O doktoru
Prof. dr Bojana Dimitrijević, redovni profesor Departmana za psihologiju na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Nišu, na predmetima kliničke orijentacije. Drži kurseve iz Uvoda u kliničku psihologiju, Psihodijagnostike, Psihodijagnostike dece, Neuropsihologije, Zaštite mentalnog zdravlja. Doktorirala je 2000.godine na Univerzitetu u Beogradu na temu „Psihodinamika agresivnosti delinkventnih narkomana“, a tematikom agresivnosti i socijalno devijantnih ponašanja bavila se kroz brojne naučne članke i dve naučne monografije. U svom istraživačkom radu bavila se i temama primenjene psihodijagnostike, forenzičke procene, ratnim psihotraumatizmom, rizičnim ponašanjima adolescenata, kao i brojnim aspektima primene kliničke psihologije, kao i zaštite i unapređenja menatalnog zdravlja u široj društvenoj zajednici.
Kao specijalista medicinske psihologije radila je više od 25 godina u ustanovama specijalizovane psihijatrijske zaštite, na poslovima psihodijagnostičke procene pacijenata svih uzrasta i najrazličitijih psihopatoloških kategorija. Kao sudski veštak, već oko 30 godina radi na poslovima forenzičke ekspertize kao samostalni veštak, član komisija u psihijatrijskim institucijama u Nišu i Beogradu i član sudsko-psihijatrijskih odbora Medicinskih fakulteta u Nišu i Kragujevcu. Koautor je udžbenika iz oblasti sudske psihijatrije i psihologije. Mentor je specijalizantima u okviru programa specijalizacije iz medicinske psihologije na Medicinskom fakultetu u Nišu i član komisije za polaganje specijalističkog ispita.
Osnivač je i supervizor Psihološkog savetovališta za studente na Univerzitetu u Nišu koji je velika organizacija na volonterskoj bazi i koji već više od deset godina pruža savetodavnu i psihoterapijski psihološku pomoć velikom broju mladih ljudi u rešavanju raznovrsnih emotivnih, porodičnih, adaptacionih i drugih problema. Takođe je edukator u mnogim temama vezanim za probleme adolescentnog perioda i širok spektar psihopatoloških entiteta.
Od 1993. godine učesnik je, koordinator i evaluator brojnih istraživačkih i aplikativnih projekata vladinih i nevladinih organizacija, posebno usmerenih na edukaciju i pomoć posebno vulnerabilnim populacionim grupama.
Već duže vreme imam strah od bolnice. Pre dve godine mama mi je imala operaciju i ja sam je videla na intenzivnoj nezi i tada sam pala u nesvest. Sada ako treba da idem kod lekara strašno se uznemirim i imam vrtoglavice. To mi se još dešava i kada se nađem u velikoj gužvi. Počinje jakom vrućinom, onda kao da mi trne celo telo i naravno vrtoglavica. Kako da pomognem sebi?
Postoje metode kojima samostalno, ili uz pomoć terapeuta, može da se "vežba" ponašanje u situacijama koje Vas uznemiravaju, kako biste kada stvarno budete u takvoj situaciji, doživeli okolnosti kao "već viđene". Ukoliko to hoćete da pokušate ne uključujući psihologa/psihijatra, pokušajte sa jednostavnim vežbama relaksacije kada osetite uznemirenje, odnosno, pokušajte da za sebe odvojite nekoliko minuta, udobno sednete/legnete i nastojite da potpuno opustivši svoje telo stvorite u glavi predstavu izuzetno prijatnog mesta ili situacije koja bi Vam, kada uvežbate, za veoma kratko vreme mogla povratiti pribranost. Takođe, vežbe "zamišljanja" uznemirujuće situacije, koje biste prekidali čim osetite pojačavanja napetosti, ali ponavljali uporno više dana sve dok se prag uznemirenosti polako ne počne pomerati, a intenzitet spuštati, nisu loše za početak. Kada postoji otpor prema pojedinim mestima ili institucijama, nije loše da odete u Vašu zdravstvenu ustanovu i kad nemate zakazan pregled, da biste sebi umanjili uznemirenje privikavanjem na mesto i okolnosti. Kada se nešto češće viđa ili o tome misli, trebalo bi da nivo uzbuđenja generalno opada. Takođe možete vežbati zamišljanje sebe u gužvi, i kao što sam već rekla, prekidati to zamišljanje kada osetite značajnu neprijatnost. Te vežbe zamišljanja kasnije se nastavljaju vežbanjem uživo, namernim ulaskom najpre u manju, a postepeno u sve veću gužvu, kako biste se oslobodili neprijatnog osećaja. Nije loše ako u svemu tome imate podršku neke bliske osobe koja će sa Vama prolaziti kroz to i objektivno moći da zapazi i kada Vaše uznemirenje značajno raste i kako napredujete u svojim vežbema, ili da se javite terapeutu koji će Vam dati detaljne instrukcije o ovim i mnogim drugim metodama kojima se mogu sanirati ovakve smetnje, a zatim povremeno pratiti Vaš napredak.
Vase iscrpno pisno samo delom zahvata moje kompetencije kao klinickog i sudskog psihologa, a delom se odnosi na psihijatrijski, osnosno farmakoloski aspekt dejstva lekova o kome ce se kompetentno izjasniti psihijatar. Citava Vasa prica ukazuje na dosta problematican psihicki status Vase supruge, koju njeni roditelji stite u stilu klasicnog "prikrivanja porodicne sramote", sto onda na Vas moze baciti i neistinito svetlo zbog cega se osecate povredjenim i izmanipulisanim. U samom sudskom psitupku znacajno je sve sto imate od medicinske dokumentacije sto bi moglo potvrditi i argumentovati njene oscilacije vezane za zdravstveno stanje i / ili svedoke koji mogu potvrditi da su licno ucestvovali u njenom lecenju ili prisustvovali epizodama njenog neadekvatnog ponasanja. Naravno, i ona ce na isti nacin prikupljati argumente da dokaze Vasu neadekvatnost, tako da Sud treba da oceni verodostojnost i tezinu i jednih i drugih dokaza. Sve sto nije argumentovano dokazima i svodi se na rec (Vasu ili njenu) ima mnogo manju tezinu za sudski proces. Dakle, sve sto je dokazivo a tice se njenog neodgovornog odnosa i prema svom zdravlju i prema detetu i pre i nakon njegovog rodjenja, ima znacaja za odredjivanje roditeljskog prava. Ipak, u postupku konacnog dodeljivanja prava na roditeljsko staranje praksa je da se trazi psihijatrijsko-psiholosko vestacenje oba roditelja gde se aktuelno sagledava njihova licnost i moguce patoloske manifestacije jer neko ko je lecen nije po definiciji nesposoban da bude adekvatan roditelj, odnosno kategorija mentalne neuracunljivosti i stepena poslovne sposobnosti vezana je za konkretnu situaciju i period, osim za najteza psihijatrijska oboljenja (sto mislim da kod Vase supruge nije slucaj). Znaci, sudija, tuzilac ili advokat (Vas ili njen) predlozice ovakvo vestacenje, a moze se traziti psihijatrijsko-psiholosko sagledavanje i deteta, iako je tako malo, kako bi se uz sve prethodne dokaze dobila konacna procena o podobnosti i jednog i drugog roditelja i to je jedan od znacajnih momenata u procesu donosenja odluke ciju tezinu, ipak, konacno ceni sudija koji vodi postupak. Iako u Vasem obrazlozenju ima dosta argumenata koji govore u prilog njene neadekvatnosti, govoreci iz mog iskustva u sudskim vestacenjima, obe strane navedu mnostvo dokaza protiv one druge i svako ima svoj ugao gledanja pa je zato sada, uprkos Vasem detaljnom izlaganju, nemoguce proceniti koliku ce tezinu imati Vasi naspram njenih argumenata.
Ono sto pisete o svojoj buducoj zaovi, sestri Vaseg mladica, veoma lici na veoma razmazeno detinjasto ponasanje koje se formiralo zahvaljujuci izuzetno, odnosno preterano popustljivom ponasanju roditelja od najranijeg detinjstva pa nadalje. Ovakav tip preterano demokraticnog vaspitanja, kada roditeljsko "ne" prakticno i ne postoji da bi se, zbog ljubavi prema detetu, udovoljilo svakoj njegovoj zelji, doprinosi sve vecim i sve nekriticnijim zahtevima deteta koje time prakticno postaje glavna figura oko koje se citava porodica vrti. Ona tokom godina nije prevazisla taj nivo razmazenog deteta, to je jos uvek, i posto joj se uvek udovoljavalo, a to se nastavlja iako je uveliko odrasla osoba, nema ni razloga da menja ovakav model ponasanja jer je time i dalje u centru paznje, a kad nije, ona to pokusava da povrati svim sredstvima - optuzivanjem, pretnjama, nametanjem, izmisljanjem posebnih zahteva, beskonacnim pricama...Roditelji su bespomocni a i ne pokusavaju da promene svoj stav prema njoj - upravo ta njihova bezuslovna popustljivost i doprinosi da ona sve vise i vise trazi, a prakticno nista pozitivno ne pruza. Upravo kod dece koja su vaspitavana na taj preterano popustljiv nacin, posledica je da su nezadovoljna svim, a i sobom!Dakle, preterano popustanje nema za posledicu srecu i zadovoljstvo deteta, vec upravo obratno, jedno stalno i rastuce nezadovoljstvo gde takva osoba, i kad odraste,ne nalazi zadovoljstvo ni u cemu niti je sebi dovoljna i srecna. Posto je ovakvo ponasanje trajalo toliko mnogo godina, i sam proces "popravke" nije lak, ali je put resenja porodicna terapija koja bi bila koncipirana u smislu izmene uloga i oblika ponasanja svih clanova porodice. Ne morate, zato, da trazite od nje da se leci, vec da joj na neki nacin objasnite da cela porodica treba da se ukljuci u neki vrstu tretmana kako biste naucili bolje da funkcionisete jedni sa drugima, a ne da nju izdvojite kao problem. Mozda ce tako lakse prihvatiti. Uostalom, i ona se ne oseca dobro u svojoj kozi, rekla bih, pa ce mozda uz takvo obrazlozenje dati i sebi priliku da nesto promeni. Naravno da je citava situacija i za njene roditelje, a i za vas dvoje veoma problematicna jer je nerazumno da ceo svoj zivot i planove o porodici podredite njenim hirovima!Ukoliko porodicnom psihoterapijom uspete da razresite ovaj bazicni problem, i Vi cete bez grize savesti i opterecenja moci da planirate i vodite svoj zivot a da joj pri tome pomognete da se na neki nacin i ona osamostali, sto ce osloboditi opterecenja ili ce ga bar smanjiti, za celu porodicu. Pozdrav.
postoje takozvani primarni strahovi koji vuku korene od nase sirove, pocetne ljudske egzistencije u prirodi - medju njih spada i strah od divljih zivotinja (pa i zmija, naravno) koje su u prirodi realna opasnost, kao i strah od smrti koji je jedan od prvih sa kojim se covek od samog pocetka svog zivota suocava u raznim oblicima (pa i u vidu straha od mrtvaca). Cak i oni koji ne gledaju mnogo strasnih filmova ili filmova sa sadrzajima koji bi potencirali ove strahove, u nekoj meri ih osecaju, nezavisno od toga da li su u zivotu imali neka licna neprijatna iskustva tog tipa. Dakle, kod Vas se radi o strahovima koji su duboko ukorenjeni u ljudima jos od nasih pre-predaka, samo ih neki osecaju i manifestuju intenzivnije a neki manje intenzivno, sto opet zavisi od same licnosti i spleta zivotnih dogadjaja. Zato nemojte sebe smatrati bolesnom osobom. Naravno da intenzitet Vaseg straha, koji prevazilazi uobicajene kriterijume pa Vas i onemogucava da uzivate u nekim porodicnim aktivnostima, smeta. Postoje tehnike bihevioralnog tretmana koji bi donekle mogle ublaziti intenzitet Vasih strahova i ukoliko zaista ovaj problem dozivljavate kao veoma bitan, obratite se nekom bihevioralnom psihoterapeutu koji ce Vam znacajno redukovati stepen tegoba. Nasiroko poznati strucnjak iz Nisa je prof.dr Jezdimir Zdravkovic koji je i evropski poznat u oblasti bihevioralne psihoterapije, a aktuelno na Klinici za zastitu mentalnog zdtavlja radi dr Olivera Zikic koja se takodje izuzetno uspesno bavi i ovim, izmedju ostalih problema, a uostalom je i mozete naci na Stetoskopu gde sa psihijatrijske tacke gledista odgovara na pitanja zainteresovanih klijenata. Ipak. posto pretpostavljam da zivite u gradu gde je zaista minimalma mogucnost da dodjete u kontakt sa zmijom, verujem da to ipak nije tema sa kojom se svakodnevno srecete a svakako da nije potrebno da svoj strah pojacavate gledanjem filmova na tu temu. Pozdrav.
Prikazano 41-45 od ukupno 91 pitanja