume i odvajanje od sportskih takmičenja. Trovanje hranom, ujedi insekata i zmija, takođe mogu da za duži vremenski period sportistu odvoje od sportskih aktivnosti. Indikovana terapija je apsolutno poštovanje saveta lekara, kao i uzimanje propisane medikamentozne terapije.

Visoke temperature - izazivaju oštećenja koja kod sportista mogu da imaju ozbiljne posledice; nastaju najčešće na pripremama, gostovanjima na drugom kontinentu, usled promena atmosferskih uslova. Od povreda izdvajamo: a) opekotine, b) sunčanice, c) toplotni udar.

Dejstvo toplotnog i ultravioletnog zračenja u intenzitetu većem od dozvoljenog nazivamo opekotine ili kombustije. U praktične svrhe značajno je da opekotine koje zahvate 12 - 15% kod odraslog čoveka, a 5 - 8% kod dece, opasne su po život jer postoji mogućnost patofizioških promena u organizmu (pojava šoka) što  može i letalno da se završi, pa je preporučljiva hospitalizacija. Opekotine delimo na male i velike:

Male opekotine – su one opekotine gde hospitalizacija nije potrebna a lekarski zadatak je da otkloni uzročnike nastanka, odnosno, da ispoštuje pet osnovnih pravila prve pomoći kako ne bi došlo do većih komplikacija, a to su: borba protiv razvijanja bakterijskih infekcija i stvaranja suve površine u predelu opečenog mesta, zaštita oštećenog mesta, pasivizacija dela tela koje je povređeno, kontrola edema, ako ima potrebe pravilan i brz prevoz do bolnice ili ustanove koja će pravilno delovati na opekotine koje su nastale.

Suština je da se ispoštuje ovih pet principa. Na ranu treba staviti zavoj protiv opekotina, ne stavljati nikakve masti u cilju sprečavanja bakterijskih infekcija; sve što se stavi na opekotinu mora da bude čisto i sterilno (ako toga nema bolje je ništa ne stavljati). Kod malih opekotina lekar direktno odlučuje da li je potrebna hospitalizacija povređenog ili postoji mogućnost da se sanacija uradi na licu mesta.

Prva pomoć se sastoji u: stavljanju opekotine ispod mlaz vode od 3 do 5 minuta, što direktno sprečava jaču inflamaciju i pojavu vezikula. Na gazu napraviti nekoliko otvora (radi lakšeg sušenja) i gazu zategnuti sa leukoplastom.

Velike opekotine – su one opekotine za koje je neophodna hospitalizacija, a osnovni cilj je izbeći pojavu šoka. Opekotinu prekriti velikom čistom sterilnom gazom, fiziološku toplinu tela održavati pokrivačem, (opasno je i hlađenje i pregrejavanje), sprečiti dehidrataciju davanjem tečnosti koja sadrži neophodne elektrolite kako bi se sprečio elektrolitni dizbalans. Na svaki sat davati po 200ml tečnosti, a nekad i više, sve u zavisnosti od procene za koje vreme će povređeni biti hospitalizovan. Unos tečnosti ograničiti na 5 litara u toku 24 sata. Aplikacijom analgetika sprečiti ulaženja povređenog u stanje šoka zbog jakih bolova.

Opekotine od sunčanog zračenja – su one opekotine koje nastaju pod dejstvom kratkotalasnog zraka sa hemijskim delovanjem u kombinaciji sa dugotalasnim zrakom sa toplotnim dejstvom, geografskim položajem (zraci najači na moru i na snegu), osetljivošću organizma (osetljiviji su ljudi svetlog tena, period puberteta zbog povećanog delovanja hormona) i godišnjeg doba. Posledice delovanja sunčevog zračenja su eritem i pigmentacija. Eritem se javlja posle nekoliko sati sa kliničkom slikom gde dominira crvenilo, edematozna i bolna koža, temperatura kože, a i samog tela može biti povećana. Antihistaminici se koriste u lečenju pre svega da bi se uspostavio normalni antihistaminski status u organizmu, zatim sedativi, praškovi i analgetici. Pigmentacija se javlja u dva oblika i to direktna pigmentacija koja se pojavljuje odmah nakon sunčanja bez eritema, i sekundarna pigmentacija koja se javlja nakon eritema.

Zaštita od sunčanih opekotina: priprema kože za sunčanje postupnim sunčanjem i stvaranjem veće količine pigmenta, neizlaganje sunčanim zracima u periodu od 10 do 17 časova jer su sunčani zraci u ovom periodu najjači i mogu da budu opasni za osetljive ljude, obavezno primenjivanje zaštitne kreme za sunčanje sa zaštitnim faktorima koja se prave za određeni tip kože. Priprema za stvaranje vlastitog zaštitnog pigmenta može da se postigne tako što sunčanje dnevno traje u proseku od 10 do 20 minuta, u zavisnosti od geografskih uslova i temperature. Vreme provedeno na sunčanju svakodnevno povećavati. Malu decu koja su izložena suncu pored vode (na plaži, pored bazena) treba posebno zaštititi i to u predelu ramena i gornjih delova tela, jer na njih sunčevi zraci deluju direktno.

Sunčanica nastaje usled hiperemije moždanih ovojnica i mozga. Insolatio, ili helioza, najčešće se javljaju u tropskim krajevima i to usled delovanja crvenih i infracrvenih zraka sunčevog spektra na moždanice i mozak. Kliničkom slikom dominira povećana telesna temperatura tela, glavobolja, nesvestica, uzbuđenje, krvarenje iz nosa, disanje ubrzano, pad krvnog pritiska, proširene zenice, cijanoza i u najtežim slučajevima koma. Povređenog pomeriti od delovanja sunčevih zraka, smestiti ga u hladnu i zamračenu prostoriju, raskomotiti ga i stavljati hladne obloge po telu, najviše oko vrata i oko zglobova ruku i nogu. Paziti da ne upadne u dehidrataciju, pratiti mu elektrolitni status.

Toplotni udar  nastaje kao poremećaj metaboličke toplote (endogene) i klimatske toplote (egzogene) i sposobnosti organizma da izvrši regulaciju istih. Toplotni  poremećaj najčešće srećemo kod beba i male dece zbog slabe razvijenosti termoregulacionih centara u tom periodu, kao i neadekvatnom pregrajavanju tela odećom i prekrivačima. Često se javlja u pregrejanim salama za takmičenje, na izletima i slično.

Kod toplotnog udara najčešće dominira: neprilagođenost organizma na spoljnu temperaturu (termoregulaciona slabost), pojava termogenih sinkopa i termogeni udar.

Poremećaj termoregulacije  izaziva promene u cirkulaciji krvnih sudova srca (ubrzani puls,  nestabilan krvni pritisak) i promene u respiratornom sistemu (ubrzano površno disanje, nepravilan ritamam disanja i dispneja). Temeratura tela je obično povećana i kreće se oko 38 stepeni C, lice i vrat su crveni, upaljene sluznice, pojačana sekrecija, blagi edemi ruku i nogu, glavobolje pulsirajućeg karaktera, kao i opšta iscrpljenost celog organizma sa pojavom apatije.

Dijagnoza toplotnog udara se postavlja na osnovu simtoma: gubitak svesti, povećanje rektalne temperature 41,0 stepen C, ponekad i više, gubitak svesti (stupor ili koma). Svaka rektalna temperatura iznad 41,0 stepen C sportist treda odmah hladiti prskanjem vode hlađenjem peškirom sve dok rektalna temperatura ne padne ispod 38,0 stepeni C.

Sportista treba da bude u hladovini, najbolje u hladnoj sobi. Pritisak održavati raznovrsnim infuzijama, jer niski krvni pritisak se javlja kod šoka  i ako vremenski duže potraje može da izazove oštećenje bubrega. Suzbiti acidozu velikim dozama bikarbonata, najčešće aplikacijom intravenoznim putem od 10 do 30 grama. Izvršiti korekcije bubrežnih funkcija. Suštinski, treba se boriti da temperatura ne dođe do 42 podeoka  jer su tada šanse za sprečavanje fatalnog ishoda 7 : 10 (Wyndham, 1972).

Preventivne mere za sprečavanje toplotnog udara su:

a) adekvatna aklimatizacija – sportisti sa severa zbog hladnije klime u kojoj žive treba obavezno da se aklimatizuju, što ne zači da i sportisti sa sličnom klimom to ne treba da učine, samo što je njima potrebno daleko manje vremena.  Wyndham (1972) je vršio eksperimente i došao do optimalne formule za aklimatizaciju sportista.

U toku 8 dana radno opterećenje u prostoriji s temperaturom zraka od 32 stepena C i blizu 100% zasićenosti vlagom i umerenom strujanju vazduha 0,5 m/sec dnevno trenirati dva sata i to ujutru, a normalno nastaviti sa zacrtanim treninzima.     

b) zabraniti dugotrajna takmičenja pri atmosferskim uslovima koja izazivaju toplotni udar. Pravilo je da se neaklimatizovanim sportistima ne dozvoljava takmičenje duže od 30 minuta na teperaturi većoj od 25 stepeni C, a aklimatizovanim sportistima na temperaturi većoj od 28 stepeni C.

c) preventivne mere u toku takmičenja su: sportista na takmičenju treba da je u hidratisanom stanju i da za vreme takmičenja uzima na svakih 20 minuta tečnost (oko 200 ml), u slučaju kolapsa izmeriti rektalnu tepmeraturu (obavezno sportska torba mora da ima toplomer) i ako ona iznosi iznad 41 stepen C odmah pristupiti terapiji protiv toplotnog udara.

Najčešće su snežnom slepilu izloženi alpinisti i skijaši usled oštećenja mrežnjače zbog intenzivnog i refleksnog sunčanog zračenja. Najopasnije je sunčevo zračenje u proleće na 2.000 metara nadmorske visine, refleksija zraka je velika i preporučuju se  naočare sa 75% zatamnjenja. Prva pomoć  se ukazuje tako što se povređeni smešta u zatamljenu prostoriju.

Postoje lokalne i opšte promrzline i najčešće se sreću kod skijaša i alpinista. Uzroci koji dodatno pospešuju promrzline su loša ishrana, iscrpljenost organizma i fizička neaktivnost. Lokalne promrzline zahvataju izbočene delove tela (nos, uši, prsti). Postoje četiri stepena promrzlina:
- Prvi stepen -  promrzlina zahvata kožu koja je crvena i oštećena. U ovom stadijumu posledica po organizam nema. Javlja se povremena hladnoća na promrzlim delovima tela.
- Drugi stepen -  hladnoća prodire u dublje slojeve tela, javljaju se mehurići ispunjeni zamućenom i krvavom tečnošću. Moguća komplikacija je formiranje dugotrajnih gnojnih rana koje veoma teško zaceljujuju.
- Treći stepen -  karakteriše se pojavom nekroznog tkiva ispod mehurića.
- Četvri stepen -  tkivo je potpuno promrzlo zbog dugog izlaganja hladnoći,  postaje tvrdo poput stakla pa se na pojedinim delovima može odlomiti.

Postupak odmrzavanja mora da vodi stručno lice jer nestručnost može ponekad da ima fatalne posledice. Dovođenje toplote iz spoljne sredine u smrznuto tkivo povećava potrebu i potrošnju kiseonika i to pre nego što spazam arterija popusti, stvara se disproporcija između normalne potrebe kiseonika i stvarnih mogućnosti dopremanja kiseonika do ćelija. Prioritet je izvršiti centralno zagrevanje tela (kod lečenja lokalnih smrzotina), a pritom održavati nisku teperaturu smrznutog dela tela. Ovaj period je karakterističan po toplotnim promenama hladno – toplo, a suština je u dovođenju velike količine kiseonika na promrzlo mesto.

Održavanje niske temperature tela vršimo tako što promrzli deo tela stavimo u vodu temperature +70 stepeni C, ili ga stalno oblažemo hladnim oblogama. Ostalim delovima tela toplotu dovodimo infuzijama, napicima, toplim klizmama, umernom količinom alkoholnog napitka, davanjem raznih injekcija koje direktno utiču na popuštanje spazma arterija,  retko se pristupa blokadama simpatičkog centra.

Komplikacije koje hladnoća može još da izazove su tipa alergije  tkz. alergija na hladnoću (poznata je i alergija na toplotu). Alergije se odigravaju duboko u intimi koronarnih krvnih sudova, pa može nekad da se desi da je hladna voda  uzrok davljenja kupača usled alergijskog kolapsa koji je direktni uzrok davljenja.   

Najčešće ih opisujemo kao posledice dugotrajnog izlaganja vlažnoj  klimi i prisutnoj hladnoći. Erytema pernio – perniones češće se javlja kod žena nego kod muškaraca i to najčešće u periodu puberteta, kao i kod malokrvnih osoba i osoba sa lošom cirkulacijom. Tesna obuća,  kao i prirodne predispozicije kože pojedinih osoba, direktno utiču na ozebline. Ozebline se javljaju na otvorenim delovima tela: na prstima šake i stopala i na petama. Spazam kao osnov patogeneze ozebline izaziva u početku periodični spazam arteriola, a kako se često ponavljaju prelaze u hronično stanje sa pojavom zastoja krvi i pojavom edema.

Dalji proces progresivno se širi prema degenerativnim promenama sa fibroznim zadebljanjem endotela, krvnih sudova i okolnog vezivnog tkiva. Ove promene se obično dešavaju na površini kože da bi vremenom bili stvoreni infiltrati na  rubovima koji su svetlocrvene boje i zadebljani su, a zbog mehaničkog pritiska često se javljaju i ulceracije. U proleće dolazi do nestajanja ozeblina da bi se one javile ponovo u kasnim jesenjim danima, a procenat ozebline se povećava iz godine u godinu. Ako se preventivno deluje do ovoga ne dolazi.

Ovakav tip patološkog stanja sreće se u podvodnim sportovima. Mehanizam nastanka je udisanje povećane koncentracijekiseonika pri povećanom pritisku koji je direktni uzročnik trovanja kiseonikom i izazivač hipoksije u organizmu.

Ovo patolško stanje javlja se u ronilačkom sportu gde se za trenažni proces i takmičenje koristi komprimovani kiseonik i sa ovakvom opremom može se trenirati samo do 7 metara dubine jer postoji mogućnost trovanjem kiseonikom koje je asimptomatsko, razvija se brzo i najčešće se završava letalno.

Na većim dubinama dolazi do povećanog pritiska kiseonika koji prelazi kritičnu granicu od 1,7 atmosfere, a aparati sa komprimovanim vazduhom povećavaju fiziološke sposobnosti ronioca na  2 do 3 atmosfere. Korišćenje ronilačke opreme daje mogućnost da se zaroni i na dubinu od 100 metara. Opasnost može da predstavlja ugljen - dioksid čiji se veći deo direktno rastvara u krv, pa pri naglom izranjanju ugljen - dioksid  se oslobađa u obliku mehurića i može da izazove kesonsku bolest.    

Ovaj tip patološkog stanja srećemo kod planinara. Mehanizam nastajanja poremećaja dešava se kad koncentracija kiseonika bude ispod 8% udahnutog vazduha, odnosno ako se zbog prekida disanja snizi koncentacija kiseonika u krvi. Fiziološka koncentracija kiseonika  u vazduhu iznosi 20%. Najčešće su oštećenja organske prirode ( bronhitis i blagi oblik zapaljenja pluća) i dešava se kod skijaša i trkača na visinama između 1800 i 2000 metara, a posledica je povećanje plućne ventilacije zbog smanjene koncentracije kiseonika i hladnoće vazduha.