Umišljeni bolesnik

„Patim od bolova u stomaku već petnaest godina. Razgovarao sam sa puno lekara i oni ništa nisu mogli da urade. O doktore, ne znam da li ste ikada osetili takve bolove! Oni počinju u predelu oko slepog creva, šire se po celom stomaku i toliko su jaki da nekad ne mogu da se ispravim. Ponekad imam jake grčeve i podrigujem. Kad bih samo mogao da se oslobodim tih gasova! Čak sam napravio tabelu mojih problema. Zapisao sam broj, oblik, izgled stolice u zavisnosti od ishrane i lekova. Kako lekovi ne utiču na moje stanje, redovno ih menjam.”

Potreba za konsultacijama

Ovaj živopisni govor, nažalost, dolazi pravo iz lekarske ordinacije. Ovo je opis bolesti jednog hipohondra. Kao i drugi, njemu slični, ovaj pacijent je sve pokušao, razgovarao je temeljno sa mnogim specijalistima navodeći brojne primere. Obavio je sve moguće preglede i testove, koristio brojne lekove. Ništa nije pomoglo. Za lekara koji sluša ovaj dugački spisak problema, susret sa hipohondrom je zastrašujući, jer ono što pacijent traži nije oslobađanje od problema, već potvrda onoga u šta je on sam siguran. Tom prilikom, pacijent ne prestaje, čini se iz pukog zadovoljstva, da svom sagovorniku govori o nemoći medicine, sa neobičnom mešavinom mržnje i ljubavi, agresivnosti i zavisnosti. Sve ovo je nepodnošljivo, ako na to niste prethodno pripremljeni!  

Ipak stvarni bolovi

Tretiranje ovakvog pacijenta kao varalice ne samo da je velika greška, već on optuživanje doživljava kao najveću uvredu i povredu. Čak iako ispitivanja retko otkriju neki ozbiljniji poremećaj, njegovi bolovi su potpuno stvarni. Hipohondrija je simptom, apel star koliko i sam svet i koji se, još od vremena Hipokrata, uglavnom uzalud obraća nemoćnim terapeutima, kada ne čine napor da idu iznad simptoma.

Po klasičnoj definiciji, pod hipohondrijom se podrazumeva „opsesivna preokupacija, potkrepljena zabrinutošću za fizičko zdravlje, koja se manifestuje kroz bolove i „nenormalne” osećaje u nekom delu tela, počev od stomaka.”. Da li je to zbog toga što je stomak središte hrabrosti u narodnoj tradiciji i, istovremeno, žrtva velikih strahova? Većina bolesnika koji se žale na bolove u stomaku su zabrinuti, što se primećuje i kod dece koju boli stomak a zapravo nešto drugo nije u redu.

Pored toga, hipohondrija se odnosi i na glavu, vrat, srce i kičmu, u zavisnosti od medicinskih znanja samog umišljenog bolesnika. Simbolička činjenica jeste da se bol, kada je jednostran, oseća levo od srca.

Nemoguće je a priori odrediti buduće žrtve hipohondrije, niti je svrstati u genetske, organske ili psihološke pojave. Tada su talo i duh suviše izmešani da bi se mogao izolovati samo jedan uzrok. Tim pre što možemo reći da se hipohondrija uočava najpre kod zabrinutih osoba, naročito kod maldih i kod samaca, ali i da se može javiti kod svih drugih osoba u određenim situacijama (smrt bliske osobe, problemi na prefesionalnom planu, posle hirurške intervencije ili bolesti...).

Čest problem

Nemoguće je nabrojati sve moguće manifestacije. One se kreću od delirijuma kod nekih osoba pa do puke zabrinutosti koja se može javiti usled godina ili posle neke televizijske emisije ili nekog članka. Po mišljenju psihoanalitičara, porodica hipohondara imala bi mnogo više članova nego što se inače misli, a sve u zavisnosti od mentalne strukture pojedinaca. Najveći problem sa ovim neobičnim pacijentima jeste što se oni čvrsto drže svojih bolova i što prva osoba u laancu, a to je obično lekar opšte prakse, teško može da uoči razliku. U strahu da ne previdi neku organsku bolest, on pristupa ispitivanjima koja treba da oslobode pacijenta svih sumnji. Samo u principu, jer u telu, pod uticajem drugih bolova, zaista mogu nastati prava oštećenja: čir, gastritis, upala slepod creva, krvarenje iz rektuma. Tako se stvara vrzino kolo, čija žrtva nije samo dotični pacijent.

Lekar, umesto da prepiše lekove i dodatna ispitivanja, trebalo bi da se potrudi da razume šta pacijent zapravo hoće da kaže. Bolovi o kojima on priča kriju jedan potpuno drugačiji i kompleksniji problem.

Moguće izlečenje

A o čemu to govori hipohondar? Najčešće o strepnji, nedostatku ljubavi, potrebi da se o njemu neko brine, o osećanju krivice, o samokažnjavanju. Zašto taj čovek, dobar suprug i otac želi da se sve vrti oko režima ishrane koji mu zapravo nije ni potreban? Po mišljenju psihoanalitičara, suočen sa sukobom koji preti njegovoj hipohondriji, pacijent sprovodi režim da bi uspostavio harmoniju u porodičnim odnosima.

Povoljan teren

Suprotno uvreženom mišljenju, ovi neobični bolesnici nisu osuđeni na ceo život sa hipohondrijom. U suštini se ne treba mnogo brinuti za njih. Kada žele i naročito kada nalete na lekara koji ih podržava, umesto da ih zatvori unutar njihovog simptoma, primećuje se znatno poboljšanje posle šest meseci ili godinu dana, u meri da shvate da se radi o simptomu koji maskira drugi problem.

Poslednji savet: nemojte mnogo da verujete u priče da ste hipohondar samo zato što se plašite bolesti. Potreban je najpre teren. Ali opipavanjem i osluškivanjem svog tela, vi zapravo pripremate taj teren. Zapamtite da nema ničeg zaraznijeg od strepnje!