O doktoru
Prof. dr Bojana Dimitrijević, redovni profesor Departmana za psihologiju na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Nišu, na predmetima kliničke orijentacije. Drži kurseve iz Uvoda u kliničku psihologiju, Psihodijagnostike, Psihodijagnostike dece, Neuropsihologije, Zaštite mentalnog zdravlja. Doktorirala je 2000.godine na Univerzitetu u Beogradu na temu „Psihodinamika agresivnosti delinkventnih narkomana“, a tematikom agresivnosti i socijalno devijantnih ponašanja bavila se kroz brojne naučne članke i dve naučne monografije. U svom istraživačkom radu bavila se i temama primenjene psihodijagnostike, forenzičke procene, ratnim psihotraumatizmom, rizičnim ponašanjima adolescenata, kao i brojnim aspektima primene kliničke psihologije, kao i zaštite i unapređenja menatalnog zdravlja u široj društvenoj zajednici.
Kao specijalista medicinske psihologije radila je više od 25 godina u ustanovama specijalizovane psihijatrijske zaštite, na poslovima psihodijagnostičke procene pacijenata svih uzrasta i najrazličitijih psihopatoloških kategorija. Kao sudski veštak, već oko 30 godina radi na poslovima forenzičke ekspertize kao samostalni veštak, član komisija u psihijatrijskim institucijama u Nišu i Beogradu i član sudsko-psihijatrijskih odbora Medicinskih fakulteta u Nišu i Kragujevcu. Koautor je udžbenika iz oblasti sudske psihijatrije i psihologije. Mentor je specijalizantima u okviru programa specijalizacije iz medicinske psihologije na Medicinskom fakultetu u Nišu i član komisije za polaganje specijalističkog ispita.
Osnivač je i supervizor Psihološkog savetovališta za studente na Univerzitetu u Nišu koji je velika organizacija na volonterskoj bazi i koji već više od deset godina pruža savetodavnu i psihoterapijski psihološku pomoć velikom broju mladih ljudi u rešavanju raznovrsnih emotivnih, porodičnih, adaptacionih i drugih problema. Takođe je edukator u mnogim temama vezanim za probleme adolescentnog perioda i širok spektar psihopatoloških entiteta.
Od 1993. godine učesnik je, koordinator i evaluator brojnih istraživačkih i aplikativnih projekata vladinih i nevladinih organizacija, posebno usmerenih na edukaciju i pomoć posebno vulnerabilnim populacionim grupama.
Najnoviji tekstovi koje je lekar objavio:
Verovatno iz naslova zakljucujete zbog kog vam se problema obracam. Otkad znam za sebe, ja sam povucena i stidna osoba. Zaista ne znam da li je to posledica nekog kompleksa, dogadjaja iz detinjstva... Inace sam gojazna osoba, pa mozda stid ima veze sa tim. Priroda mog posla je takva da cesto moram da se srecem sa ljudima i da javno nastupam i to je za mene,u zargonu receno, smrt! Citao sam na ovom sajtu clanak o socijalnoj fobiji i neku knjizicu o tome. Postoje neki simptomi i kod mene koji se tamo opisuju, medjutim ja nemam onako jake napade . I ja u kriticnoj situaciji dozivljavam da mi srce jako lupa, gubim dah (sto je strasno kada morate da pricate pred drugima i kada to oni primete), ali cini mi se ipak da mi napadi nisu toliko jaki kao oni koji su opisani kod recimo agorafobije. Mozda je i kod mene prisutna socijalna fobija, ali u manjem intenzitetu. Evo jos nekih simptoma: nije mi prijatno da izlazim iz kuce, najprijatnije se osecam kada sam sam u svojoj sobi, neprijatno mi je upoznavanje sa novim osobama, neprijatno mi je da izadjem i recimo pozdravim goste koji su dosli u kucu, izbegavam javno nastupanje, sto veoma steti mom poslu, jer se tada osecam veoma neprijatno i tada imam napade lupanja srca i gusenja (ali ne u tolikom intenzitetu da bih se potpuno izgubio). Najsigurnije se osecam kada sam sam i u uskom krugu svojih bliskih prijatelja. Sve ovo mi veoma tesko pada jer sam osoba koja je zeljna novih prijateljstava i druzenja. Kako mogu da se oslobodim svih ovih ogranicenja? Ako vas interesuju jos neki moji simptomi, slobodno pitajte, a ja cu vam odgovoriti u sledecoj poruci. Unapred Vam hvala i zahvalan sam sto postoji ovakav jedan sajt!
Postovani,
I sami znate da ima mnogo ljudi koji su gojazni ili imaju neki drugi problem u izgledu, ali zbog toga se ne povlace vec kao i da ga ne primeciju. Ili tako bar izgleda onima koji su sa strane. Stav prema sebi i sopstvenom izgledu kljucan je, a ne sam izgled. Vasa stidljivost ocigledno datira od najranijih dana i verovatno su na njeno formiranje uticali mnogi faktori vezani za porodicu i rani razvoj. Prosto, takvi ste! Utoliko mi je cudnije sto ste se opredelili za posao koji podrazumeva javne nastupe, koji su u neskladu sa Vasom prirodom. Bilo bi pogodnije da ste na poslu koji ne provocira toliko Vasu nelagodnost - ima mnogo poslova koji ne podrazumevaju javno eksponiranje. Posto ne znam da li uopste postoji mogucnost da se preusmerite na neki manje, za Vas, stresan posao ili neko drugo usmerenje, ne mogu da komentarisem o tome, ali vredi razmisliti i o mogucnosti promene, ako ona postoji. Kada je generalno u pitanju socijalna fobija, ukoliko je ona u bilo kom stepenu kod Vas zastupljena, postoji mogucnost psiholoskog rada na njenom ublazavanju i savladavanju "socijalnih vestina" koje bi Vam olaksale svakodnevni zivot. Iako raspolazete informacijama, to nije dovoljno da se resite sami svog porblema, pa najtoplije preporucujem da se bez straha i ustezanja javite psihologu sa kojim biste uzivo razresili probleme koji su Vam sada velika prepreka, a postoji vise nacina za njihovo prevazilazenje. Jedna od kljucnih stvari je sto uvidjate i zelite da resite svoj problem, a to je vec odlicna polazna osnova za peohoterapijski rad.
S postovanjem,
Prof.dr Bojana Dimitrijevic
spec.med.psihologije
Zanima me šta je to psihopatska struktura licnosti? Koji su znaci da je osoba takve strukture ličnosti i kakvo je ponašanje takvih osoba? Da li se te osobe mogu ikada promeniti tj. ima li pomoći za takve ljude?
Naziv "psihopatija" ili "psihopatska struktura ličnosti", koji je jedan od starijih naziva za poremećaj ličnosti ukazuje, najjednostavnije rečeno, na osobenosti nečijeg karaktera formirane u najranijem periodu života. Prosto, to su karakteristike sa kojima se čovek toliko saživeo da ih najčešće ne doživljava kao svoj problem, iako možda njegova okolina ne misli tako i smatra takvu osobu problematičnom iz razlicitih razloga. Postoji više vrsta poremećaja ličnosti, koje se različito manifestuju, ali se u svakodnevnom govoru, pod "psihopatijom" obično podrazumeva antisocijalno ili asocijalno ponašanje, koje pretpostavlja neprilagodljivost u okruženju, agresivno ponašanje ili probleme u komunikaciji sa drugima. To su osobe čija ponašanja i osećanja mogu ići iz krajnosti u krajnost, od izuzetno ljubaznog i servilnog, do naročito agresivnog i hostilnog, tako da nekada ne možete da shvatite da je u pitanju ista osoba. Posle agresivnog ispada, takva osoba može iskreno da traži oproštaj, kaje se, plače, da bi već prvom sledećom prilikom ponovila ispad. Pošto ne znam o kojoj grupi poremecaja ličnosti Vi govorite (a njihove osobenosti su veoma specificne), generalno ću reći da se poremećaji ličnosti smatraju trajnim karakteristikama ličnosti i veoma teško se koriguju bilo kakvim metodama, samim tim što predstavljaju sastavni deo ličnosti. Ukoliko želite detaljnije objašnjenje, molim Vas da mi naznačite o kojoj vrsti "psihopatske strukture" govorite, makar preko ponašanja koje ispoljava osoba koja je predmet Vaše dileme, kako bih mogla preciznije da Vam odgovorim.
U potrazi za odgovorima na pitanja koja se postavljaju, u želji da se pomogne jednom mladom biću, nalazim za shodno da Vam se obratim nadajući se da ćete mi pomoći. Moj blizak prijatelj, mladić koji ima 22 godine, doživio je tešku saobraćajnu nesreću prije 3 mjeseca nakon koje je zapao u duboku komu. Ljekari nisu vjerovali u oporavak. Proveo je tako više od 40 dana na Beogradskoj Vojno-Medicinskoj Akademiji da bi se probudio, i potpuno neočekivano, krenuo u oporavak, zahvaljujući svojoj volji i Božijoj milosti u čije postojanje nakon ovakvog čuda ne mogu da sumnjam. Otpušten je iz bolnice, iz koje je na iznenađenje svih izašao "na svojim nogama", i sada se oporavlja kod kuće, odlazeći svakodnevno na fizio-terapiju. Senzo-motorne funkcije su mu očuvane, iako treba dosta rada nakon tako dugog i mukotrpnog "sna"; njegova memorija je očuvana, čak i veseo duh koji ga je uvijek karakterisao, te je još dok je ležao u bolničkoj postelji znao zasmijavati cijeli odjel. Njegov oporavak je postupan, ali konstantan, kompletan i vidan. Jedino što je primjetno jeste da povremeno ima problem pri koncentraciji ili pamćenju vrlo skorih događaja (iako se to dešava selektivno). U roku od par minuta više puta postavi jedno isto pitanje.
Velika je verovatnoća da će se Vaš prijatelj postepeno sve bolje osećati i da će njegove funkcije u relativno kratkom vremenu značajno napredovati. Postoje vežbe za poboljšanje pamćenja o kojima, možda nešto stručnije, ali ipak dosta pristupačno, možete pročitati u "Kliničkoj neuropsihologiji" Gordane Ocić, gde se daju osnovne naznake više mogućih postupaka kod sličih problema. Potrebno je ukazivati mu na propuste, blago i obzirno, ali postojano, kako bi uviđao svoje greške i prevazilazio ih, jer ukoliko se iz preteranog obzira pravimo da ne primećujemo ili da nije načinio propuste, time mu ne dajemo osnov za napredak. Pošto je, kako ga opisujete, vedrog duha i optimista po prirodi, neće mu pasti teško da na pozitivan način prihvati takve sugestije i da će Vam biti zahvalan za pomoć. Ukoliko Vam stručna literatura nije dovoljno primenljiva na konkretne situacije koje su, nesumnjivo, sasvim specifične za svakog bolesnika, a želite da se više angažujete na njegovom oporavku, nije loše da se Vi lično konsultujete sa stručnjakom iz oblasti neuropsihologije, kako biste bili sigurniji da ste na pravom putu. Ipak, Vaše razumevanje koje iz ovog pisma prepoznajem i želja da pomognete, najveća su snaga i pomoć osobi koja je na putu oporavka, pa verujem da će i površne smernice biti dovoljne da pravilno osmislite svoje ponašanje.
Poštovana doktorko,
Javljam se iz Užica i imam probleme vezano za supruga i treba mi Vaš savet. Moj suprug (ima 40 god.)koji je inače privatnik ima dijabetes tip 2 većnekih sedam godina,izvađena mu je žučna kesa,pre dvadesetak dana imao je akutni napad pankreasa(treći put)i iz naše bolnice je upućen na VMA i jedva je izvukao živu glavu.Pušten je kući na oporavak i da se vrati početkom avgusta na operaciju-kod njega se izgleda radi o nekom genetskom poremećaju mada nije isključena i neka greška prilikom operacije žučne kese.Ima triliceride nenormalno visoke.Manje više vodi računa šta jede. Ovo se sve što sam napisala tiče njega a ovo sad što pišem tiče se mene a
Postovana Rado,
Vase izuzetno opsirno pismo govori o tome koliko se svojim problemom bavite i koliko Vas on opterecuje. Shvatam da Vam je veoma tesko da na svojim plecima nosite odgovornost ne samo kao neko ko radi i zaradjuje, niti samo kao roditelj, vec i kao pratilac coveka koji Vam nimalo ne pomaze da Vam zivot bude laksi, vec Vam dodaje i teret svoje bolesti i naravi. Tesko je odgonetnuti koliki je udeo njegovog karaktera a koliko bolesti, ali se sa sigurnoscu moze reci da obe stvari imaju znacaja za njegovo sadasnje ponasanje. To sto se promenio ubrzo nakon sklapanja braka, nije nepoznata pojava. Neki ljudi se maksimalno uloze kako bi osvojili partnera ili partnerku koju procenjuju kao pozeljnu za dalji zivot, a kada je osvoje i "obezbede" za sebe, njihova motivacija da se trude se smanjuje ili nestaje, pa se onda pojavljuje onaj "pravi" lik. To njegovo ponasanje tokom zabavljanja moralo je da proizadje iz njegovih realnih mogucnosti, sto znaci da on moze da se ponasa i nezno i lepo, i verovatno nije bilo gluma, samo je bilo podstaknuto velikom zeljom da Vas zadrzi za sebe. Sada Vas vezuju deca, imovina, posao, godine koje ste proveli zajedno, tako da se i njemu cini da ne mora vise da se trudi da Vam ugadja, a i sama bolest podstice njegovo nestrpljenje i nervozu. I, eto, Vase sadasnje situacije. Ukoliko je, kako procenjujem, tvrdoglav covek koji nastoji da donosi sve odluke i da njegova rec bude zadnja, pretpostavljam da ga Vase insistiranje na pravilima zdravijeg zivota iritira i da nekada i namerno ne zeli da poslusa, dokazujuci da je njegova odluka najbitnija. Ne znam da li ste pokusali da sa njim razgovarate otvoreno, da mu kazete da Vam je stalo do njegovog zdravlja zato vam je emotivno i dalje znacajan, a ne da biste nalazili njegove mane i da objasnite da u pozadini svega stoji Vasa ljubav i zelja da ocuvate porodicu koja treba da iznedri i fizicki i psihicki zdravu decu kojoj je potreban i sto zdraviji otac koji ce im dati primer za njihov buduci zivot. Bilo bi veoma korisno da on porazgovara sa strucnim licem, ukoliko nemate mogucnosti da Vi sa njim porazgovarate i budete njegov savetnik. Ukoliko Vas savet nece da poslusa, mozda postoji neko drugi, njemu blizak, ciji mu autoritet vise znaci, ko bi na Vasu sugestiju, mogao da mu lakse prenese tu ideju. Pretpostavljam da i on sam oseca da mu je psihicka napetost problem, ali da je konzervativan i da se boji da ne bude "obelezen" kao lud, sto nije retkost u nasoj sredini. Ukoliko se obezbedi da psiholoska ili psihijatrijska pomoc bude organizovana uz diskreciju i sigurnost da nece biti vidjen na psihijatrijskom odeljenju, verovatno bi mu bilo lakse da prohvati tu ideju. Psiholoska pomoc bi mu mogla ukazati na sve posledice, ne samo po njegovo zdravlje, vec i mnogo sire o kojima sada izbegava da misli - na brak, porodicu, decu, posao... Iako se njegov karakter time ne moze izmeniti, mogu se bar ublaziti dodatni problemi koji su se tokom ovih godina nagomilali a pali su na plodno tle koju cini njegova narav. Ukoliko ne nadjete neki pristup i mogucnost da sa njim ostvarite bolju komunikaciju, sve su sanse da cete svi u porodici trpeti i dalje posledice ovakvog ponasanja, tako da "dizanje ruku" i "pustanje da stvari teku svojim tokom" nije resenje, jer to nije samo njegov , vec i Vas problem.
S postovanjem,
Prof.dr Bojana Dimitrijevic,
specijalista med.psihologije
Pre skoro dva meseca desilo mi se to da sam se u roku od dva dana zagrcnula dok sam jela. To je kod mene izazvalo paničan strah od gutanja hrane. Skoro mesec dana sam jela samo jogurt i mleko i sve ono što se samo po sebi topi u ustima. Pritom sam imala umišljaje vezane za gutanje pljuvačke i grlo me je strašno bolelo zbog mojih pokušaja da progutam nešto čega nema u ustima. Sada mi je malo bolje, ali se ipak ne usuđujem da jedem kada sam sama, a naročito meso i zeleno povrće. Shvatam da su moji strahovi preterani, ali ne znam šta da radim i kako da ih se oslobodim.
Samim tim što ste već prevazišli, bar delimično, paničan strah koji Vas je sprečavao da jedete čvrstu hranu, dokazali ste sebi da možete slobodno da jedete i da se ništa opasno neće dogoditi. Sigurna sam da, iako razumete da je Vaš strah neopravdan ili bar predimenzioniran, osećate veliku nelagodnost zbog strepnje da se isto ne ponovi. Međutim, ukoliko nastavite sa izbegavanjem određene vrste hrane, time samo učvršćujete svoj strah i to nije dobar način za njegovo prevazilaženje. Ukoliko sada čvršću hranu jedete uz prisustvo drugih, nastojte da uskoro bar male količine, u malim zalogajima, uzmete kada ste sami, kako biste postepeno uzimali veće količine i konačno ceo obrok, a da ne morate da imate društvo za stolom. Dajte sebi zadatak gde ćete "zahteve" povećavati npr. na nedelju dana odnosno da svake nedelje uradite nešto više u približavanju nekadašnjem, neopterećenom strahom, načinu ishrane. Ukoliko još niste spremni za to, dajte sebi još malo vremena i neka Vašu "sigurnost" pojačava neko za stolom, ali nastojte da što pre date sebi naredni zadatak. Napravite opuštenu atmosferu za vreme obroka, pustite omiljenu muziku ili TV program, kako ne biste toliko bili napeti i fokusirani samo na procenu opasnosti situacije, Svaki strah sa kojim izbegavamo da se suočimo ima tendenciju da se time samo još više učvrsti.
Prikazano 76-80 od ukupno 91 pitanja