Pedijatar o rastu i razvoju dece

Ne postoji vreme, društvene ili ekonomske prilike koje bi roditelja sprečile da brine o rastu i razvoju svoga deteta. Međutim, vreme u kome živimo kreiralo je neke karakteristike koje su jedinstvene za ovo doba:

• Postoji razlika između današnjih roditelja i onih iz prošlog veka. Razlika se zove dostupnost internetu i informacijama ili kako mnogi vole da kažu „Google doktoru“. Danas, bez selekcije i personalizovanog pristupa, svako može da napiše tekst, objavi svoje lične impresije o fizičkom, psihičkom stanju, procedurama lečenja, terapiji i daje savete.
• Uticaj društvenih mreža na formiranje stava o svemu, pa i o zdravlju, lečenju i rastu i razvoju dece.
• Kompetitivnost koja je izraženija nego ikada.

Na osnovu svega navedenog, roditelji sve češće pokazuju svoju zabrinutost i strahove o pravilnosti rasta i razvoja svoga deteta. Zabrinuti su da li dete dobro napreduje na svim nivoima: razvoju grube motorike, razvoju fine motorike (okulo-motorna koordinacija i praksija), perceptivnih sposobnosti, govornih sposobnosti, razvoju intelektualnih sposobnosti i socijalno-emocionalnom razvoju.

Pratite razvoj deteta sa njegovim pedijatrom

Važno je pratiti parametre rasta i razvoja deteta, uvek u dogovoru sa odabranim pedijatrom. Ne treba zaboraviti da briga o detetu i praćenje pravilnog rasta i razvoja počinje još tokom održavanja trudnoće kod izabranog ginekologa i u genetskom savetovalištu gde se vrši ispitivanje naslednih faktora, hereditarnih bolesti, razvojnih anomalija, i slično.

U prvoj fazi života deteta pedijatar bi trebalo da je kroz preventivne preglede aktivno uključen u zdrav i pravilan rast i razvoj. Tako, bez obzira koliko informacija i znanja možete steći koristeći internet, društvene mreže, savete mama, baka i starijih komšinica, obavezno se treba konsultovati i povesti dete kod pedijatra u sledećim uzrastima:

• 1. mesecu,
• 2. mesecu,
• 4. mesecu,
• 6. mesecu,
• 9. mesecu,
• 12. mesecu,
• 18. mesecu,
• 24. mesecu,
• 30. mesecu,
• 3. godini.

Pregledi se kasnije proređuju u skladu sa savetima odabranog pedijatra, koji dalje redovno prati dete kako kroz obavezne sistematske preglede, tako i tokom pregleda i intervencija u slučaju bolesti deteta. Dr Ćirković navodi da savetuje roditelje da decu od malih nogu treba učiti značaju prevencije i da preventivne preglede zaista treba obavljati jednom godišnje.

Kada je vreme za lekara?

U skladu sa uzrastom deteta, roditelji će od pedijatra naučiti šta treba da prate i kada se pale „crvene zastave“.

Recimo, ako dete sa godinu dana ne održava kontakt očima i izbegava gledanje u lice, ne odaziva se i ne okreće prema glasovima sa 9 meseci, ne pokazuje prstom šta želi sa 18 meseci i slično, pedijatar će sigurno ukazati roditeljima da treba uraditi dodatnu dijagnostiku.

Sa dve godine dete bi trebalo da kombinuje 2 reči, možda gubi ili ne razvija govor i socijalizaciju, ne pokazuje interes za istraživanje okoline, nekada se učini da dete „ne čuje“, ne odgovara na jednostavne zahteve („dođi“, „idemo“, „pa-pa“, daj“, itd.), ne zna svrhu svakodnevnih predmeta (čaša - da pije, kašika – da jede, telefon - da pokuša da razgovara, itd.) neke su od „crvenih zastavica“ kada se treba obratiti pedijatru.

Sa pune tri godine roditelji treba da se obrate pedijatru ako dete ne interesuju druga deca, ne zadržava pažnju na igri, aktivnostima, ne zna da se igra igračkama, postoji opsesija za određenim radnjama ili predmetima, manifestuje nelogično ponavljanje određenih ponašanja (zagledanje u telo, prste, igranje prstićima, hod na prstima, pokrivanje ušiju, itd.), opsesivno ređa igračke ili druge predmete iz okoline.

Stres i deca

Stres je, hteli mi to da prihvatimo ili ne, značajan faktor koji utiče na odrastanje naše dece, a samim tim i na zdrav psihički, fizički, mentalni i emocionalni rast i razvoj. Granica uzrasne dobi dece koja traže pomoć i psihološku podršku se zaista spustila.

Otkuda stres kod dece?

„Na kraju krajeva, nisu li roditelji, i to, naravno, u jednoj homogenoj i funkcionalnoj porodici, prvi savetodavci, ali i psihoterapeuti svoje dece? Svakako da jesu, ali samo u onoj meri dok ne počnu da ugrožavaju slobodu sopstvene dece, izazivajući tako u njima defanzivnu agresiju.“ (Fromm, 1986, p.24).

Zamolili smo dr Oliveru da ovom prilikom kao pedijatar skrene pažnju roditeljima, a evo šta ona poručuje: „Često srećem decu koja imaju probleme i prave iste, a roditelji ne odustaju od svojih modela ponašanja. Rekli bismo da je paradoksalno, ali istinito da od ljubavi koju poseduju prema svome detetu, roditelji dođu na mesto da ugroze, destabilizuju svoje dete. I tada, kao po pravilu, javlja se identično ponašanje roditelja - sve može, samo da se detetu pomogne, da mu bude bolje: psihoterapija, psihijatri, lekovi, hospitalizacija...“

Međutim, možda bi bilo bolje da majka ili otac ili oboje sednu i suoče se sa svojim nedovršenim poslovima, neintegrisanim emocijama, duboko sabijenim, poništenim traumama, strahovima, patnjama, modelima ponašanja i davno naučenim pravilima. Zato uvek savetuje roditelje da se ne trude da prezaštite svoje dete. 

„Razvojni strahovi normalna su pojava, za razliku od neurotskih. Neurotski strahovi su posledica slabosti u odnosu roditelj – dete.“ (Munjiza M. Psihopatologija svakodnevnog života, vodič za zdrave i bolesne, za roditelje i njihovu decu. Beograd, 2015).

Bitno mi je i da još jednom podvučem značaj kvalitetnog komuniciranja sa detetom. Nikako ne treba zaboraviti – komunikacija bi uvek trebalo da bude dvosmerna „Prepoznajte, poštujte i priznajte mišljenja i brige svoga deteta, potražite emocionalno značenje koje se često skriva iza reči, identifikujte osećaj i reflektujte (“vratite”) ga detetu” (Munjiza M. Psihopatologija svakodnevnog života, vodič za zdrave i bolesne, za roditelje i njihovu decu. Beograd, 2015).

Deca sa emocionalnim poteškoćama

Naravno da postoje razlike u rastu između dece koja imaju određene emocionalne poteškoće u odnosu na vršnjake koji nemaju tu vrstu poteškoća. Deca u svom strahu, emocionalnim tegobama koje imaju, a o kojima ćute (ćute najčešće da ne razočaraju roditelje ili jer su naučeni da je sramota ne biti dobro, biti tužan, plašiti se) najčešće razvijaju dva modela ponašanja, koja su suprotna: potpuno se povlače ili postaju agresivna.

Emocionalno stanje deteta lepo se vidi u posturi deteta, u držanju, načinu na koji dete hoda i slično. Nepravilan hod ili nepravilno držanje još kako imaju uticaja na deformitete koji se mogu javiti u koštano-zglobnom sistemu. Emocionalno nestabilno dete može da razvije i određene tikove, muca, odbija hranu, ne želi u vršnjačku grupu... Sve su to stanja koja imaju uticaja na rast i razvoj deteta.

Danas učimo jednu zdravu naviku - umerenost je vrlina

Oduvek je bilo svima poznato da ishrana i fizička aktivnost mogu i treba da podrže optimalan rast i razvoj deteta. Pravilna, izbalansirana ishrana, užina, nepreterivanje sa količinom obroka, sa slatkišima, kao i fizičke aktivnosti koje odgovaraju uzrasnoj dobi i mogućnostima deteta odrediće i zdrav rast i razvoj deteta. Deca treba da nauče koji obroci postoje, kada se konzumiraju, kako se konzumiraju i naravno, decu treba hraniti bez mobilnih aparata i bez uslovljavanja i ucena. Kada i koja vrsta hrane se uvodi u ishranu opet se odigrava u dogovoru sa pedijatrom, podjednako kao i fizičke aktivnosti u koje uključujemo decu. I ne treba zaboraviti – umerenost je vrlina.

Uloga roditelja u razvoju deteta

Roditelji odigravaju ključnu ulogu u rastu i razvoju svoje dece.

Odnos roditelja prema hrani, prema određenim vrstama prehrambenih proizvoda, načinu pripreme, ne treba da bude i odnos koji decu, naročito decu koja se razvijaju, treba učiti ili još gore uslovljavati. Zdrava ishrana i način pripreme jela odrasle osobe je jedno, a potrebe deteta koje raste i razvija se nešto je potpuno drugo. Sve češće se srećem sa situacijom da deca ne smeju neke namirnice da konzumiraju. Nisu zdrave. Ali, onda imam situaciju da ako je dete slučajno, iz želje da proba, da se ne razlikuje od drugara, pojelo nešto, živi u strahu da će se razboleti ili će se ko zna šta desiti, dete upada u psihičke probleme. S druge strane „zabranjeno voće“ je uvek najslađe, pa sve što je zabranjeno jer nije zdravo kupuje se krišom i u tajnosti jede. Šta mislite, kakve to posledice ima po mentalno zdravlje deteta?

Svi mi (ili bar većina nas) pamtimo način na koji su naše mame spremale hranu i obožavamo ga, ali nisu nas učile da mimo toga bilo šta ne valja, nije dobro, nije zdravo, da je ugrožavajuće, itd. Deca odbijaju da idu u vrtić ili boravak, gde se o sastavu jelovnika brinu nutricionisti, jer hrana nije kao mamina. Znači, ne valja. Ta isključivost kojom podižemo dete može doći na naplatu jednog dana.

Isto je i sa fizičkim aktivnostima. Postoji vreme kada je dete sposobno za određene fizičke napore. Voditi dete na dva, tri različita sporta, svaki dan u nedelji, bez pauze, iscrpljujuće je za dete i fizički i psihički. Dete više ne trenira, ne uživa, a to je suština. Dete odrađuje fizičku aktivnost kako bi zadovoljilo želje roditelja.

Usporeni rast

Zajedničko pitanje koje i pedijatri i roditelji, kao i svi koji se bave i rade u cilju poboljšanja zdravlja naše dece treba da postave je sledeće – Kako u eri toliko zdravih stilova života, organske hrane, do skora nepoznatih načina pripreme hrane, raznih savetodavaca, influensera, mi dolazimo u situaciju da ima toliko patologija kod dece, fizičkih i psihičkih?

„Deci treba ljubav, da je osete, baš kao što je i nama bila potrebna u njihovom uzrastu (neko je dobio, neko nije, uvek to imajte u vidu kada se obraćate svom detetu), treba im podrška, razumevanje, da ih čujemo i vidimo, da znaju da smo tu za njih. To su ključni faktori za zdrav psihofizički rast i razvoj dece“, poručuje dr Ćirković.