Psihosocijalna rehabilitacija

Psihosocijalna rehabilitacija je proces koji obuhvata niz intervencija osmišljenih da pomognu osobama sa mentalnim poremećajima u postizanju što većeg nivoa samostalnosti, funkcionalnosti i kvaliteta života. Ovaj koncept se razvijao kroz vekove, prolazeći kroz različite faze i prilagođavajući se društvenim i naučnim promenama.

U savremenom kontekstu, psihosocijalna rehabilitacija uključuje niz pristupa, uključujući radnu terapiju, rekreativnu terapiju, vokacijsku rehabilitaciju, socioterapiju, art terapiju i druge, koji se kombinuju kroz individualni plan i zajedno čine holistički pristup oporavku. Brojni su efekti koji se postižu ovim pristupom.

Istorijat psihijatrijske rehabilitacije

Psihijatrijska rehabilitacija ima svoje korene u 18. veku, kada su se prvi put počele razvijati humane metode lečenja osoba sa mentalnim poremećajima. Do tada, osobe sa psihičkim problemima su uglavnom bile zatvarane u azile, gde su bile izložene nehumanim uslovima i tretmanima. Krajem 18. veka, pod uticajem prosvetiteljskih ideja, javlja se pokret za reformu ovih ustanova. Filantropi kao što su Filipo Pinel u Francuskoj i Vilijam Tuk u Engleskoj zalagali su se za humane uslove u azilima i promovisali ideju da mentalni bolesnici trebaju dobiti adekvatan tretman i rehabilitaciju.

Početkom 20. veka, razvoj psihofarmakologije doneo je revoluciju u lečenju mentalnih poremećaja. Primena antipsihotika, antidepresiva i anksiolitika omogućila je kontrolu simptoma i dovela do deinstitucionalizacije, odnosno smanjenja broja hospitalizovanih pacijenata. Međutim, smanjenje hospitalizacije postavilo je nove izazove - kako omogućiti ovim osobama da se reintegrišu u društvo. Ovde se pojavljuje potreba za psihosocijalnom rehabilitacijom, koja postaje sve značajnija tokom druge polovine 20. veka.

Savremeni koncepti psihosocijalne rehabilitacije

Danas, psihosocijalna rehabilitacija obuhvata niz pristupa koji se koriste u cilju postizanja maksimalne moguće autonomije i kvaliteta života osoba sa mentalnim poremećajima. Neretko osobe sa ozbiljnim psihijatrijskim poremećajima dostižu veći nivo psihosocijalne rehabilitacije nego psihički normalne osobe. Dakle, nije sve u poremećaju, nešto je i u životu. To što pojedina osoba sa poremećajem funkcioniše neupadljivo i nema znakova poremećaja u apstraktnom prostoru kliničko-dijagnostičkog pregleda, neretko ne govori ništa o stepenu njegovog kvaliteta života. Savremeni koncepti kao što su grupe samopomoći i oporavak postaju centralni u ovom procesu.

Oporavak se ne odnosi samo na ublažavanje simptoma, već i na postizanje zadovoljavajućeg života uprkos postojanju mentalnog poremećaja. To podrazumeva individualizovan pristup, gde su u fokusu snage i resursi pojedinca, a ne samo njegovi problemi. Oporavak uključuje integraciju u zajednicu, izgradnju mreže podrške, razvijanje veština za suočavanje sa svakodnevnim izazovima i sticanje osećaja lične kontrole nad sopstvenim životom.

Grupe samopomoći su važan deo ovog procesa, jer omogućavaju osobama sa sličnim iskustvima da se međusobno podržavaju, dele strategije za prevazilaženje problema i pružaju emocionalnu podršku. Ove grupe često funkcionišu na principu ravnopravnosti, gde su svi članovi podjednako važni i aktivni u donošenju odluka. Pored toga, grupe samopomoći često doprinose smanjenju stigmatizacije i izolacije, što su česti problemi sa kojima se suočavaju osobe sa mentalnim poremećajima.

Značaj radne terapije u psihosocijalnoj rehabilitaciji

Radna terapija je jedan od ključnih elemenata psihosocijalne rehabilitacije. Ona obuhvata niz aktivnosti koje imaju za cilj da osobama sa mentalnim poremećajima pomognu u razvijanju i održavanju funkcionalnih veština potrebnih za svakodnevni život. Vizija radne terapije za 21. vek i novi milenijum zasniva se na ukidanju koncepta invaliditeta stvaranjem sredine u kojoj će ljudi sa različitim sposobnostima živeti dostojanstveno. Novi koncept usmerava fokus radne terapije sa smanjenja poremećaja na prevenciju invaliditeta i omogućavanje učešća. Ukoliko u bilo kom trenutku života (na rođenju ili kasnije) dođe do bolesti, povrede ili invaliditeta koji sprečavaju osobu da efikasno i samostalno funkcioniše u jednoj ili više oblasti rada, radna terapija pruža intervenciju koja pomaže u obnavljanju funkcije, održavanju nivoa funkcionisanja i/ili prevenciju očekivanih deficita koji mogu nastati.

Posao radnog terapeuta je da pomogne svojim klijentima da uspešnije, funkcionalnije i samostalnije učestvuju u životu. Terapeuti veruju da je učešće uslovljeno i da na njega može uticati korišćenje fizičkih, afektivnih ili kognitivnih sposobnosti pojedinca, vrsta ili priroda samog zanimanja, ili fizičko, socijalno, kulturno i/ili zakonodavno okruženje. Radni terapeut koji radi u psihijatriji treba da poseduje osim znanja iz psihologije, neurologije i psihijatrije i veštine komunikacije i rada u velikoj grupi, kao i poseban senzibilitet i empatiju za faktore rizika koji su drugačiji nego u radu sa pacijentima sa smetnjama motorike. Iako se radnom terapijom ne mogu izlečiti psihičke bolesti ni smetnje, može se delovati na pojedine psihičke funkcije (na neke više, a na neke manje), uticati na socijalizaciju, poboljšanje i proširenje okupacionih sektora svakog pojedinca, kao i radnu sposobnost.

Radna terapija deluje na brojne psihičke funkcije

• Efekat na psihomotorne aktivnosti postiže se stimulisanjem (buđenje interesovanja, poboljšanje sposobnosti održavanja pažnje) i smirivanjem (relaksacija i kontrolisanje energije, smanjenje destruktivnih tendencija kroz davanje oduška agresiji i neprijateljstvu, izazivanje normalnog zamora), čime se poboljšava san i apetit.
• Efekat na emocije ogleda se u postizanju emocionalne stabilnosti kroz osećaj zadovoljstva posle dobro obavljenog posla i uticanje na raspoloženje pomoću rekreativnih aktivnosti.
• Efekat na voljne aktivnosti ogleda se u stimulisanju motivacije kao preduslova volje i negovanju istrajnosti i upornosti.
• Efekat na integrativne funkcije svesti postiže se organizacijom različitih nivoa svesti - motornog, intelektualnog i emocionalnog, poboljšanjem odnosa prema samom sebi kroz razvoj samopoštovanja, osećanja samokontrole i odgovornosti, i kroz razvijanje impulsa za samoizražavanjem (kreativnost i originalnost).
• Kočenje nepriklasnih impulsa i stanja postižemo kroz oslobađanje od osećaja straha i krivice, oslobađanje od razočaranja i produbljivanja depresije, kontrolisanje paranoidnih tendencija, upoznavanje i kontrolisanje regresivnih tendencija (eventualno i kontrolisanje hospitalizma).
• Adaptacija na psihofizičke promene ogleda se u lakšem podnošenju stresa hospitalizacije i kroz jačanje adaptacionih odbrambenih mehanizama.
• Efekat na psihosocijalne aktivnosti postižemo sprečavanjem socijalne izolacije kroz razvijanje odnosa pacijenta sa pojedincem (terapeut ili drugi pacijent), razvijanje odnosa pacijenta sa grupom kao celinom.
• Adaptacija na normalan život ogleda se u pridržavanju dnevne rutine u obavljanju uobičajenih aktivnosti i negovanju i održavanju radnih navika. Radna terapija se može podeliti na nekoliko modela, uključujući rekreativnu terapiju, vokacijsku rehabilitaciju, socioterapiju i art terapiju.

Vrste radnih terapija

Rekreativna terapija se fokusira na upotrebu slobodnog vremena i uključivanje u aktivnosti koje donose zadovoljstvo i relaksaciju. Ovaj vid terapije pomaže osobama sa mentalnim poremećajima da razviju nove interese, poboljšaju socijalne veštine i smanje stres. Rekreativne aktivnosti mogu uključivati sport, muziku, ples, šetnje u prirodi i druge oblike zabave. Cilj je da se kroz ove aktivnosti postigne bolja psihofizička ravnoteža i povećanje kvaliteta života.

Vokacijska/profesionalna rehabilitacija je usmerena na osposobljavanje osoba sa mentalnim poremećajima za rad i zapošljavanje. Ovaj vid rehabilitacije obuhvata procenu radnih sposobnosti, obuku za specifične poslove, pomoć u pronalaženju zaposlenja i podršku na radnom mestu. Vokacijska rehabilitacija ima ključnu ulogu u reintegraciji osoba sa mentalnim poremećajima u društvo, jer omogućava ekonomsko osamostaljivanje i osećaj korisnosti. Zapošljavanje takođe doprinosi smanjenju stigme i povećanju samopoštovanja kod ovih osoba.

Socioterapija obuhvata terapijske intervencije koje imaju za cilj poboljšanje socijalnog funkcionisanja i međuljudskih odnosa. Socioterapija može uključivati grupnu terapiju, porodičnu terapiju, trening socijalnih veština i druge oblike rada na poboljšanju komunikacije i odnosa sa drugima. Kroz socioterapiju, osobe sa mentalnim poremećajima uče kako da bolje razumeju i kontrolišu svoje emocije, kako da se adekvatno ponašaju u socijalnim situacijama i kako da izgrade kvalitetne međuljudske odnose.

Art terapija koristi kreativne procese kao što su slikanje, crtanje, vajanje, pisanje i drugi umetnički izrazi kao način da se istraže i izraze emocije, misli i iskustva. Art terapija je posebno korisna za osobe koje imaju poteškoća u verbalnom izražavanju, jer omogućava neverbalni način komunikacije i samoistraživanja. Kroz umetničko stvaranje, osobe sa mentalnim poremećajima mogu pronaći smisao i svrhu, razviti osećaj postignuća i poboljšati emocionalnu stabilnost.

U najrazvijenijim sistemima poput nordijskih (skandinavskih) postoji čitava lepeza profesija koje su usko specijalizovane za ove modele (radni ili okupacioni terapeut, vokacijski terapeut, art terapeut, socioterapeut, rekreativni terapeut..).

Suština je da se ove metode kombinuju kroz individualni plan u kome se definišu problem/potrebe na osnovu kojih se postavljaju ciljevi (kratkoročni, dugoročni), zatim se određuju terapijske aktivnosti uz pomoć kojih ćemo pokušati iste I da ostvarimo a na kraju se ceo proces evaluira.

Poruka čitaocima

Tradicionalne aspekte psihijatrijskog pristupa čine faramkoterapija i psihoterapija. Socijalna rehabilitacija osoba sa mentalnim poremećajem tu najčešće nije spomenuta. No, lekovi i psihoterapija imaju slabo dejstvo na smanjenje socijalne invalidnosti koja prati ove poremećaje. Psihijatrijska pomoć je sve dostupnija, a poremećaja je sve više. Lečenje leči poremećaj, a oporavak oporavlja lica sa duševnim smetnjama i oni moraju ići ruku pod ruku.

Psihosocijalna rehabilitacija predstavlja ključni aspekt tretmana osoba sa mentalnim poremećajima, omogućavajući im da povrate kontrolu nad svojim životom i postignu što veći stepen autonomije i kvaliteta života. Istorijski gledano, ovaj koncept je prošao kroz značajne transformacije, prelazeći od institucionalizacije i izolacije ka holističkom pristupu koji uključuje oporavak, grupe samopomoći i različite vidove radne terapije.

„Značaj radne terapije u psihosocijalnoj rehabilitaciji je neprocenjiv jer obuhvata niz aktivnosti koje pomažu osobama sa mentalnim poremećajima da razviju i održe funkcionalne veštine, poboljšaju socijalne odnose i pronađu smisao i svrhu u životu. U savremenom društvu, gde se sve više teži inkluziji i poštovanju različitosti, psihosocijalna rehabilitacija ima ključnu ulogu u omogućavanju osobama sa mentalnim poremećajima da žive ispunjen i dostojanstven život“, poručuje Miloš Vuković.