Bez agresivnosti nema života
Ona pomaže čoveku da radi, da prevazilazi životne prepreke, da preživi i da se odbrani od svega što ga ugrožava. No, tanka je granica između konstruktivne agresivnosti i nasilja. Nju postavljaju vaspitanje, porodica, ali i okruženje u kojem se živi i opšteprihvaćeni standardi tolerisanja agresivnog ponašanja – verbalnog i fizičkog.
Savremena civilizacija, tempo života i sve teža, svakodnevna borba za egzistenciju pomeraju tu granicu u korist nasilja. Gola sila sve više postaje obrazac sa kojim se odrasta.
Filmovi, stripovi, video igrice - puni su uzbuđenja, ponajpre zbog agresivnosti koju promovišu. Najpoplarnije dečje kompjuterske igre su one ratničke, u kojima se nagrađuje svaki „uspeh“ u savladavanju imaginarnog protivnika. A te „pobede“ slažu mozaik prihvatljivog stava prema životu i agresivnoj ulozi u njemu.
Lako je prepoznati trenutak u kojem pozitivan instinkt opstanka postaje golo nasilje. To se dešava svaki put kada počne da se uživa u sopstvenom agresivnom ponašanju. Po pravilu, to su reakcije na frustracije koje nosimo u sebi. Prag podnošenja frustracija i prag tolerancije agresije u istoj su ravni, pa je još jedno opšte mesto u priči o nagomilavanju nezadovoljstva i neadekvatnim, nasilnim oslobađanjem od tih tenezija činjenica da se one „prazne“ na slabijima od sebe.
I budući da je nagon agresivnosti jači kod muškaraca nego kod žena – nije čudno što je u celom svetu u porastu nasilje u porodici.
Fenomen agresivnosti univerzalan je stereotip koji će – po sumornim predviđanjima sociologa, psihologa i psihijatara – našu civilizaciju pre ili kasnije odvesti u propast. Ipak, bitka za uspostavljanje razumnih granica tolerisanja agresivnosti nije izgubljena. Agresivnost se uči i ohrabruje sve masovniji pokret koji promoviše nenasilnu komunikaciju, i primerena ponašanja.
Strah od ženske agresivnosti
Emancipacija žena globalno je muškarcima donela egzistencijalni problem – problem sa potencijom. Psihoterapeuti koji se bave seksualnošću imaju odgovor zašto se to dešava:
Osvajajući sami za sebe autonomni životni prostor, žene više nisu pasivne ni u seksualnoj komunikaciji.
Više ne pristaju da čekaju da budu „izabrane“ od muškarca, već radije same biraju partnera. To biranje muškarci doživljavaju kao atak na sebe i svoju muškost, jer kako kažu psiholozi, većina njih nije razvila mehanizam prihvatanja, bolje reći odbrane od ženskog „startovanja“. Po pravilu, uplašeni su od otvorenih verbalnih i neverbalnih ženskih poziva na seksualnu igru i kontakt i taj strah ih psihološki blokira do te mere da postaju neefikasni u krevetu. Muškarac je po svojoj prirodi lovac, naučio je da osvaja, a ne da bude osvojen i lepši pol to svakako treba da ima u vidu.
Emancipacija jeste dobra tekovina civilizacije u kojoj živimo, ali valja, ipak, poštovati i onaj prirodni poredak stvari u muško-ženskim odnosima i makar u ovoj sferi prepustiti jačem polu da pokaže svoju snagu i umeće.
