Kako uz pomoć nauke smanjiti Bol

1. Bol je mehanizam preživaljavanja koji ima cilj da zaštiti telo 

Bol se definiše kao neprijatan subjektivni osećaj čiji je cilj da motiviše promenu, uglavnom šalje signale da je potrebno zaštititi određene delove tela za koje mozak misli (sa razlogom ili ne) da su povređeni. Ako osećate bol to znači da vaš mozak smatra da je deo tela pod pretnjom i da je potrebno preduzeti nešto povodom toga. U tom smislu je mehanizam preživljavanja od izuzetnog značaja. 

Ljudi koji su rođeni bez osećaja za bol, ne žive dugo. Vaš nervni sistem je vrlo ozbiljan kada je u pitanju stvaranje bola i zato možete da očekujete da će vam mozak dati jasnu poruku da je potrebno da se uradi nešto po pitanju sumnje na oštećenje dela tela. 

2. Bol dolazi iz mozga, a ne iz tela 

Ovo je osnovna promena kada je u pitanju nauka o bolu. Činjenica je da se bol stvara u mozgu, bol nije uzrok pasivnog posmatranja senzacija koje dolaze iz drugih delova tela. 

Kada je deo tela oštećen, nervni završeci se aktiviraju i obrađuju ovu informaciju nakon čega šalju signale opasnosti mozgu. Bitno znati da se nijedan bol ne oseti sve dok mozak ne obrati dobijene informacije i odluči da li će senzacija bola da pomogne, na bilo koji način. Na primer, da podstakne protektivno ponašanje kako bi se smanjilo oštećenje i omogućilo što više vremena za oporavak. 

Mozak obrađuje ogromnu količinu informacija pre nego što donese konačnu odluku, uključujući emocije, prethodna sećanja i buduće želje. Zato bol nije precizna mera obima povređenog tkiva, to je signal koji podstiče na akciju. Kada profesionalni muzičar povredi ruku, njegov mozak će možda da preduzme drugačije mere u odnosu na povredu ruke koju je zadobio profesionalni fudbaler. 

3. Fizička povreda nije jednaka bolu i obratno 

Ako imate bolove, ne znači da ste povređeni. Čak i kada ste povređeni, ne mora da znači da ćete osećati bol. 

Veoma dramatičan primer povrede tkiva bez bola je kada je vojnik ranjen na bojnom polju ili kada surferu ajkula odrize ruku. U ovim situacijama velika šansa je da povređena osoba ne oseća nikakvu bol sve dok opasnost ne prođe. Bol je mehanizam preživljavanja te u slučajevima kada bol otežava preživljavanje nije iznenađujuće da se bol ne oseća. Mnoga istraživanja su pokazala da veliki procenat stanovništva ima bezbolna leđa, ramena i kolena iako imaju značajna fizička oštećenja hrskavice koja se vide na magnetnoj rezonanci. 

Sa druge strane mnogo ljudi pati od bolova kada nema oštećenje tkiva. Alodinija je stanje kada čak i normalan stimulus kao lagani dodir može prouzrokovati izuzetno jak bol. Ovo je ekstreman koji se događa na manjoj skali. Nervni sistem je osetljiv na potencijalne opasnosti i alarmira čak i kada nema prave opasnosti. 

4. Mozak obično "misli" da je telo u opasnosti čak i kada nije 

Najdramatičniji  primer je fantomska bol, kada čovek oseća bol u delu tela koji je amputiran. Iako bolni ekstremitet godinama ne postoji i ne može da šalje signale u mozak, deo mozga ga oseća i može greškom da se aktivira stimulacijom susednih nervnih struktura. Kada se ovo dogodi osoba može da oseća izuzetno realan i bolan osećaj nedostajućeg ekstremiteta. Zapanjujuće je istraživanje fantomskog bola ruke pri terapiji sa ogledalom, mozak bude prevaren da je ruka zaista tu i da je zdrava. Ovo je izuzetan prikaz činjenice da je pravi uzrok smanjenja bola u mozgu, a ne u telu. 

Postoji mnogo drugih situacija kada mozak ne zna šta se dešava u telu i stvara bol u delovima koji nisu u opasnosti. 

5. Bol umnožava bol

Jedan nesrećan aspekt fiziologije bola je da što duže bol traje, lakše je podnošljiva. Ovo je posledica osnovnih neuroloških procesa koji se zove dugoročna potencijacija. To znači da što više mozak koristi određene nervne puteve vremenom ih lakše aktivira. 

To je kao utabavanje puta u snegu dok skijate. Što se više puta spustite niz planinu, istom stazom ćete se vremenom sve brže i lakše spustiti. Ovo je isti proces koji se koristi kada stičemo nove veštine i navike. U kontekstu bola to znači da što više puta osetimo određenu bol ista će svaki sledeći put biti lakše izazvana. 

6. Bol može aktivirati više stvari koje uopšte nisu povezane sa fizičkim oštećenjem

Postoji fraza "kada neuroni zajedno rade, zajedno se i vežu". Najpoznatiji primer je Pavlovljev eksperiment u kojem se pri ponavljanju zvonjave zvona koje je označavalo obrok, psima pojačavalo lučenje pljuvačke čak i kada nije bilo hrane.

Na nervnom nivou neuroni koji su "čuli" zvono povezali su se sa neuronima za lučenje pljuvačke zato što su se duže vreme zajedno aktivirali. Isto se može dogoditi i za bol. Recimo da svaki put na poslu upadnete u neku stresnu situaciju, kao što je prepirka sa kolegama ili bol u leđima koja je izazvana svakodnevnim dizanjem kutija itd. Nakon nekog vremena mozak će da poveže radno okruženje sa bolom do te tačke da počnete da osećate bol čim dođete na posao čak i pri samoj pomisli na posao. Nije ni čudo što nezadovoljstvo poslom može da bude ogroman predskazivač bola. 

Dokazano je da emotivna stanja kao što su bes, depresija ili anksioznost mogu da smanje toleranciju na bol. Israživanja su pokazala da je značajan deo hroničnog bola u leđima uzrokovan više emotivnim i socijalnim faktorima nego od samog oštećenja tkiva. 

Možda ste primetili da se kada se vratite na mesto na kojem dugo niste bili vrlo brzo vraćate starom obrascu govora, položaja tela i ponašanja koje ste ranije koristili i osećali kada ste bili tu. Bol može na isti način da se ponaša, aktivira ili smanji pri određenim socijalnim dešavanjima, osećanjima i mislima. Da li ste ikada primetili da bol nestaje kada odete na odmor i da se vraća pri povratku na posao?

7. Centralni nervni sistem može da utiče na senzitivnost bola

Postoje mnogobrojni mehanizmi kojima centralni nervni sistem može da povisi ili snizi senzitivnost tela. Najekstremniji primer desenzitizacije je u opasnim situacijama koje smo gore opisali, kada su bolni signali iz povređenog tela potpuno utišani pre nego što dođu do mozga. 

U većini slučajeva povreda će da poveća nivo senzitizacije predpostavlja se da bi mozak moga lakše da zaštiti deo tela koji je oštećen. Kada deo tela postane senzitizovan možemo očekivati da se bol oseti ranije i jače, pa i neki manji stimulus može da dovede do bola. Glavna stvar za našu priču jeste da CNS stalno prilagođava nivo bolnih signala u skladu sa mnogim faktorima. Obim bolnih signala se povećava i dugo traje kod mnogih ljudi sa hroničnim bolom. Ovo se zove centralna senzitizacija i verovatno utiče na mnoga bolna stanja. Ovo je još jedan primer kako hronična bol ne znači i konstantnu ili hroničnu štetu našem telu. 

Kada telo funkcioniše kako treba, oštećena tkiva se zaleče i obnove na najbolji način u roku od nekoliko nedelja i meseci i onda bol nestane. Zašto onda bol postoji, ako je sve već zalečeno?

Kada bol dugo traje bez ikakvog pravog uzroka koji povređuje tkiva, onda je verovatno problem u obradi bolnih impulsa, a ne u telu. Ako imate hroničan bol, postoji šansa da u stvari i nemate oštećenje tkiva. Istraživanja su pokazala da je za većinu ljudi ovo dobra vest i dovodi do utešnih misli, smanjuje anksioznost i stres kao i opasnost od pogoršanja bola. 

Najbitnija stvar je utvrditi uzrok bola, šta dovodi do toga da se CNS oseća ugroženim i kako možemo smanjiti šansu da se to dogodi.