O doktoru
Prof. dr Bojana Dimitrijević, redovni profesor Departmana za psihologiju na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Nišu, na predmetima kliničke orijentacije. Drži kurseve iz Uvoda u kliničku psihologiju, Psihodijagnostike, Psihodijagnostike dece, Neuropsihologije, Zaštite mentalnog zdravlja. Doktorirala je 2000.godine na Univerzitetu u Beogradu na temu „Psihodinamika agresivnosti delinkventnih narkomana“, a tematikom agresivnosti i socijalno devijantnih ponašanja bavila se kroz brojne naučne članke i dve naučne monografije. U svom istraživačkom radu bavila se i temama primenjene psihodijagnostike, forenzičke procene, ratnim psihotraumatizmom, rizičnim ponašanjima adolescenata, kao i brojnim aspektima primene kliničke psihologije, kao i zaštite i unapređenja menatalnog zdravlja u široj društvenoj zajednici.
Kao specijalista medicinske psihologije radila je više od 25 godina u ustanovama specijalizovane psihijatrijske zaštite, na poslovima psihodijagnostičke procene pacijenata svih uzrasta i najrazličitijih psihopatoloških kategorija. Kao sudski veštak, već oko 30 godina radi na poslovima forenzičke ekspertize kao samostalni veštak, član komisija u psihijatrijskim institucijama u Nišu i Beogradu i član sudsko-psihijatrijskih odbora Medicinskih fakulteta u Nišu i Kragujevcu. Koautor je udžbenika iz oblasti sudske psihijatrije i psihologije. Mentor je specijalizantima u okviru programa specijalizacije iz medicinske psihologije na Medicinskom fakultetu u Nišu i član komisije za polaganje specijalističkog ispita.
Osnivač je i supervizor Psihološkog savetovališta za studente na Univerzitetu u Nišu koji je velika organizacija na volonterskoj bazi i koji već više od deset godina pruža savetodavnu i psihoterapijski psihološku pomoć velikom broju mladih ljudi u rešavanju raznovrsnih emotivnih, porodičnih, adaptacionih i drugih problema. Takođe je edukator u mnogim temama vezanim za probleme adolescentnog perioda i širok spektar psihopatoloških entiteta.
Od 1993. godine učesnik je, koordinator i evaluator brojnih istraživačkih i aplikativnih projekata vladinih i nevladinih organizacija, posebno usmerenih na edukaciju i pomoć posebno vulnerabilnim populacionim grupama.
Najnoviji tekstovi koje je lekar objavio:
Htela bih da znam nešto više o mesečarenju. U detinjstvu sam bila aktivan mesečar, po priči mojih roditelja, što je u tinejdžerskom periodu postalo retko, a kao već odrasloj osobi nije mi se dešavalo ili barem nije niko primetio. Nedavno sam ujutru u kuhinji našla na radnom stolu predmet koji retko koristim i do kog je komplikovano doći. Zaključila sam da sam to uradila u snu. Kćerka od 5 godina ponekad noću ustaje i ide u wc, ali se toga ujutru ne seća. Da li je i to mesečarenje?
Mesečarstvo (somnabulizam ili noktabulizam, u stručnoj literaturi) se opisuje kao stanje izmenjene svesti u kome se osoba diže iz postelje i zbunjeno tumara po kući, a nekada i napušta kuću i luta ulicama. Suština ovog poremećaja je u tome što se radi o nepotpunom buđenju, dok se san nastavlja, a motorni i senzitivni aparati su "ukopčani" u svest sna. Ovakva pojava se najčešće viđa kod dece, jer ona burno preživljavaju neke konflikte oživljene u snu, što se može povezati sa dnevnim događajima ili akumuliranom napetošću vezanom za određene unutrašnje probleme. Kada je dečiji uzrast u pitanju, sam proces rasta i razvoja predstavlja dovoljno provokativni faktor za mesečarstvo, posebno kada se radi o preosetljivoj deci, pa se oko toga ne treba brinuti ukoliko ne postoje neki drugi pokazatelji da sa detetom nešto nije u redu. I u odraslijoj dobi, moguće je da pod uticajem snažnih intrapsihickih faktora dođe do somnabulnih ispoljavanja. Ukoliko smatrate da ste imali takvu noćnu epizodu, nije loše da se zapitate šta Vas aktuelno posebno muči i eventualno sami nađete odgovor za ovakav postupak. Generalno ne vidim poseban razlog za brigu oko tog konkretnog postupka, možda pažljivije treba analizirati Vaš nivo stresa i opterećenosti, odnosno potencijalni uzrok za tu disharmoniju između Vašeg stanja svesti i motornog sistema. Nekada nerado priznajemo sebi da smo previše opterećeni ili zabrinuti, pa odlažemo rešavanje problema koji nas više izjedaju i predstavljaju daleko značajniji problem za razmatranje nego što je jedna izolovana epizoda mesečarenja. Što se Vaše kćerke tiče, nema razloga za brigu.
1997. godine sam upoznala sadašnjeg momka, on je te godine bio pred razvodom i razveo se nakon nepunih godinu dana. Iz te veze ima ćerku. Ostali smo u vezi do 2000g. kada sam ja okončala vezu, jer nisam mogla da podnesem da me krije od bivše žene tj. nije smeo da joj kaže da ja postojim u njegovom životu, a sve ostalo u vezi je bilo u redu. Posle nekoliko godina, tačnije 2003 godine smo se slučajno sreli i pomirili i od tada smo u vezi. Sada je isto kao i ranije sve funkcioniše, ali sadašnji problem je sledeći - sada njegova ćerka ne zna za mene niti za bilo kog rođaka sa njegove strane, ne zna ni da ima baku (njegova majka) jer njena majka to ne dozvoljava. Nikada nisam saznala pravi razlog njenih odluka da tako vaspitava dete. Takođe se odugovlači pitanje naše veze i zajedničkog života. On govori uvek da je rano i da ima vremena (inače ja imam 30, a on 43 godine). Recite mi da li je moja borba uzaludna ili ne? Zašto on ne želi ništa da promeni u životu?
Rekla bih da ni Vaš partner nema mnogo uticaja na vaspitanje svoje kćerke, a još manje Vi s obzirom da ste godinama prikriveni, što je posledica njegove odluke (ili pristajanja na odluku bivše supruge). Nije mi jasno zašto nije bivšoj supruzi smeo da kaže da ste u njegovom životu, pa ona je ipak bivša? Uostalom, verovatno njihova komunikacija i ne podrazumeva posebnu otvorenost i saradnju, posebno kad kažete da dete i ne poznaje njegovu rodbinu. To, naravno, nije dobro za dete koje izgrađuje svoj identitet i kroz porodične korene, ali mislim da nije na Vama da o tome posebno brinete već je to prevashodno na dogovoru roditelja, ukoliko je on uopšte moguć. Što se prikrivanja Vašeg postojanja tiče, iz Vašeg pisma shvatam da niste time zadovoljni. Ukoliko Vas on voli i prihvata, nije prihvatljivo da Vas na ovaj način obezvređuje. Ukoliko se plaši posledica obelodanjivanja činjenice da ima partnerku, kako će se tek boriti i zalagati za Vas u životu, kada budu neke krizne situacije (a njih u svačijem životu ima) došle na red? Za Vas je veoma važno pitanje njegove neodlučnosti po pitanju sledećeg koraka u vezi. Za svaku vezu su od izuzetnog značaja poverenje, poštovanje i jasna komunikacija. Nisam sigurna koliko ovih elemenata ima u Vašoj vezi, a izgleda da je on taj koji sam donosi značajne odluke za Vašu zajedničku budućnost. Bilo bi značajno da mu stavite do znanja da je dogovor važna komponenta partnerske veze i da o bitnim pitanjima treba da se dogovarate i postavite neke razumne, okvirne planove. Ovako ste u veoma neizvesnoj vezi gde se Vi vrlo malo pitate, iako je Vasa budućnost deo te zajedničke priče. Ukoliko sada shvatate da nema dogovora i da je Vaše učešće u donošenju odluka nedovoljno ili beznačajno, zapitajte se da li je to nešto što želite u braku i uopšte u nastavku svog života. Zanimljivo je što njegova bivša supruga sama odlučuje o pitanju njihovog zajedničkog deteta, a sada on preuzima ulogu jedinog zaduženog za odluke u Vašoj zajedničkoj vezi! Ni jedno ni drugo nisu dobro i funkcionalno rešenje. Vaše, a pogotovu njegove godine, daju dobru osnovu za zrelu vezu i brak, a čekanje samo po sebi neće doneti nikakve posebne promene. Ukoliko je on čovek koji se boji novog vezivanja zbog eventualnog lošeg prvog iskustva, teško da će samo odlaganje doneti neku promenu u Vašem odnosu. Potrebno je da on prepozna problem, ukoliko postoji u njemu, i poželjno da se uz eventualnu stručnu pomoć problem razreši.
Odavno želim da Vam postavim pitanje koje se tiče odnosa da dečkom, ali nisam se usudila jer mi je jasno da i sama treba nešto da učinim. Imam 23 godine i ovo mi je prva ozbiljnija veza koja traje 2 meseca. Pre njega sam bila zaljubljena, ali ništa od toga nije ostvareno. Da ne pominjem da nisam imala ni odnose. Od početka veze, on se ponaša vrlo čudno. Pošalje par poruka, na neke moje ni ne odgovori, fiksni telefon ne namerava da mi da, viđamo se samo kada to njemu odgovara, već treći dan me je pitao da li bih spavala sa njim, na šta sam ja vrlo burno reagovala. Nema ga par dana da se javi, a kada se nakon toga javi, sve deluje sasvim normalno. Inače, rastao je bez majke, koja je umrla dok je bio još u osnovnoj školi, a otac mu je preminuo prošle godine. Naravno, on o tome ne priča sa mnom, već ja to saznajem preko drugih ljudi. On ima 26 godina i mislila sam da je dovoljno sazreo, ali sam se izgleda prevarila. Kaže da je imao puno devojaka, koje on nije voleo, a ni one njega, mada sam jednu imala prilike da upoznam, ona je i potvrdila moje sumnje - da se na isti način ponašao i prema njoj, ali ga je ona volela. U svoju kuću je nikada nije pozvao, samo je on išao kod nje. Meni je rekao da je iz Požege (ja sam iz Užica), a zapravo živi u malom naselju pored Požege. Govori mi lepe stvari, da me voli i slično, mada ne znam koliko mogu da mu verujem. Nikada me ne sačeka kada se vraćam iz Beograda (pošto studiram), čak se čitav dan ne javlja kada zna da dolazim. Pokušala sam da pričam sa njim, ali ne uspeva, uvek skrene na drugu temu. Zanima me da li mislite da on ima nekekve komplekse?
Draga Ana, nemaju svi jednake predstave o tome kako partnerska veza treba da izgleda, niti su svi spremni da se u nju ulože na isti način. Vi, očigledno, smatrate da u vezu treba dosta ulagati i da komunikacija sa partnerom treba da bude česta, emotivno intenzivna i ne bojite se otvorenog pokazivanja osecanja. Vaš mladić, izgleda, ima drugačiju predstavu o ponašanju u vezi, što ne znači da Vas ne voli ili da ima komplekse, već može samo da znači da je tokom svog razvoja i odrastanja formirao drugačiju sliku o zabavljanju. Neki oblici ponašanja uče se u najranijim godinama života, pa i samo odrastanje bez majke, koje pominjete, može da bude razlog za nesnalaženje u pokazivanju ljubavi. Njegovo ponašanje njemu samom sigurno izgleda sasvim u redu, pa čak postoji mogućnost da se povlači ukoliko Vi previše izražavate svoje emocije ili od njega očekujete previše otvoreno ponašanje. Takođe, i količina ljubavi koju neko može da pruži varira od pojedinca do pojedinca. Možda je Vaš minimum blizu njegovog maksimuma, tako da Vi stalno možete verovati da Vam ne daje sve od sebe, a on, jednostavno, ima toliki kapacitet za pružanje ljubavi. To što mu je teško da prizna da je iz manjeg mesta nije neobično kod ljudi koji svoju nesigurnost zbog porekla kojim se ne ponose prikrivaju čak i blagim iskrivljavajem istine, ili nekada ponašanjem koje na prvi pogled izgleda kao preterana sigurnost u sebe, iako je upravo suprotno. Ne priča puno o sebi jer verovatno ima više stvari koje ga iz njegove istorije ne čine ponosnim, koliko god da on za to nije kriv. Iako ima dovoljno godina da spada u kategoriju već prilično zrelih mladih ljudi, to što u ovakvom ponašanju možemo da nazremo emocionalnu nedozrelost i nedostatak samopouzdanja još uvek ne znači da kod njega postoji neki poremećaj, već da su određeni faktori doprineli njegovom sporijem sazrevanju. I konačno, veza od 2 meseca je ipak relativno kratka i možda on spada u ljude koji se otvaraju sporije i tek kad u nekog steknu poverenje posle dužeg perioda, više se ulažu u taj odnos, otvoreniji su i iskazuju veću brigu za partnera i bliskost sa njim. Ako Vam već govori lepe stvari, kako kažete, ukoliko imate neki jasan razlog da mu ne verujete, razumljivo je da njegove reči prihvatate sa rezervom. Ukoliko je i njegovo ponašanje, kada ste zajedno, blago, nežno i postupci odgovaraju onome što govori, ne vidim razloge za sumnju. Možda i Vi želite previše garancija. Partnerska veza je dvosmerna staza koju nepoverenje i sumnje sigurno neće ojačati.
Pročitala sam na ovom sajtu o ovom seksualnom poremecaju, pa sam negde tu pronašla sebe i jako sam zabrinuta. Naime, kod mene se to javlja u obliku povremenog peckanja u toku odnosa. Ja sam imala dva momka. Prvi je bio osoba kojoj je malo stalo do mene, a meni je on bio jako važan u životu, pa se to posle dvogodišnje mukotrpne (za mene) veze i okončalo. Međutim, tada nisam imala nikakvih problema, dok sada kada imam osobu koja me bezgranično voli i poštuje javljaju se ti i slični problemi. I to ne od samog početka (prvih nekoliko meseci je bilo bajno), već dosta kasnije kada smo se upoznali jako dobro i zavoleli istinski. Da li je moguće da mi se sada ispoljavaju traume nakon toliko vremena ili je problem u organskim uzročnicima?
Prema ovome što navodite ne bih rekla da je problem psihogene prirode, pa ako se već sa sličnim pitanjem do sada niste javljali ginekologu, savetujem da to ipak učinite. Kako su problemi koje navodite relativno blagi i povremeni, ne ukazuju na sindrom u kome ste se prepoznali. Razumevanje i blizak odnos koji opisujete u sadašnjoj vezi dobra su osnova za uspešne seksualne odnose. Ne prenagljujte sa bojaznima vezanim za povremene tegobe, jer već i samo Vaše ubeđenje da je u pitanju određena vrsta psihosomatske manifestacije u pitanju, može učiniti da u nekim situacijama blage smetnje registrujete kao značajnije nego što one jesu. Opustite se i uživajte u dobroj partnerskoj vezi.
Imam problem sa svakim partnerom zato što se brzo zaljubim, a još brže ohladim i onda se nekako mučim kroz vezu, nadajući se da će se strast povratiti. Nisam klinka, imam 30 godina i vreme mi je da zasnujem porodicu, a stalno mi se isto dešava. Da li je moguće da ja nisam sposobna da volim i šta preduzeti u tom slučaju?
Pretpostavljam da vi najbolje osećate da li umete da volite ili ne? Rekla bih da u Vama ima mnogo ljubavi i želje da volite, koja se nekada pretvara više u "ljubav prema ljubavi" nego u ljubav prema konkretnoj osobi. Potrebno Vam je osećanje da ste voljeni, prihvaćeni i da pripadate nekom, isto koliko želite da vi dajete ljubav. Međutim, ukoliko su Vaši periodi zaljubljenosti tako kratki i dolazi do brzog hlađenja, možda je u osnovi Vaša previše definisana ideja o tome kako treba da izgleda Vaš idealni partner - kada nekog upoznate, možda taj neko dosta verno oslikava Vaš ideal muškarca koga želite da sanjate, a onda se, relativno brzo, pokaže da on baš i nije to što ste očekivali. Tada Vaša zaljubljenost prelazi u fazu hlađenja. Druga mogućnost bi bila prelazak zaljubljenosti u ljubav kada, iako suočeni sa svim nedostacima i neočekivanim elementima koje Vaš partner pokazuje, možete da ga prihvatite (onakvog kakav jeste) i da ga takvog volite. Preispitajte svoja očekivanja od potencijalne veze i partnera, jer od toga kakva su nečija očekivanja u velikoj meri zavisi koliko će biti prilagodljiv u situaciji koju niko ne može do kraja da predvidi - u prilagođavanju na nečije navike, način mišljenja, stavove, vrednosti, planove za život. U većini veza kroz život čovek bira po nekom sličnom "ključu" pa se nekada pitamo kako se to za nas "lepe" baš "isti tipovi" ili ih takve "biramo". Pokušajte da razumete svoj "ključ" - šta je to što očekujete, a ne dobijate u vezama? Možda postoji nešto što bi bio "zajedničiki imenitelj" i u Vašim potrebama i u Vašim razočarenjima. Ako biste to mogli da spoznate, možda biste mogli da razumete da treba redefinisati upravo ta, konkretna, očekivanja i krenuti u novu vezu sa malo drugačije pozicije. Kako su te naše polazne ideje i očekivanja u vezi velikim delom ispod nivoa svesti, često ne možemo bez stručne pomoći razrešiti i dokučiti šta to pravi zbrku u našem emotivnom životu. Ukoliko ste dovoljno introspektivni i motivisani da radite na sebi, pokušajte da sebe preispitate, sami ili uz pomoć psihologa. Ono što je važno je da je Vaš problem rešiv i da spada u grupu emotivnih nedoumica sa kojima se mnogo ljudi suočava.
Prikazano 81-85 od ukupno 91 pitanja