Veljko Anđelković: Uz strpljenje sve bude dobro

Veljko je trinaestogodišnji dečak iz Leposavića, sa Kosova i Metohije, koji se nosi sa Kronovom bolešću od svoje devete godine. Aktivno se bavi sportom, trenira fudbal za fudbalski klub „Kosmet” iz Leposavića i ističe da su mu porodica i sport pomogli da se bori sa svojim stanjem.

Kronova bolest se pojavila iznenada

Veljku je sa devet godina otkrivena bolest. Nije osećao nikakve karakteristične simptome, kao što su krvave stolice, odnosno probleme sa digestivnim traktom. Prva indikacija koja je upućivala na zapaljensku bolest creva bio je kožni osip (erythema nodosum) na nogama. Ispitivanje je trajalo dva i po meseca. Svake nedelje su mu rađeni rezultati na Institutu za majku i dete u Beogradu, na odeljenju za imunologiju, sve dok nije urađen fekalni kalprotektin i tada se krenulo sa istraživanjem.

„Kad sam bio mali krenuli smo na rođendan mog brata od tetke. Bio sam u šorcu, bilo je to leto. Mama je videla ožiljke po nogama. I začudila se, zato što mene stalno ujedaju komarci. Ona je mislila da je to ujed, ali ih je bilo više. Onda smo uradili rezultate i bio je povišen CRP i sedimentacija. Bili smo u Kosovskoj Mitrovici u bolnici, gde sam primao infuzije, davali mi sirupe ali to ništa nije pomoglo, pa smo bili prebačeni na Institut za majku i dete gde smo prvi put radili kolonoskopiju, ali doktori nisu bili sigurni da li je tačno Kron ili ulcerozni kolitis. Uradili su mi još jednu kolonoskopiju i utvrdili su da je to Kron. I tako sam ja nastavio, imao sam blage bolove u stomaku ali ništa preterano,” navodi Veljko.

Veljko ističe da je nakon otkrivanja Kronove bolesti, prvo pio Frebini umesto jela sedam nedelja, a potom mu je uvođena hrana. Nakon propisane terapije sve je bilo u redu, kao da bolest ne postoji, sve do maja meseca prošle godine.

Prve komplikacije Kronove bolesti

Sve do početka leta prošle godine, od otkrivanja Kronove bolesti, Veljko je primao Remicade i nije imao nikakve propratne simptome koje Kronova bolest nosi sa sobom. 

„Sada primam Humiru. Primao sam i Remicade i bilo mi je dobro sve, do pre tri meseca. Bio sam na turniru u Budvi, jer treniram fudbal, i kad sam se vratio iz Budve nisam mogao da jedem, pojavljivalo mi se nešto u ustima, nisam znao uopšte šta je to. I jednoga dana ustao sam i samo nisam mogao da jedem ništa, bolelo me kada gutam. To su bile afte. I to je trajalo tri - četiri dana, nisam mogao ništa da jedem, ništa da pijem. Pa onda prestane, za nedelju - dve počne opet. Javi se iznova na dve - tri nedelje i ja više nisam mogao psihički to da podnesem,” objašnjava Veljko.

Takođe, navodi da je u poslednjih mesec i po dana imao jake bolove u predelu želuca:„ Jednog dana moja mama nije bila kući i ja sam samo ležao, gledao sam u telefon i krenuo je stomak neverovatno da me boli. Plakajući sam zvao mamu da dođe, da me uzme. Trebao sam za dva, tri dana da idem na terapiju ali ja nisam mogao i mama me je odvela u Kosovsku Mitrovicu u bolnicu.”   

Ostao je jedan dan u bolnici u Kosovskoj Mitrovici, a zatim je upućen u Kragujevac jer je poslednjih godinu dana umesto u Beogradu, u Kragujevcu primao terapije, i tamo mu je rađena magnetna rezonanca. Međutim, bilo je potrebe za kolonoskopijom i Veljko se upućuje kod svog lekara, u Univerzitetsku dečju kliniku Tiršova, doktora Ivana Milovanovića. Nakon detaljnih analiza utvrđeno je, da je nizak nivo leka i promenjena mu je terapija. Sada prima Humiru na petnaest dana i Metotreksat koji prima jednom nedeljno. Takođe, pije Folnak posle terapije Metotreksata. Nakon promene terapije Veljko se dobro oseća, a simptomi koji su ga mučili u potpunosti su iščezli. 

Ishrana i fizička aktivnost su veoma bitni za kontrolu bolesti

Veljko je veoma dispilinovan kada je ishrana u pitanju. Od devete godine, od saznanja da ima Kronovu bolest, on je na ishrani bez mleka i mlečnih prerađevina. Takođe, slatkiše je u potpunosti isključio iz ishrane. Vodi računa o tome da ne jede ljutu i previše začinjenu hranu kao i hranu koja je masna. Ipak, priznaje da ponekad u retkim prilikama, pojede parče pice sa posnim kačkavaljem.

Sport je za Veljka veoma bitan. Na pitanje da li njegova bolest utiče na njegovo bavljenje sportom odgovara: „Bavljenje sportom uticalo je kad su mi prvi put izašle afte. Smršao sam bio četiri kilograma, pa nisam bio u snazi da treniram. Ali sam se vratio, srećom”. Doktori su mu savetovali da može da se bavi sportom, čak i profesionalno. Na fudbalskim treninzima je redovan, jedinu odsutnost koju je imao bilo je kada je došlo do pojave pomenutih simptoma, gde nije trenirao mesec dana. Ali sa promenom terapije sve je u redu, sada je dobro pokriven i odlično se oseća.

O ovoj temi govorio je dr Ivan Milovanović u svom gostovanju u IBD podcastu >>>>>>

Psihološka podrška je važna

Zbog afti i bolova koje je imao kao i nemogućnosti da se hrani, naš sagovornik je osetio potrebu da popriča sa nekim, a njegova mama ga je uputila na školskog psihologa, jer navodi da je bolest na njega veoma loše psihički uticala.

„Bio sam kod školskog psihologa, jednom. Ispričao sam šta mi je, kako na mene utiče bolest i on mi je dao savete. Rekao mi je kad sam, na primer, besan na sebe, da napišem to na papir, da ga uzmem, izgužvam, bacim i da tako izbacim loše emocije iz sebe”, objašnjava Veljko. 

Takođe, sa roditeljima i starijim bratom otvoreno razgovara o svemu. Ističe i da nastavnici imaju razumevanje za njegovo stanje.

Pitali smo Veljka koju poruku bi imao da pošalje svojim IBD vršnjacima ali i celoj IBD zajednici, a on je rekao:

„Ništa strašno, uz strpljenje sve bude dobro”.