Znaci smetnji u intelektualnom razvoju kod dece. Koji su, šta činiti i kakva je prognoza?

Osobe sa intelektualnim smetnjama mogu imati širok spektar poteškoća u funkcionisanju, kao što su problemi u komunikaciji i odnosima sa ljudima, nezavisnosti i brizi o sebi, edukaciji, zaposlenju, zdravlju, sigurnosti...

Najpostojanija karakteristika intelektualnih teškoća je veoma sporo učenje. Pored toga, najupadljivije smetnje javljaju se u vezi sa:

• pažnjom
• kratkoročnim pamćenjem
• planiranjem
• jezikom

Intelektualne smetnje se identifikuju na osnovu dva ključna činioca:

1. Intelektualno funkcionisanje je kriterijum čiji se nivo meri testovima inteligencije, odnosno utvrđivanjem IQ-a (koeficijenta inteligencije). Kod osoba sa intelektualnim smetnjama ovaj skor iznosi 70 ili manje. Ozbiljno ograničene mentalne sposobnosti mogu uzrokovati mnoge probleme:

• poteškoće u učenju
• poteškoće u rasuđivanju i donošenju odluka
• poteškoće u rešavanju problema

2. Adaptivno ponašanje se odnosi na veštine koje su osobi potrebne da bi živela i funkcionisala nezavisno, sigurno i odgovorno. Govori se o tri grupe ovih veština:

• Konceptualne veštine se tiču jezičkih i matematičkih sposobnosti, pismenosti, i samousmeravanja.
• Socialne veštine podrazumevaju konverzacijske veštine i veštine slušanja, znanje i razumevanje socijalnih pravila i normi, razumevanje motiva, osećanja i postupaka drugih ljudi i slično.
• Praktične veštine se odnose na sposobnost brige o samom sebi, sposobnost rešavanja praktičnih problema, zdrav razum i prilagođavanje na promene.                           

Karakteristike dece sa smetnjama u intelektualnom razvoju

Deca sa smetnjama u intelektualnim razvoju suočavaju se sa mnogim poteškoćama. Neki od karakterističnih znakova javljaju se već tokom ranog detinjstva, dok se neki mogu uočiti tek kada dete pođe u školu i susretne se sa novom vrstom zadataka i izazova. Ipak, mogu se izdvojiti neki od najčešćih teškoća koji se uočavaju kod dece sa ovakvom vrstom smetnji:

• Kasnije okretanje, sedenje, puzanje i prohodavanje u odnosu na očekivano
• Kasnije progovaranje i problemi sa govorom
• Sporije savladavanje sedenja na noši, oblačenja, samostalnog hranjenja
• Teškoće u pamćenju
• Problemi sa pažnjom
• Teškoće u logičkom povezivanju akcija i njihovih posledica
• Teškoće u logičkom razmišljanju i rešavanju problema
• Problemi u ponašanju kao što su tantrumi (ispadi besa)
• Emocionalni problemi
• Senzomotorni deficiti

Klasifikacija poremećaja u intelektualnom razvoju

Tradicionalno, poremećaji u intelektualnom razvoju klasifikuju se u četiri kategorije:

1. Laka mentalna ometenost: 50 - 70 IQ
2. Umerena mentalna ometenost: 35 – 49 IQ
3. Teška mentalna ometenost: 20 – 34 IQ
4. Duboka mentalna ometenost: < 20 IQ

Laka mentalna ometenost

Laka mentalna ometenost se obično ne prepoznaje dok dete ne krene u školu. Iako prilikom obavljanja školskih zadataka mogu pokazati poteškoće u govoru, čitanju i pisanju, uglavnom te poteškoće nisu upadljive i ova deca u velikoj meri mogu imati koristi od školovanja. Smetnje koje se javljaju u obavljanju školskih zadataka su upadljivije kada je dete pod stresom i tada mu je potrebna podrška i pomoć odrasle osobe. Takođe, smetnje u intelektualnom razvoju postaju upadljivije kako školski, ali i socijalni zahtevi postaju kompleksniji.

Interesantno je to da se kod mnogih osoba sa lakom mentalnom ometenošću, intelektualni učinak povećava sa godinama. Mnogi od njih, nakon završetka školovanja, mogu u odraslom dobu da brinu sami o sebi i da sasvim dobro fukncionišu u zajednici.

Istraživanja su pokazala da je laka mentalna ometenost najčešće povezana sa psihološkim i sociokulturalnim činiocima kao što su:

• siromašna i nestimulativna sredina tokom ranog detinjstva
• neadekvatna interakcija između roditelja i deteta
• nedvovoljno prilika za učenje

Prema tome, veoma je važno da roditelji svoje dete od najranijeg perioda detinjstva i razvoja stimulišu tako što će imati kvalitetnu interakciju sa njim, umesto da ga zanemaruju i tako što će mu pružiti dovoljno stimulusa, što ne podrazumeva ništa više od uobičajene izloženosti različitim bojama, oblicima, osvetljenjima, teksturama i slično.

Pored prethodno navedenih uticaja na intelektualni razvoj deteta, moraju se uzeti u obzir i biološki faktori koji dovode do lakih smetnji u intelektualnom razvoju. Pod ovom grupom faktora podrazumevaju se loša ili nedovoljna ishrana majke tokom trudnoće ili korišćenje alkohola i droga, koji mogu umanjiti intelektualni potencijal deteta. Loša ishrana deteta tokom detinjstva može imati iste efekte, ali su oni reverzibilni ukoliko se način ishrane promeni na vreme (što ranije, to će biti bolje posledice).

Umerena mentalna ometenost

Deca koja pripadaju ovoj grupi pokazuju jasne deficite u govoru i artikulaciji reči. Način komunikacije ove dece je pojednostavljen i često potpomognut gestovima, a pokazuju deficite i u igri u predškolskom uzrastu. Tokom školovanja se mogu registrovati značajno odloženo sticanje sposobnosti čitanja, numeričkih sposobnosti i otežano prilagođavanje.

Ipak, u odraslom dobu osobe sa umerenim nivoom mentalne ometenosti mogu da razviju zadovoljavajuć nivo komunikacionih veština, mogu da brinu o sebi, da rade različite nekvalifikovane ili polukvalifikovane vrste poslova i funkcionišu u zajednici, uglavnom uz superviziju.

Teška mentalna ometenost

Deca koja pripadaju ovoj grupi pokazuju deficite u bazičnim senzomotrnim i komunikacionim sposobnostima još tokom ranog detinjstva. Mnogi od njih takođe pokazuju znake neurološkie disfunkcije i postoji povišen rizik od moždanog udara.

Tokom perioda školovanja, razna oštećenja su još upadljivija. Govor je veoma nerazvijen i otežan, a komunikacija je veoma prosta i ograničena, pri čemu je bolje razumevanje govora drugog, nego artikulisanje vlastitog.

Neophodna je pažljiva supervizija, a kasnije u životu oni mogu obavljati samo veoma jednostavne zadatke u strukturisanom i obezbeđenom okruženju. Mogu funkcionisati u zajednici ukoliko žive sa porodicom ili u specijalizovanim ustanovama u kojima je obezbeđena adekvatna briga.

Duboka mentalna ometenost

Ovaj nivo intelektualnih smetnji registruje se već na rođenju ili u ranom detinjstvu. Sa adekvatnim pristupom, brigom i treningom, osobe sa dubokim problemima u intelektualnom funkcionisanju mogu da usvoje bazične veštine kao što su hodanje, (rudimentaran) govor i samostalno hranjenje. Veoma često su intelektualni deficiti ovog nivoa deo šireg sindroma koji podrazumeva i ozbiljne fizičke smetnje koje su i više ograničavajuće za osobu nego intelektualne.

Neophodna je veoma strukturisana sredina sa stalnom supervizijom i podrškom koja podrazumeva razvijen odnos između pomagača i deteta/osobe.

Oblici podrške deci i osobama sa intelektualnim smetnjama

Ranijih godina je vladalo mišljenje da je decu sa intelektualnim smetnjama bolje što ranije smestiti u specijalizovane ustanove u kojima oni borave dugi niz godina. Međutim, širok pokret deinstitucionalizacije (koji obuhvata i psihijatrijske ustanove) suprotstavio se ovakvom, često nehumanom i nepodstičućem obliku brige o osobama koje su mentalno ometene. Danas se zato sve više govori o principu normalizacije, pre svega u sličaju blage i umerene mentalne ometenosti, a pod time se podrazumeva podrška bazirana na zajednici.

Podrška bazirana na zajednici podrazumeva da dete sa intelektualnim smetnjama živi u uslovima koji su što je moguće sličniji uobičajenim za datu zajednicu, da usposatvi fleksibilne rutine i da mu se obezbede normalna razvojna iskustva. To znači da kvalitet osoba sa intelektualnim smetnjama (naročito blagim i umerenim) u najvećoj meri zavisi od sociokulturalnih faktora (gde i sa kim živi, obrazovanje, prilike koje ima u porodici i zajednici i slično). Prema tome, ključne uslove za maksimalno iskorišćavanje intelektualnih potencijala predstavljaju:

• prijatna i stimulišuća životna sredina
• odgovarajuća edukacija
• prilike za zaposlenje i ekonomsku nezavisnost

Pored toga, važno je raditi i na samopouzdanju i slici o sebi, a nekada su korisne i formalne psihološle i biološke intervencije.

Formalno obrazovanje je takođe veoma važna komponenta u unapređenju kvaliteta života osoba sa intelektualnim smetnjama. Postoje:

• individualizovani programi za rad u sklopu škola
• specijalizovana odeljenja
• specijalizovane škole

Svi ovi oblici podrazumevaju edukativne programe koji su prilagođeni detetu u cilju da ono može da prati sadržaj koji treba da savlada i da ostvari svoje potencijale, kako bi kasnije moglo da radi i brine o sebi.

Psihoterapija je oblik pomoći koji se kod dece i osoba koje su mentalno ometene primenjuje iz istih razloga kao i kod bilo koje druge osobe. Dakle, u svrhe rešavanja emocionalnih i bihejvioralnih problema koji se mogu javiti.