Srđan Gligorić je advokat iz Bečeja koji skoro 20 godina živi s Kronovom bolešću. Tokom ovog razgovora nam je objasnio na koji način svoje simptome vrlo uspešno drži pod kontrolom služeći se autofagijom, dobrom mentalnom higijenom i fizičkom aktivnošću, već dugi niz godina.
U potrazi za dijagnozom, nije bilo lutanja
Kada smo ga pitali o njegovim prvim simptomima, rekao nam je da je još davne 2006. godine prošao kroz stresove u privatnom životu, te je ubrzo nakon toga primetio krv u stolici i odmah se javio lekaru: ‘Otišao sam kod pokojnog dr Radeta Mitrovića, koji je u tom trenutku već bio u penziji, ali je prihvatio da me pogleda. Poslužio se ultrazvukom i posumnjao je na Kronovu bolest odmah po prvom pregledu. Poslao me je gastroenterologu, dr Dušanu Jovanoviću, koji je veoma lako i brzo potvrdio sumnje dr Radeta Mitrovića. Na svu sreću, kod mene je dijagnostika išla veoma lagano, bez poteškoća i lutanja. Svoju dijagnozu sam dobio po kratkom postupku. Nakon njega, preuzela me je dr Biljana Kukuć, a sada me vodi dr Olgica Latinović. Pre 6 godina sam prešao kod nje i od tada, moja bolest je potpuno mirna. Ona je u izveštaju napisala da imam lak oblik Kronove bolesti.’
Iako je Srđan u remisiji već 6 godina, rekao je da ne teče uvek med i mleko: ‘Ujutru ako se probudim rano i popijem vodu, pa se vratim u krevet, u roku od tačno 15 minuta se javlja poziv za pražnjenje creva. Ako to ne uradim u roku od 10 minuta, ceo dan ću se raspadati od bolova. To se dešava i dan-danas, iako mi bolest nije aktivna. Danas pijem salofalk granule, a u jednom momentu, krajem 2016. godine, nakon blaže aktivacije, gde sam imao bolove pored krvavih stolica, primao sam kortikosteroide kratak vremenski period. Relapsa na sreću nije bilo mnogo i prolazili bi relativno brzo. Na svakih 6 meseci imam kontrole, a na svake 2 godine kolonoskopiju, u budnom stanju. Iako mi nije prijatno da prolazim kroz to budan, tako je lekaru lakše da je obavi i uspevam to da istrpim. Zbog toga što mi je situacija vrlo mirna i stabilna, sledeća kolonoskopija mi je odložena za šest meseci, možda čak i za godinu dana.’
Tajna duge remisije je...
Kad smo ga pitali šta je tajna njegove duge i uspešne remisije rekao nam je: ‘Moj motiv za ovaj razgovor bio je razmena iskustava. Sama bolest je imala neki svoj tok, ali ja prvenstveno želim da podelim svoje iskustvo i nešto što je meni pomoglo da se borim sa svojom bolešću. Ono što želim da naglasim je da sam od početka 2021. godine na autofagiji, tojest primenjujem periodično gladovanje. Od tog momenta do danas, nisam nijednom imao zatvor, koji sam redovno imao pre nego što sam krenuo da primenjujem ovaj način ishrane. Nekada, kada bih pojeo nešto masnije, stomak bi potpuno prestao da radi, pa bih morao više nedelja da budem na vrlo strogo kuvanoj i laganoj hrani, koja nije zadovoljavala nutritivne potrebe, ali je pomagala da mi se probava vrati u normalu. To bi se relativno često ponavljao i onda sam rešio da nešto promenim, kako bih poboljšao svoje stanje, jer takav život nije bio normalan. Autofagija je najznačajnija stvar koju sam uradio za sebe.’
A kako Srđan to praktikuje, objasnio nam je ovako: ‘Ono što se kod mene ispostavilo kao najučinkovitije je preskakanje doručka, a u vremenskom prozoru od 14 do 20 časova mogu jesti. Za svoj prvi obrok pojedem čorbu, meso kao prilog, uz bogatu i obilnu salatu i voće. Kada pojedem tako obilan ručak, večeram lagano, čisto toliko da ne legnem gladan u krevet. Ono što smatram važnim u svom iskustvu, jeste da je ovo ono što meni prija i nikako ne može važiti za sve ljude, a pogotovo ne za trudnice i decu, jer oni zahtevaju vrlo pažljivu ishranu. Druga bitna stvar je ta što sam ovo krenuo da radim u dogovoru sa svojom doktorkom Olgicom Latinović. Eksperimentišem i istražujem, ali vodim računa da sve što je potrebno unesem. U prozoru dok ne jedem, dozvoljeni su mi napici, kao što su čaj i kafa u umerenim količinima i jako bitno - voda. I to ne bilo koja voda, bitno je da bude mineralna ili česmovača s malo himalajske soli. U ovoj bolesti je karakterističan gubitak minerala, što ovakav način “pripreme” i konzumiranja vode nadomešćuje. Suština svega toga je da nejedenje uzrokuje trošenje masti koje su nagomilane, a to trošenje masti da se dobije energija je poželjan proces, jer masti, pogotovo abdominalne, mogu biti predsoblje upale.’
'Svima poručujem - šetajte više!'
Osim autofagije, Srđan ističe važnost fizičke aktivnosti: ‘Ništa ne daje toliko blagotvoran efekat na organizam do fizičke aktivnosti. Ljudi koji su pogođeni ovom bolešću mogu pomoći sebi i svom lekaru, time što će fizičkom aktivnošću učiniti svoju bolest blažom. Smatram da je svima moguće i dozvoljena šetnja. U toku dana ostvarim po 10 hiljada koraka, što je lagana, aerobna fizička aktivnost, koju apsolutno svi mogu da obave. Ne treba nam bilo kakva posebna oprema za šetnju, samo udobna obuća, pa zato nema izgovora da to ne praktikujemo. Svima savetujem da šetaju više! Smatram da je bolje da se sportom bavimo na vazduhu, nego u zatvorenoj prostoriji. Šetnja jeste lagana i učinkovita fizička aktivnost, ali se rezultati vide tek kada ste uporni i kada se držite toga da je minimum 6 puta nedeljno primenjujete. Lično volim da na svakodnevnu šetnju, dodam 2 do 3 puta nedeljno i plivanje i vožnju bicikla. Još jedna pogodnost kod šetnje, je što to možete praktikovati sa svojim emotivnim partnerom, pa samim tim učvršćujete odnos koji s njim imate, a činite i ovu fizičku aktivnost prijatnijom.’
‘Iskreno smatram da mi je ovakak način života pomogao da Kronova bolest ostane mirna i da se danas osećam bolje nego ikad. Probavnom sistemu je potrebno da se odmori u stanju kakvo je naše, ne treba ga opterećivati dodatno i zato je periodično gladovanje za mene bio pun pogodak.’
'Kvalitetno hranite i svoj um, ne samo telo'
‘Verujem da je jako bitno ono što unosimo u sebe’, kaže Srđan i dodaje: ‘Naravno, to se odnosi na brzu, industrijski prerađenu hranu i sve te divne stvari, koje su divne samo na prvi pogled, ali i na ono što unosimo u um. Sećam se jednog kardiovaskularnog hirurga kog su pitali: “Šta ja mogu da uradim da poboljšam svoj život”, a on je odgovorio kratko i jasno: “Više kuvajte”. Ja se time i vodim. Možemo da primetimo kako ide industrijalizacija, tako se incidenca zapaljenskih bolesti creva povećava, što pokazuje i činjenica da su istočnoazijske i afričke države tek nakon vesternizacije ishrane počele da dijagnostikuju ove bolesti. Što se tiče vođenja mentalne higijene, ono što je važno je koje vesti čitamo, koje sajtove pratimo… Sve mora imati svoju meru i granicu, jer sve te informacije koje dobijamo utiču na stanje svesti, stres i bolest.’
Kako nam je rekao, čovek ima dva nervna sistema, od kojih jedan nije u našoj svesnoj kontroli. Upravo je on taj koji reaguje na stresove: ‘To je nešto nad čime čovek nema kontrolu. Kada prolazimo kroz stresove, možemo da upotrebimo određene tehnike da smirimo svoj nervni sistem koji je pod našom svesnom kontrolom, ali onaj koji nije će reagovati burno. Mnogi će se složiti da im u stresnim situacijama reaguje upravo stomak. Stres ostaje sa tom manifestacijom u stomaku dok ne prođe neko vreme i dok se zaista ne dovedemo opet u “operativno stanje”. Siguran sam da stres ima snažan i važan uticaj na stvaranje Kronove bolesti, na njen razvoj i na njen tok. Iako je stres nemoguće izbeći u potpunosti, ono što možemo da kontrolišemo je upravo sadržaj koji konzumiramo, kada je u pitanju hrana i voda, ali i kada su u pitanju misli i ljudi kojima smo okruženi.’
‘Za mozak je jako važno da učimo uvek nove stvari i da ga stimulišemo. Ne samo da to samanjuje stres, već nam poboljšava kognitivne funkcije i čini nas duže mladima. To usvajanje novih znanja može da bude u vidu učenja novih jezika, umnih sportova kao što je šah ili sudoku, i sviranja instrumenata. Ja aktivno učim nemački i mađarski, u večernjim časovima nakon, nakon radnog vremena, u opuštenoj atmosferi. To doprinosi i mentalnom i fizičkom zdravlju.’
Strahovi ipak postoje...
Kao što smo svi primetili, Srđan izuzetno vodi računa o svom zdravlju u svakom aspektu, ali strahovi nisu nešto od čega je pošteđen: ‘Moram da priznam, na svake dve godine, kada je kolonoskopija, ja čekam rezultat patohistološkog nalaza - da li ću dobiti dijagnozu tumora ili neću. Kronova bolest je nažalost predvorje za tumor. Na moju žalost i žalost mojih predaka s majčine strane, imam bogatu istoriju malignih bolesti, tako je da je to nešto što očekujem i od čega strepim. To je nešto što kroz šta prolazim svake dve godine.’
Neprijatnosti u Kronovoj bolesti defintivno postoje: ‘Osim straha od maligniteta, prisutne su i neke omanje nelagodnosti, kao što je sam proces kolonoskopije, ali i učestalo vađanje krvi, za koje smatram da svako treba na svakih godinu dana da radi kako bi provrio krvnu sliku. Kod nas je to nešto učestalije, a mnogima to nije prijatno. Druga stvar, svaka terapija ima svoje nuspojave, neke su vidljive, neke nisu. Terapija koju primam, iako mi je neophodna, sigurno stvara opterećenje za moj organizam. Naravno, ne bih nikada isključio terapiju samostalno, jer je mnogo više koristi od neželjenih efekata.’
'Kada bi ljudi bili svesni šta sve može da snađe čoveka, svet bi bio lepše mesto'
‘Kada sam dobio dijagnozu Kronove bolesti, ali i dan-danas, najveća podrška mi je bila supruga. Ona uvek ide sa mnom na kolonoskopije i tu je da me podrži kada je teško. Okolina nije pravila smetnje, uvek sam rad da objasnim o čemu je reč kada imaju pitanja, iako se ona često ponavljaju. Što se posla tiče, ja sam samostalni advokat od 2000. godine, tako da ako se ne pojavim neki dan na poslu zbog tegoba, niko neće praviti problem. Na nerazumevanje nisam nailazio, upravo zbog toga što sam preduzetnik, ali verujem da je mnogima situacija dosta teža od moje, jer ljudi uglavnom rade za nekoga, ko možda ne želi da razume kroz šta osoba sa Kronovom bolešću ili ulceroznim kolitisom prolazi.’ - naglašava Srđan.
‘Kada se bolest aktivira, mnogi moraju da idu i po 20 puta do toaleta i trpe jake bolove. U tim trenucima, telo vas tera da se sklupčate, kako biste makar malo ublažili bol. Za nekog ko radi u firmi i fabrici, to je veliki problem, jer nemaju svi poslodavci razumevanja’, kaže on. ‘Ja imam sreću što sam sam svoj majstor i s te strane, nemam većih poteškoća. Ja sam samostalna osoba, koja je sposobna za sve što život nosi, ali kada se desi da se bolest aktivira ili se ispolje simptomi, znam da je moguće da ću kasniti na dogovorene sastanke ili da ću morati da ih otkažem. To je jednostavno nešto što je očekivano i sa čime naučite da živite, a utoliko je lakše ako ste okruženi ljudima koji razumeju kroz šta prolazite.’
‘Svima poručujem - glavu gore i preduzmite ono što možete da olakšate sebi i svom lekaru u borbi sa bolešću. Vodite računa o tome da stres jeste veliki uzročnik bolesti i relapsa. Pokušajte da živite u miru sa sobom i svojom okolinom. Imao sam priliku da pročitam knjigu Medicinskog fakulteta zagrebačkog univerziteta - “Klinička medicina”, koja na 2402 strane opisuje razne bolesti koje mogu zadesiti čoveka. Kada bismo svi to pročitali, bilo bi mnogo manje razmirica i svađa, jer kad vidimo šta sve može da nam se desi, pa i Kronova bolest, bili bismo mnogo saosećajniji jedni prema drugima. Svet bi tada bio mnogo lepše mesto.'
Povezani tekstovi:
Broj komentara: 0
Vaš komentar nam je veoma dragocen, molimo upišite ga ovde