Žarko Kovačević iz Srpske Crnje „Moja 50. godišnjica života sa ulceroznim kolitisom“

Žarko Kovačević živi u Srpskoj Crnji i ima ulcerozni kolitis od 1974. godine. Kao srednjoškolac je dobio dijagnozu hronične upale debelog creva koja u to vreme nije bila poznata široj javnosti. Trudio se da živi kao vršnjaci, a u svemu tome je uspeo jer je utvrdio svoje mogućnosti i poštovao savete struke. Žarko je naš sagovornik sa najstarijom dijagnozom ulceroznog kolitisa, a ispričao nam je svoju hrabru priču i izazove kroz koje je prolazio tokom lečenja – od prvih simptoma pa do sadašnjeg, umirenog stanja.

Na samom početku razgovora, Žarko nas uvodi u svoju IBD priču: „Hvala Bogu, zahvalan sam svima što se sve ovako završilo, evo 50 godina imam tu bolest. Bio sam prva godina srednje škole kada sam dobio dijagnozu, a mislim da danas nema mnogo starijih dijagnoza od moje. Kroz ovaj put je bilo uspona i padova, ali sam uz pomoć lekara uspevao da primirim stomak.“

Simptomi su nas doveli do dijagnoze

Simptomi su bili tipični - sukrvica i dijareja. Tada se nije znalo, a ni govorilo o ulceroznom kolitisu kao danas, te se stanje vodilo kao hronična upala debelog creva. Lutali su za dijagnozom nekih 3-4 meseca, što i nije naročito dugačak period u odnosu na to koliko dugo drugi ljudi čekaju dijagnozu, neki tragaju za njom čitavu deceniju. Sa dijagnozom i brojnim analizama, Žarko odlazi na VMA kod gastroenterologa dr Radojice Vićentijevića. Doktor mu je tada rekao da je ulcerozni kolitis saniran, te je normalno nastavio svoje školovanje i nije imao tegobe.

Međutim, Žarko 1977. odlazi na radnu akciju gde se kolitis aktivira, te uzima terapiju uz pomoć koje sprečava potencijalni relaps.

Prvi relaps nakon 10 godina

„Narednih desetak godina nije bilo izraženih simptoma, da bi se kolitis ponovo aktivirao 1990. godine. Tada sam za 4 meseca smršao 43 kilograma. Šta ću, lečio sam se ali imao sam utisak da mi treba nova terapija. Nisam mogao da čekam uput, pa sam se raspitao i otišao na privatan pregled kod dr Vićentijevića koji mi je rekao da je sve ovo previše skupo i da ipak treba da nabavim uput za Vojnomedicinsku akademiju. Ubrzo sam počeo da dolazim kod njega na VMA, a doktor mi je objasnio da ovo ozbiljno stanje i da tako moram da ga shvatim.“

Kada su terapije u pitanju, naš sagovornik navodi da je oduvek bio disciplinovan, te je ubrzo video rezultate zbog kojih mu je terapija smanjena. Tako je, bez simptoma, živeo sve do 2016. godine kada na red dolazi drugi relaps.

Drugi relaps nakon 20 godina

Žarko navodi da je više od 20 godina bio sasvim u redu i bez naglašenih simptoma, a povremeno je išao na kontrole. Međutim, jednom prilikom se u Domu zdravlja zarazio bolničkom bakterijom – klostridijom. Prepisali su mu terapiju, ali narednih mesec dana zdravstveno stanje nije išlo na bolje, te odlučuju da ga zadrže na Vojnomedicinskoj akademiji. Tada dolazi prof. dr Dino Tarabar koji u terapiju uvodi ciklosporin. Profesor Tarabar je tada rekao da ako organizam usvoji terapiju ciklosporinom biće dobro, a ako ne usvoji moraće da se izvade crevo.

Pored toga što je ovo bio presudan trenutak u lečenju ulceroznog kolitisa, navodi da iskustvo sa ciklosporinom nikada neće zaboraviti jer je bilo izuzetno naporno i iscrpljujuće: „Na 24 sata se prima pola litra, bio sam prikopčan na to i dok šetam, dok idem u toalet... Skidali su mi samo da bi mi izvadili krv i da se istuširam. Hvala Bogu, organizam je lepo usvojio taj lek. Međutim, treba izdržati tako nedelju dana! To su stvarno bile muke, ali sam odmah osetio poboljšanje i promene.“ Takođe, navodi da je cimer u sobi bio jedan gospodin iz Prijepolja sa kojim je izbrojao da na četiri sekunde iskaplje jedna kap: „Sreća je kada se upoznaju ljudi na takvim mestima pa se lepo združe, tako brže i lepše prođe vreme“, priseća se Žarko.

Sada, kada je organizam primio lekove, vreme je da se telo pripremi za biološku terapiju. Žarka upućuju u Klinički centar u Novom Sadu, gde nakon par dana ležanja u bolnici odlučuju da je spreman za Entyvio biološku terapiju. Terapiju prihvata sasvim lepo, ali se ubrzo dešava pandemija virusom Korona, koja nije zaobišla našeg sagovornika. Tada je imao temperaturu i upalu pluća, ali brzom i adekvatnom reakcijom lekara preležao je ovaj virus bez dugotrajnih posledica. Priseća se tog perioda: „Supruga i sin su tada bili tri nedelje u Banji Junaković kao medicinski radnici, a zbog svega što se desilo mi smo 54 dana proveli u blokadi. Bilo je strašno, Bogu hvala što se završilo.“

Pedeseta godišnjica ulceroznog kolitisa

Ovog januara je bila pedeseta godišnjica života sa ulceroznim kolitisom, a sada, kada podvuče crtu, pored toga što je bio poslušan pacijent, Žarko smatra da je imao sreće jer su ga lečili dobri doktori. Veruje u nauku i medicinu, te nam poručuje: „Nikada se nisam lečio preko Gugla, uvek sam slušao lekare. Volim da na internetu pročitam o bolesti, leku, iskustva drugih... ali ne volim da preko interneta sam sebe lečim, sa tim se ne slažem. Znam koga ću poslušati kada je moj organizam u pitanju.“

Pored komplikacija koje je imao zbog ulceroznog kolitisa, imao je dve operacije kuka koje je dobro podneo, ali i problem sa trombom. Jednog dana je šetao i samo primetio da ga boli noga, a kada je otišao kod lekara otkrili su potpuno začepljenje desnog lista. Rekli su mu da je dobro što je začepljenje uočeno na vreme, jer tromb može da bude izuzetno opasan. Tada je dobio terapiju koju je organizam tako lepo prihvatio da je lekar posle par godina dozvolio zaustavljanje terapije. Kada smo ga pitali šta je bila tajna uspešnog lečenja tromba, rekao nam je da je taj lek izbacio zahvaljujući disciplini.

Strah od terapije

Ljudi se boje lekova – kako novih, tako i onih starijih, a nije problem u samim lekovima, već se boje kako će njihov organizam primiti terapiju, a Žarko nam na tu temu govori sledeće: „Čujem da se mnogi ljudi plaše biološke terapije jer kažu izaziva ovo, izaziva ono… Čitaju o nuspojavama, a ja sam neke doživeo, a to su specifične vrtoglavice i jeza. Neko vreme sam posle druge operacije kuka imao osećaj kao da tonem, ne kao da se uspavljujem, nego kao da padam u nesvest. To prođe posle 3-4 sekunde, ali je bilo čudno i neprijatno. Planirali smo da idem u banju pa sam se brinuo kako ću da idem tamo, ali rekao sam to doktorki koja je odmah to proverila i ispostavilo se da je sve u redu.“

Nekada se smatralo da je uzrok IBD-a loša ishrana, a Žarko se hranio zdravo

Razvojem medicine kao nauke i uz pomoć novih tehnologija utvrđeno je da hrana ne utiče na nastanak zapaljenskih bolesti creva. Međutim, kada pacijent već ima ulcerozni kolitis ili Kronovu bolest, hrana može da utiče na pogoršanje simptoma, ali ne može da ih izazove.

„Pokojna majka je zaista brinula o mojoj ishrani dok sam bio mladić. Spremala je bareno meso, nikad nisam voleo ljuto, začine i tako to, ali kako sam osetio da je meni bolje, jeo sam umereno. Tada se verovalo da brza hrana i loša ishrana utiču na razvoj hronične bolesti creva, ali moja majka je bila izvrsna domaćica i ona je kuvala sve po redu, i supu i štrudle. Kako je mene uhvatilo, ja to ne znam. Stric mi je objasnio da je to kao kad te uhvati čir na želucu, ne možeš da utičeš na razvoj. Jedina mi je mana što volim slatko, ranije sam to preterano jeo. Volim da izmrvim hleb, pospem šećerom i prelijem vrućim mlekom“, govori Žarko.

Lekar koji je vodio njegovo lečenje dok je bio srednjoškolac mu je objasnio da ne treba da se odrekne hrane koja mu ne smeta, pa čak ni pasulja! Jedino pravilo koje važi za sve IBD pacijente jeste da ne valja da se prejedaju. Ne moramo da pojedemo dva tanjira, već samo jedan - treba jesti umereno. Čak su i sedamdesetih godina postojali vodiči ishrane: „Tetka je angažovala neke svoje prijateljice pa su mi slale neke prigodne recepture, ja sam dobio recepturu od VMA 1978. godine, bilo je otkucano na mašini šta smem, a šta ne smem da jedem. Taj vodič i dalje čuvam. Drago mi je kad vidim šta sam sve proživeo, bila je to velika muka ali čoveka i lepa reč od doktora leči.“

Kao i svaki lovac, fizički je aktivan i uživa u dobrom društvu i hrani

Postao je lovac davne 1981. godine i od tada je aktivan, ali je svoje aktivnosti malo usporio u poslednje vreme.

„Godinama sam bio sekretar lovačkog društva, bio sam posvećen tome. Mamin otac je bio lovac, pa sam ja to nasledio. To je bilo nekad mnogo lepo, organizovali smo velika druženja... Sa lovačkim društvom sam išao u Carsku Baru na lov na divlje svinje dok sam bio u najgorem stanju, ništa mi nije bilo teško. Svake jeseni smo imali goste i to se podrazumevalo – lov i druženje.“

Poruka pacijentima

„Slušajte doktore i trudite se da izbegavate stres, to zaista utiče na ulcerozni kolitis. Za svaki relaps me uvek prvo pitaju da li sam imao neki stres. Stres je najgora stvar za organizam, zbog toga mi se i desio relaps 2016. godine. Ima jedan mladić u mom selu, mlad, 22. godine i našli su mu ulcerozni kolitis - prepao se sav. Kaže mi da razmišlja da je mlad, da ne zna kako će da ide na more... Ja sam sa njim pričao kako drugačije može da razmišlja o ulceroznom kolitisu i on je živnuo. Pitam doktora kako je taj dečko, on kaže da je dovoljna terapija koju prima i da ne treba uopšte da prima biološku terapiju jer nema probleme. Ja sam zahvalan Bogu i doktorima, kao i mojoj familiji što se sve ovako završilo. Imam punih 66 godina, a 50 godina ulceroznog kolitisa. To treba izdržati i hvala Bogu da nije otišlo na neki ozbiljniji problem.“