Intelektualna ometenost

Procena intelektualnih sposobnosti | Simptomi | Tretman | Socijalni razvoj

Dijagnozu intelektualne ometenosti postavlja dečji psihijatar. Defektolog ima važnu ulogu u prevenciji, detekciji i tretmanu intelektualne ometenosti. Defektolog je važan član stručnog tima koji zajedno sa drugim članovima - roditeljima, logopedima, psihijatrom, psihologom i drugim stručnjacima koji su uključeni u proces rada sa detetom, prati, stimuliše i unapređuje celoukupan psihomotorni razvoj deteta. Defektolozi pružaju direktnu podršku u stimulaciji, tretmanu poteškoća i procesu učenja u mnogim razvojnim etapama individue.

Procena intelektualnih sposobnosti deteta

Procena intelektualnih sposobnosti deteta uvek započinje uzimanjem heteroanamnestičkih podataka koje daju roditelji/staratelji deteta, zatim opservacija ponašanja individue, primena različitih prilagođenih razvojnih skala procene, primena standardizovanih testova i upitnika čiji rezultati reprezentuju nivo intelektualnog funkcionisanja/ograničenja deteta i nivo odstupanja u adaptivnom ponašanju.

Intelektualna ometenost predstavlja značajno ograničenje u intelektualnom funkcionisanju i adaptivnom ponašanju, koje se ispoljava u konceptualnim, socijalnim i praktičnim veštinama, a nastaje u razvojnom periodu, dakle pre 18. godine života. Važno je naglasiti da intelektualna ometenost može da predstavlja primarno, jedinstveno stanje, ali i sekundarnu posledicu drugih poremećaja i sindroma. Mnogi neurorazvojni poremećaji i sindromi koegzistiraju sa intelektualnom ometenošću, a za postavljanje diferencijalne dijagnoze stručnjaci koriste različite metode i specijalizovane instrumente koje se koriste u proceni i prilikom samog postavljanja dijagnoze.

Simptomi intelektualne ometenosti

Osnovne karakteristike dece sa intelektualnom ometenošću u velikoj meri su determinisane:

• stepenom intelektualne ometenosti (laka, umerena, teška, duboka),
• specifičnim profilom ličnosti deteta,
• odstupanjima u odnosu na kalendarski uzrast.

Trajna karakteristika dece sa intelektualnom ometenošću jeste usporen razvoj kognitivnih sposobnosti i problemi sa učenjem na različitim nivoima. Ovde bismo istakli značaj rane stimulacije i tretmana dece sa intelektualnom ometenošću koji imaju bitne implikacije na lični razvoj deteta. Takođe, utiču i na ublažavanje posledica intelektualne ometenosti.

Tretmani za decu sa intelektualnom ometenošću

Svaki koncept podrške i intervencije defektologa u radu sa decom sa intelektualnom ometenošću je prilagođen sposobnostima deteta. Nakon procene sposobnosti deteta, targetiraju se primarne oblasti rada, razvija se plan i program vežbi i brižljivo prilagođava način i pristup u tretiranju poteškoća.

Pristup u obrazovanju određuju članovi interesorne komisije uz postojeću medicinsku dokumentaciju. Inkluzivni pristup u obrazovanju zahteva stepen obezbeđivanja neophodnih uslova za uključivanje u redovno obrazovanje, stepen potrebe za dodatnom podrškom , a samim tim omogućava društvenu uključenost i ostvarivanje prava deteta.

Teškoće u sticanju akademskih znanja i poteškoće u učenju su jedna od najistaknutijih karakteristika dece sa intelektualnom ometenošću. Korišćenje tehnologije, bilo asistivne tehnologije kao sredstva komunikacije ili bilo koje druge tehnologije koja potpomaže boljoj adaptaciji u grupi dece i u procesu učenja, je izuzetno važna za ličnu dobrobit deteta. Dakle, uz pomoć tehnologije dete lakše prevazilazi poteškoće i unapređuje svoje mogućnosti, a važno je i za socijalnu inkluziju.

Individualizovani planovi za inkluzivno obrazovanje

Individualizovane planove za inkluzivno obrazovanje (IOP) razvijaju stručni članovi tima koji su deo obrazovnog procesa deteta. U školi, članove stručnog tima čine nastavnik predmetne nastave,  stručni saradnik - defektolog, roditelj i lični pratilac deteta. U procesu izrade IOP-a, prvobitno se analizira razvoj deteta, njegova interesovanja i mogućnosti, zatim kreira pedagoški profil u kojem su prikazane zone potencijala deteta i zone poteškoća. Nakon izrade pedagoškog profila, određuju se prioritetne oblasti rada, kratkoročni i dugoročni ciljevi, razvijaju strategije za unapređenje procesa učenja deteta kao i željeni ishod. IOP i njegova izdrada predstavlja zapravo način i sredstvo kako da dete koje ima određene poteškoće u učenju postigne više i unapređuje svoja znanja i veštine. Napredak u evaluaciji IOP-a se meri stepen ostvarenosti ishoda u odnosu na postavljenje kratkoročne i dugoročne ciljeve, revidiraju i izmenjuju strategije i koraci za unapređenje obrazovanja deteta.

Zajednični rad defektologa i roditelja

Roditelji su neizostavni članovi stručnog tima. Mi često naglašavamo da su oni ti koji najbolje poznaju svoje dete, a takođe i ti kojima je neretko potrebna jednaka ili čak veća podrška nego samom detetu. Saradnja roditelja i defektologa se odvija kontinuirano, kroz savetodavni rad, obuku, uključenost roditelja u sve etape razvojnog procesa i pruzanja podrške, od rane intervencije i stimulacije deteta, individualnog tretmana, procesa obrazovanja i u različitim tranzicionim periodima individue.

Socijalni i emotivni razvoj dece sa intelektualnom ometenošću

Socijalni i emocionalni razvoj dece sa intelektualnom ometenošću se podržava i stimuliše od ranog uzrasta deteta, prvobitno unapređivanjem socio-komunikacionih veština koje defektolozi zajedno sa logopedima tretiraju kroz individualni rad, zatim treningom socijalnih veština, ciljanim intervencijama i pružanjem prilika da se naučene veštine primene u prirodnom okruženju i širem socijalnom kontekstu.

Nakon procene trenutnog funkcionisanja deteta i nivoa odstupanja u psihomotornom razvoju, pravi se plan i program vežbi koje se u okviru stimulacije i tretmana deteta primenjuju i tretiraju različite domene razvoja - kognitivni, senzorni, motorički, govorno-jezički i socio-emocionalni. Svaka terapeutska tehnika mora biti prilagođena kognitivno-adaptivnom profilu deteta, kako bi dete ostvarilo napredak u svakom od prethodno navedenih domena razvoja.

Odrastanje i zapošljavanje

„U zavisnosti od stepena intelektualnog i adaptivnog funkcionisanja i u skladu sa sposobnostima, nivoom samostalnosti, ličnim interesovanjima individue, profesionalnom orijentacijom i u cilju podsticanja zapošljavanja razvijeni su koncepti profesionalnog osposobljavanja, odnosno praktične obuke, pretežno za praktične zanatske delatnosti. Takođe, procenjuje se potreban nivo podrške, kreiraju se strategije i individualni tranzicioni planovi i  podstiču adaptacije radnih mesta. Veoma je važno proceniti kako nivo samostalnosti, tako i nivo podrške  u oblasti zapošljavanja i samostalnog življenja" poručuje defektolog Jelena Pijanović.