Efekti fizičke aktivnosti na kardiovaskularne faktore rizika

Fizička aktivnost (vežbanje) kao preventivno-terapijska mera je dozirano i kontrolisano bavljenje fizičkom aktivnošću, koje dovodi do pozitivnih efekata na telesnu težinu, količinu abdominalnih masti, hiperglikemiju, insulinsku rezistenciju, hipertenziju, dislipidemiju, na ukupno zdravstveno stanje i prevenciju kardiovaskularnih oboljenja, te se smatra jednom od najznačajnijih nefarmakoloških mera u prevenciji i tretmanu ovih promenljivih kardiovaskularnih faktora rizika.

Posebno je značajno to što se ovi faktori rizika sve češće sreću ne izolovano, već udruženi u okviru tzv. metaboličkog sindroma (MS, sindrom X, deadly quartet), koji se smatra značajnim rizikom za nastanak dijabetes melitusa, Koronarne bolesti i šloga. Procenjuje se da u SAD oko 47 miliona ljudi boluje od ovog sindroma, tj oko 22% ukupnog stanovništva, dok je procena da u Velikoj Britaniji oko 25% stanovništva ispunjava dijagnostičke kriterijume za metabolički sindrom.

Na vodeću ulogu faktora spoljašnje sredine u etiopatogenezi MS ukazuje istraživanje koje je pokazalo da je metabolički sindrom tri puta češći u sedentarnih osoba, kao i da srednje teška fizička aktivnost smanjuje pojavu metaboličkog sindroma za 40%, a intenzivna za 87%. U tom smislu, promena načina života je osnova prevencije i lečenja MS, pri čemu je fizička aktivnost od posebnog značaja. Dozirana fizička aktivnost podrazumeva individualno propisanu aktivnost, koja je definisana u odnosu na vrstu, intenzitet, trajanje i učestalost, a u skladu sa zdravstvenim stanjem pacijenta i njegovim ličnim afinitetima.

Bitni parametri, od strane pacijenta, u propisivanju fizičke aktivnosti su stepen gojaznosti i prisutni komorbiditeti. Umerena fizička aktivnost se definiše kao fizička aktivnost kojom se sagori oko 150 kcal energije dnevno ili 1000 kcal nedeljno. Ovakvu aktivnost predstavlja npr. igranje odbojke 45 min, vožnja bicikla 6 km za 15 min, šetnja 3 km za 30 min, plivanje 20 min, plesanje 30 min itd. Redovna fizička aktivnost u trajanju 30 do 45 min dnevno najmanje u toku 3 do 5 dana u nedelji, a po mogućstvu svakodnevno, ima brojne pozitivne efekte na ukupno zdravstveno stanje, prevenciju kardiovaskularnih oboljenja i održavanje poželjne telesne uhranjenosti. U onih sa BMI<25 kg/m2 vežbanje je najvažnija mera regulacije uhranjenosti, u onih sa BMI od 25 do 30 kg/m2  je bitan elemenat programa redukcije telesne težine. Ukoliko je BMI od 30 do 35 kg/m2, dijeta je osnovna komponenta redukcije telesne težine, a vežbanje treba sprovesti uz oprez, zbog prisutnih komorbiditeta, dok je za osobe sa BMI>40 kg/m2 vežbanje kontraindikovano, sve dok dijetom ili drugim merama ne spuste svoj BMI.

Kada je u pitanju vrsta aktivnosti, preporučuju se prevashodno tzv. aerobne aktivnosti, poput brisk-walking-a (oštre, ravnomerne šetnje brzinom oko 5-6 km/h), vožnje bicikla, plivanja, džoginga, tj. one koje su zasnovane na stereotipnom ponavljanju pokreta i kojima su angažovane velike mišićne grupe, kao i kardiovaskularni sistem.

Hodanje tipa brisk-walking je najjednostavnija, ali i najbezbednija aktivnost, koju praktično svako može da upražnjava, a gotovo da nema kontraindikacija. Šetnja brzim hodom dovodi do pojačanog lučenja endorfina i serotonina, koji poboljšavaju raspoloženje i važni su za motivaciju. Osnovna prednost brisk-walking-a su sistemski efekti, a posebno u odnosu na KVS (jača srce, povećava elastičnost krvnih sudova, reguliše krvni pritisak, snižava holesterol), metabolizam (ubrzava bazalni metabolizam), noge (stimuliše vensku cirkulaciju) i kosti (sprečava osteoporozu) i za razliku npr. od džoginga, kod hodanja nema opasnosti od preopterećenja zglobova i povreda.

Kod izbora aktivnosti koja će se preporučiti, treba imati u vidu ne samo individualne afinitete prema određenoj vrsti aktivnosti, već i prosečnu potrošnju tokom svake od njih. Npr, tokom 1h hodanja umerenom brzinom (5-6 km/h) troši se oko 300 kcal, tokom 1h vožnje bicikla potroši se 100-500 kcal, plivanjem slobodnim stilom 300, leptir stilom 450, leđno 240, prsno 200 kcal, dok se tokom laganog trčanja potroši oko 300 kcal, a igranjem tenisa oko 500 kcal. Pre uključivanja u program fizičke aktivnosti potrebno je, najpre, proceniti aktuelni nivo fizičke aktivnosti kod svakog ispitanika korišćenjem već postojećih ili modifikovanih upitnika za procenu njenog intenziteta.

U odnosu na intenzitet aktivnosti, pacijenta treba naučiti da intenzitet vežbanja prilagodi vrednosti izmerenog pulsa. Brzina hodanja ili bilo koje druge aktivnosti ekvivalentne brzom hodu se određuje individualno, tako što se od 220 oduzme broj godina i to je maksimalno dozvoljen puls, a pri samoj aktivnosti puls ne bi trebalo da prelazi 50-75% maksimalno dozvoljene vrednosti (tzv. zona zdravlja).

Pre početka svakog programa fizičke aktivnosti potrebno je proceniti stanje kardiovaskularnog sistema i prisutne komorbiditete, budući da teška, tj. po intenzitetu neodgovarajuća fizička aktivnost, osim očekivane hipoglikemije, može da dovede do anginoznih tegoba, infarkta miokarda, srčanih aritmija, iznenadne srčane smrti, koštano-mišićnih povreda, a kod obolelih od dijabetesa do retinalne hemoragije i tranzitornog pogoršanja dijabetične proteinurije.

Treba otpočeti intenzitetom fizičke aktivnosti od 50-55% maksimalnog aerobnog kapaciteta (VO2max), koji se određuje po formuli: radni puls = (220-godine) × 0,50, što je za 2-3 nedelje moguće povećati na 60-65%, a kasnije i do 70-75% otkucaja srca u minuti. Ako je 5 minuta nakon vežbanja vrednost pulsa veća od 120/min, a nakon 10 min veća od 110/min, to ukazuje da program vežbanja treba usporiti. Takođe, ubrzano disanje 10 min nakon vežbanja govori u prilog preteranom naprezanju.

Pozivajući se na preporuke vodiča referentnih organizacija (ADA, ACSM) zasnovanih na rezultatima brojnih značajnih studija (DPP, Finish DPS), savetuje se da program fizičke aktivnosti počne sa 3 sesije nedeljno, što je u kasnijem periodu poželjno povećati na 5-7 sesija nedeljno, da se trajanje sesija postepeno povećava od 20 do 45-60 minuta, pa i duže, kao i da je poželjno adekvatno kombinovati elemente različitih aerobnih aktivnosti. Poseban značaj ima bar 10-ominutno zagrevanje pre svakog treninga, kao i 10-ominutno opuštanje nakon svakog od njih.