Dijabetes i celijakija

Celijakija nije retka bolest. Procena je da 1 - 3% opšte populacije ima celijačnu bolest, zbog čega se svrstava u najčešće hronične bolesti digestivnog trakta. Ovo je autoimunska bolest koja posledično može da se razvije i kod osoba koje imaju dijabetes melitus tip 1 ili dijabetes melitus tip 2.

Isprva je autoimunska reakcija najčešće lokalizovana na tankom crevu, Vremenom se sluznica tankog creva, od posledica upale, oštećuje, te se smanjuje mogućnost apsopcije nutrijenata. Oštećenje creva može izazvati dijareju, zamor, gubitak na težini, nadimanje i anemiju, a mogu se razviti i ozbiljne komplikacije.

Celijakija se javlja i kod dece i kod odraslih, češće oboljevaju žene i postoji genetička predispozicija za njeno dobijanje. Često je prate gastrointestinalni nespecifični simptomi, pa je nije lako prepoznati.

Dijabetes tip 1 i celijačna bolest 

Dijabetes melitus tip 1 je je autoimunsko oboljenje, kao i celijačna bolest. Još davne 1960. godine je ustanovljena veza između ove dve bolesti. Procena je da oko 6% pacijenata sa dijabetes melitus tip 1 ima celijakiju, što je značajno češće u odnosu na opštu populaciju. Zbog veće učestalosti, preporuka je da se kod svakog pacijenta koji ima dijabetes melitus tip 1 sprovede skrining za celijakiju.

Skrining se obavezno sprovodi u trenutku postavljanja dijagnoze dijabetes melitus tip 1, određivanjem vrednosti antitela na tkivnu transglutaminazu, čak i ako pacijent nema simptome celijakije. Ukoliko su vrednosti antitela normalna, dečji endokrinolog će u određenim vremenskim intervalima kontrolisati nivo ovih antitela.  

Ako se dijagnoza celijakije potvrdi, bez obzira da li pacijent ima ili nema simptome, apsolutno je neophodno da se pacijent pridržava stroge dijete bez glutena. Lečenje dijabtes melitusa tip 1 zahteva terapiju insulinom, ali i adekvatnu ishranu. Sprovođenje ishrane i za dijabetes i za celijakiju je vrlo izazovno, ali jako važno. Nelečena celijakija će dovesti do teškog oštećenja tankog creva i smanjene apsorpcije hranljivih materija, čime se povećava rizik od hipoglikemije, odnosno otežava se dobra glikoregulacija. Dodatno, povećava se rizik od razvoja drugih autoimunskih bolesti, ali i brojnih komplikacija same celijačne bolesti. Zato je vođenje i praćenje ishrane od strane nutricioniste koji je edukovan za obe bolesti od esencijalnog značaja, ali i motivacija i doslednost pacijenta, kao i cele porodice. 

Dijabetes tip 2 i celijačna bolest 

Kod dijabetes melitusa tip 2, ćelije pankreasa ne proizvodi dovoljno insulina i/ili ćelije u telu ne reaguju na insulin. Ovaj izostanak reakcije na insulin se naziva insulinska rezistencija, što rezultira visokim koncentracijama glukoze, pa simptomi bolesti i komplikacije mogu biti isti kao kod dijabetes melitusa tip 1.

Faktori rizika za dijabetes melitus tip 2 su: 

• gojaznost,
• sedentarni način života,
• član porodice koji ima dijabetes tipa 2,
• osobe starije od četrdeset pet godina,
• pred-dijabetes ili gestacioni dijabetes,
• sindrom policističnih jajnika,
• određena etnička pripadnost: Afroamerikanac, azijski Amerikanac, Hispanoamerikanac ili Indijanac.

Ne postoji utvrđena genetska veza između dijabetesa tipa 2 i celijakije. Problem nastaje ukoliko je osoba sa celijakijom gojazna. Studije pokazuju da i do 40% pacijenata sa celijakijom ima prekomernu telesnu težinu u trenutku dijagnoze, što ih stavlja u veći rizik za razvoj insulinske rezistencije i dijabetes tipa 2. Dodatno, proizvodi bez glutena uglavnom sadrže malo vlakana, povećanu količinu zasićenih masti i smanjenu količinu proteina, povećanog su glikemijskog indeksa, pa je rizik za razvoj dijabetes melitusa tip 2 veći.  

Saveti lekara

Saveti lekara koji pomažu kod ovih stanja:

• Izaberete iskusnog dijetetičara sertifikovanog za rad sa pacijentima sa dijabetesom i celijakijom. 
• Mnoge zamene za brašno bez glutena imaju mnogo veći sadržaj ugljenih hidrata. Proizvodi bez glutena često sadrže dodane ugljene hidrate, kako bi poboljšali ukus proizvodu. Smanjite količinu ovih proizvoda u svakodnevnoj ishrani. 
• Redovno kontrolišite nivo šećera. Dobro poznavanje vrednosti glikemije nakon uzimanja određene bezglutenske hrane je neophodno radi pravilnog doziranja insulina. 
• Uvek imajte pri ruci ugljene hidrate bez glutena, naročito u situacijama kada je teško pronaći hranu bez glutena.
• Ukoliko ste u restoranu, savetujemo da obavestite konobara ili menadžera o vašim medicinskim potrebama. Raspitajte se da li možete dobiti obrok koji ispunjava vaše potrebe. Veće su šanse da ćete dobrom i asertivnom komunikacijom obezbediti dobar i bezbedan obrok.   
• Trudite se da unosite dovoljnu količinu vlakana. Povrće i voće prirodno ne sadrže gluten, a dobar su izvor vlakana, kao i žitarice bez glutena (ali voditi računa o kontaminaciji).