O doktoru
Prof. dr Bojana Dimitrijević, redovni profesor Departmana za psihologiju na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Nišu, na predmetima kliničke orijentacije. Drži kurseve iz Uvoda u kliničku psihologiju, Psihodijagnostike, Psihodijagnostike dece, Neuropsihologije, Zaštite mentalnog zdravlja. Doktorirala je 2000.godine na Univerzitetu u Beogradu na temu „Psihodinamika agresivnosti delinkventnih narkomana“, a tematikom agresivnosti i socijalno devijantnih ponašanja bavila se kroz brojne naučne članke i dve naučne monografije. U svom istraživačkom radu bavila se i temama primenjene psihodijagnostike, forenzičke procene, ratnim psihotraumatizmom, rizičnim ponašanjima adolescenata, kao i brojnim aspektima primene kliničke psihologije, kao i zaštite i unapređenja menatalnog zdravlja u široj društvenoj zajednici.
Kao specijalista medicinske psihologije radila je više od 25 godina u ustanovama specijalizovane psihijatrijske zaštite, na poslovima psihodijagnostičke procene pacijenata svih uzrasta i najrazličitijih psihopatoloških kategorija. Kao sudski veštak, već oko 30 godina radi na poslovima forenzičke ekspertize kao samostalni veštak, član komisija u psihijatrijskim institucijama u Nišu i Beogradu i član sudsko-psihijatrijskih odbora Medicinskih fakulteta u Nišu i Kragujevcu. Koautor je udžbenika iz oblasti sudske psihijatrije i psihologije. Mentor je specijalizantima u okviru programa specijalizacije iz medicinske psihologije na Medicinskom fakultetu u Nišu i član komisije za polaganje specijalističkog ispita.
Osnivač je i supervizor Psihološkog savetovališta za studente na Univerzitetu u Nišu koji je velika organizacija na volonterskoj bazi i koji već više od deset godina pruža savetodavnu i psihoterapijski psihološku pomoć velikom broju mladih ljudi u rešavanju raznovrsnih emotivnih, porodičnih, adaptacionih i drugih problema. Takođe je edukator u mnogim temama vezanim za probleme adolescentnog perioda i širok spektar psihopatoloških entiteta.
Od 1993. godine učesnik je, koordinator i evaluator brojnih istraživačkih i aplikativnih projekata vladinih i nevladinih organizacija, posebno usmerenih na edukaciju i pomoć posebno vulnerabilnim populacionim grupama.
kada govprite o konzumaciji alkohola koja Vam kod supruga smeta, ne govorite o kojim je kolicinama alkohola rec. Mozda bi Vam i najmanja kolicina alkoholnih pica koju uzme smetala, ali se zaista razlikuje da li je rec o alkoholicaru ili o osobi koja u umerenim kolicinama uzima alkohol.Mozda je njegov nacin uzimanja alkohola i njegova nacin pruzanja otpora nacinu zivota koji mu u necemu ne odgovara, ali to opet nije opravdanje da na Vase uporne molbe da izmeni svoje navike, cak i ne pokusa da Vas shvati i izadje Vam u susret. Ili cinjenica da ne konstatuje Vas premor i naprezanje krajnjih granica tolerancije. To ipak nesto govori o Vasim partnerskim odnosima, pa iako se iz Vasih reci negde moze zakljuciti da su primedbe vezane najvise za Vase preuzimanje porodicnih i obaveza oko dece, problem kao da je nesto dublji. To sto ste Vi "glavni majstor" kada su u pitanju deca i kuca, klasican je stereotip zene-domacice-majke i to velikim delom spada i u model vaspitanja koji nam prenose roditelji i sredina, pa to i ne bi bilo toliko tesko da imate razumevanje od supruga na drugoj strani. Ovako, on kao da se povukao u svoj posao i svoja sitna zadovoljstva, a odrzavanje Vaseg zajednickog zivota prepusta Vama.To nije ono sto ste ocekivali od braka, verujem, i sa tim bi trebalo otvoreno da ga suocite.Ukoliko bi pristao da ide na bracno savetovanje, mozda bi to bio dobar nacin da i jedno i drugo shvatite i kazete sta sve smeta, jer nagomilane teskoce ce se teze otkloniti ako se one godinama stavljaju na stranu. Sam alkohol je samo fiksirana tacka koje na koju ste se osvrnuli, a verovatno da bi mogla da se napravi citava lista problema koju bi trebalo resavati.Ukoliko zelite da odrzite i revitalizujete brak, nije resenje pretiti napustanjem, vec predloziti konstruktivno resavanje problema, ako treba, uz strucnu pomoc. Ili mozda sami mozete resiti otvorenim i postenim razgovorom u cetiri oka, uz pretpostavku da ste oboje spremni na poneki kompromis zarad poboljsanja kvaliteta zivota i odnosa. Savetujem da razgovor ne pocinjete optuzbama i patetikom, nego predlogom da kao dva dugugudisnja druga koja su dosta prozivela zajedno, pokusate da nadjete konstruktivno resenje za probleme koji medju vama izreceni ili neizreceni postoje. Razgovor koji pocinje optuzbom podstice onog drugog da se brani, nekad cinizmom, nekad agresijom, nekad otporom, ali obicno ne odovodi do zeljenih rezultata.
Moja drugarica za 11 dana treba da ode na operaciju potpunog hirurškog uklanjanja štitne žlezde, zbog izuzetnog uvećanja i teških psihičkih posledica koje bolest hipertireoza kod nje prouzrokoje. Zanima me, pošto sam iz više izvora dobio informacije da se njena psiha vraća u normalu, koliko je potrebno vremena da se njeno stanje skroz normalizuje posle operacije uklanjanja štitne žlezde? Da li je neophodno da moja drugarica ide redovno kod psihologa i da pije određene lekove poput Seroxat-a?
Pitanja vezana za upotrebu i dejstvo lekova namenjene su psihijatru i o tome kao klinički psiholog ne mogu da se izjašnjavam. Pretpostavljam da će hirurg koji izvrši operaciju Vašu drugaricu uputiti na dalji tretman relevantnom stručnjaku koji će dalje pratiti njen oporavak, verovatno i psihijatru, jer je poznato da oboljenja štitne žlezde imaju i dejstvo na psihičko funkcionisanje, ali je i dužina oporavka, pa i vreme potrebno za stručno praćenje individualno i vezano za mnoge karakteristike operisane osobe, o čemu će odlučivati nadležni stručnjak. Za detalje koji Vas interesuju predlažem da pitanje preusmerite psihijatru koji će u skladu sa svojim kompetencijama moći da Vam pruži traženi odgovor.
Imam 30 godina i otkad znam za sebe imam dilemu oko svog pola. Svoju dilemu skrivam, mnogo mi je loše od samoga sebe kada razmišljam o tome ili kada pokušavam da shvatim sebe. Odnose sa ženama imam normalno, ali kako godine prolaze shvatam da se samo pretvaram da želim odnos sa njima ili radim to zato što to tako treba - radi reda, a ne zato što to hoću ili želim. Pomalo sam i anksiozan u tim situacijama i nikad to nisam ja, nego je to uvek predstava šta treba da budem i šta treba da radim. Ako biste mogli da mi odgovorite ili da me uputite na nekoga s kim mogu da pričam o mom problemu (direktno, ako je moguće bez posrednika). Sve mi je komplikovanije i teže da živim kao do sada, a i teško mi je da pričam o tome. Ovo je prvi put da uopšte to spominjem nekome.
Nije retkost da se psihoseksualni identitet formira na način koji ne odgovara ustaljenim predrasudama o heteroseksualnom izboru partnera, i to je najčešće izvor brojnih problema za osobu koja se na takav način orijentiše, jer podleže brojnim osudama i socijalnim pritiscima. Većina ljudi homoseksualne orjentacije, posebno oni koji žive u manjim sredinama, skriva je, veliki broj stupa u brakove i uzgaja decu, sve vreme samo kao masku i pokriće za ono što sredina od njih očekuje. Po svemu sudeći, i Vaše ponašanje je do sada bilo tome slično. Iako nije lako suočiti se sa svojom različitošću i podneti odgovornost njenog javnog priznavanja, najmanje što možete za sebe da uradite je da se povežete sa nekim LGBT udruženjem u svom okruženju, i po mogućstvu porazgovarate sa psiholozima koji u takvim udruženjima upravo rade sa osobama koje imaju iskustva sa LGBT osobama i njihovim problemima. Uostalom, i same osobe koje su u ovim udruženjima, mogu Vam pomoći da shvatite koji su bili načini na koje su oni rešavali svoje probleme. Ukoliko je, pak, samo pitanje doživljavanja sopstvenog pola, odnosno ako nije reč samo o homoseksualnoj orjentaciji već o ideji za promenu pola, prvi korak je obraćanje neuropsihijatru koji bi trebalo da proceni Vaš mentalni status jer je to preduslov za bilo koju potencijalnu intervenciju promene pola. Budući da je Vaše pismo nedorečeno, a obe opcije su vezane za pitanje seksualnog identiteta, tarapeut bi Vam mogao pomoći da ustvari prvo definišete svoj problem kako biste dalje postupali u pravcu njegovog rešavanja.
Prikazano 11-15 od ukupno 91 pitanja