Hlamidija (Chlamydia trachomatis)

Šta je hlamidija?

Hlamidija je polno prenosiva bolest čiji je uzročnik gram negativna bakterija Chlamydia trachomatis. Ova seksualno prenosiva bolest je jedna od najčešćih, a obzirom na simptome koji nekada mogu biti veoma blagi, nekada je oboleli ima dugo vremena pre otkrivanja. Iako se uspešno i brzo leči, ume da utiče i na plodnost žena ukoliko izlečenje ne bude pravovremeno.

Kako nastaje infekcija hlamidijom?

Uzrok nastanka infekcije hlamidijom je seksualnim putem i svaka seksualno aktivna osoba je u potencijalnom riziku koji raste sa porastom broja partnera. Hlamidija se prenosi oralnim, vaginalnim ili analnim seksom, a može se preneti i prilokom porođaja sa majke na dete. 

Adolescentkinje koje su seksualno aktivne pod većim su rizikom za razvoj infekcije hlamidijom zbog nedovoljne zrelosti grlića materice. 

Simptomi hladmidije

Hlamidija je poznata kao pritajena infekcija jer većine (75% - 80% zaraženih ) nema nikakve simptome. 

Ukoliko ne izostanu, simptomi se javljaju posle inkubacionog perioda koji traje od jedne do tri nedelje.

Simptomi hlamidije kod muškaraca:

• ubrzo nakon infekcije javlja se pojačan nagomilani sekret žućkaste boje, odnosno serozna i sluzava sekrecija iz uretre,
• gnojni iscedak iz penisa,
• pečenje pri mokrenju,
• bol tokom seksualnog odnosa.

Simptomi hlamidije kod žena:

• vaginalno krvarenje između menstruacija,
• vaginalno krvarenje posle seksualnog odnosa,
• neuobičejeni ili pojačani iscedak iz vagine,
• bol u donjem delu trbuha ili leđa,
• mučnina,
• povišena telesna temperatura.

Ukoliko se ne leči, bolest je kod žena često praćena komplikacijama u smislu akutnog salpingitisa (upale jajovoda) i hronične zapaljenjske bolesti male karlice sa posledičnom neprohodnošću jajovoda i neplodnošću uz povećan rizik od vanmateričnih trudnoća. Kod trudnica infekcija hlamidijom može dovesti do prevremenog porođaja, a kod novorođenčeta inficirane majke do neonatalne pneumonije (upala pluća) i konjuktivitisa.

Kod muškaraca najčešća komplikacija je epididimitis (upala semenih kanalića), Rajterov sindrom i drugo.

Hlamidija u trudnoći

Kod trudnica zaraženih hlamidijom postoji velika šansa za infekciju vodenjaka (amniona) i plodove vode, što može izazvati prevremeno pucanje vodenjaka i prevremeni porođaj. Primena adekvatne terapije može smanjiti rizik od komplikacija u trudnoći.

Oko 50% beba koje se rode prirodnim putem dobiju hlamidiju ako je majka zaražena. Jedan deo ovih beba dobiće konjuhitivitis, a jedan dep upalu pluća nakon nekoliko nedelja/meseci od porođaja.

Bebe koje se blagovremeno leče antibioticima budu dobro. Ali svakako da je bolje da se vi izlečite tokom trudnoće nego da rizikujete i dopustite da dođe do toga da se vaša beba zarazi.

Dijagnoza

Za dijagnostiku hlamidije uzima se duboki uretralni bris ćelija uretre kod muškaraca.

Kod žena se uzima bris ćelija sa grlića materice koji je se potom šalje na jednu od laboratorijskih analiza. Danas je dostupno mnogo testova:

• NAAT (Nucleic acid amplification test) testovi, od kojih je najpoznatiji PCR (Polymerase chain reaction) test,
• Test uzorka DNK (DNA probe test),
• ELISA testovi,
• DFA test i
• kultura hlamidije.

Često se u dijagnostici hlamidijske infekcije koriste serološki testovi.

Dijagnoza se postavlja izolacijom hlamidija, imunofluorescentnim testom, kao i detekcijom specifičnih serumskih antitela, dakle, visoko specifičnim laboratorijskim analizama.

Lečenje hlamidije

Lečenje se sprovodi istovremeno kod oba partnera antibioticima iz grupe tetraciklina, makrolida i još nekim savremenim lekovima. U većini slučajeva se primenjuje lečenje Doksiciklinom (100mg dva puta dnevno tokom sedam dana) ili Azitromicinom (jednokratna doza od 1 grama), a u trudnoći Eritromicinom.
Dok se terapija ne završi, potrebna je apstinencija od seksualnih odnosa, inače postoji rizik od reinfekcije. Tri nedelje po završenom lečenju potrebno je ponoviti laboratorijske testove da bi se ustanovilo da li je lečenje bilo uspešno.
U novije vreme opisuju se pojedinačni slučajevi infekcije hlamidijom rezistentnom na većinu antibiotika koji se obično koriste za lečenje, što predstavlja ozbiljan terapijski problem. Naime, postoje izveštaji sa naših stručnih sastanaka da je nekada potrebno i šest meseci do konačno sanirane infekcije.