Životni ciklus porodice - izazov za porodice i terapeute

Najveći deo života svaki čovek provodi u porodici ili u vezama sa porodicom (primarnom porodicom porekla ili novoformiranom porodicom, tzv. porodicom prokreacije). Porodica je transmiter (prenosnik) ne samo genetskog materijala, već i sistema vrednosti i raznih modela funkcionisanja iz ranijih generacija. Svaka porodica ima prošlost i u svakoj porodici se nalaze podeljene karte sa kojima valja što bolje odigrati u životnom ciklusu punom predvidivih (razvojnih) i nepredvidivih (sredinskih) iskušenja i stresora. Problemi članova porodice su uokvireni formativnim tokom prošlosti njihovih porodica, sadašnjim zadacima koje porodica pokušava da ostvari i budućnošću kojoj teži. Ovaj složen hod kroz vreme odvija se kroz specifične faze razvoja koji su nazvani životni ciklusi porodice. Smešten unutar šire sociopolitčke kulture, životni ciklus pojedinca se oblikuje kako se kreće i razvija unutar matriksa porodičnog životnog ciklusa. Tako je životni ciklus porodice prirodni kontekst unutar kojeg se oblikuju individualni identitet i razvoj.

Stresni porodični periodi

Dobar pokazatelj funkcionalnosti porodice je najčešće period stresnih i kriznih situacija kroz koje porodica tokom razvojnog životnog ciklusa prolazi. Ključno je pitanje kako se porodica suočava sa stresnim i kriznim situacijama različitih vrsta (razvojne, akcidentne krize) i kakav je kvalitet razrešavanja krize. U funkcionalnim porodicama, tranzicija tj. prelaz iz jedne razvojne faze u drugu, kao i suočavanje sa različitim kriznim i stresnim događajima je olakšano postojanjem balansa između porodične stabilnosti (homeostaza) i porodične promene (morfogeneza). Važni kriterijumi funkcionalnosti porodice su i otvorenost, komunikacija, efikasno rešavanje problema i konflikata, kao i posedovanje psihosocijalne podrške preko mreže proširene porodice i prijatelja, zajednice i širih socijalnih sistema.

Važan je balans između razdvojenosti i povezanosti u porodici

Zdrav razvoj zahteva da se pronađe optimalan balans između povezanosti i odvojenosti, pripadanja i individualizma, akomodacije u diferencijacije. Životni ciklusi porodice treba da odražavaju takav razvoj porodice koji je baziran na neprekidnom balansu vrednovanja međugeneracijske povezanosti i aktuelnog konteksta.

Porodica prolazi kroz 8 razvojnih porodičnih životnih ciklusa, a to su:

• zasnivanje partnerske relacije,
• porodica sa malim detetom,
• porodica sa predškolskim detetom,
• porodica sa školskim detetom,
• porodica sa adolescentom,
• porodica iz koje odlaze deca,
• postroditeljska porodica,
• porodica koja stari.

Svaka faza razvoja porodičnog sistema ima svoje zadatke i izazove koje porodica treba da reši i zadovolji kako bi funkcionalno prešla u narednu fazu životnog ciklusa. Kako bi se prešlo u narednu fazu, pred porodicu se stavlja zahtev za promenom, prilagođavanjem i menjanjem strukture i organizacije u odnosu na njene potrebe, potrebe svakog člana posebno, a i potrebe okoline. Menjaju se uloge, odnosi, pravila, preispituju granice i uverenja. Formulišu se novi prioriteti, stvaraju novi obrasci ponašanja, vrši rebalans snaga zajedništva i individualnosti – sve to u cilju postizanja ponovne stabilnosti porodice. Različite kulture imaju različite rituale prelaza, štaviše u istoj kulturi postoje ogromne varijacije zasnovane na klasnim razlikama, promeni društvenih običaja i drugim faktorima. Koncept životnog ciklusa porodice može biti korisno oruđe u terapeutskom radu, ako je ispitano i modifikovano prema kontekstu u kome se primenjuje.

Razvojni tokovi porodice

Prepoznavanje razvojnih tokova u porodici obezbeđuje razumevanje fizičkog, psihološkog i socijalnog konteksta simptoma ili problema, pomaže stvaranju pretpostavki o mogućim izvorima porodične disfunkcionalnosti, a ujedno je i ideja vodilja o mogućim izazovima sa kojima se treba suočiti, s obzirom na porodične resurse i njene uspehe u ovladavanju ranijim stadijumima svog životnog ciklusa. Kada porodica zna u kom se životnom ciklusu nalazi, to joj nudi mogućnost da se svesno uhvati u koštac sa problemima koji se javljaju, adekvatnije i lakše prevaziđe izazove i krize, a samim tim i da kvalitetnije živi.

Iako bismo se, verovatno, mogli složiti sa tim da ne postoji jedan životni put koji može biti označen kao univerzalan i normativan, ipak se postavlja važno pitanje – šta znači biti odrasla osoba u današnjem društvu?

Biti odrasla osoba znači...

Pretpostavka je da osoba, postižući autonomiju, zapravo prolazi kroz proces individuacije i konstruiše svoj identitet, čime postaje odrasla. Nezavisnost neophodna da bi osoba ušla u odraslo doba može biti izražena i drugim terminima,kao na primer emocionalna, bihejvioralna i finansijska autonomija.

U Srbiji se osamostaljivanje odvija sporo i traje do sredine tridesetih godina života, što je svrstava u grupu zemalja sporog odrastanja i često nedovršenog osamostaljivanja od porodice, u finansijskom i emocionalnom smislu. Na ovakvim rezultatima možemo da „zahvalimo” različitim specifičnostima mesta i vremena u kojem živimo; naš životni kontekst ne pogoduje ranom odrastanju. Svejedno, treba zadržati optimizam – bolje ikad nego nikad!

Želja za osamostaljivanjem

Potrebu člana porodice da se osamostali porodica najčešće tumači kao odbijanje poslušnosti, a razvijanje psihosomatske simptomatologije kod jednog od roditelja može biti česta pojava i u funkciji je sprečavanja ili odlaganja odluke deteta da napusti roditeljski dom. Problemi razvoja i osamostaljivanja preobraćuju se u bolest koja se kao takva poštuje, a porodični disbalans koji je načinjen evolutivnom potrebom osamostaljivanja pretvorio se putem bolesti u stanje ravnoteže ili homeostaze na nižem nivou. Emocionalni konflikti i pritajeni interpersonalni konflikti u roditeljskom subsistemu se zaobilaze i ostaju nerešeni tako što se roditelji usredsređuju na dete ili se formira koalicija jednog od roditelja sa detetom.

Takođe, životna faza mlada nezavisna osoba se u našoj kulturi često preskače, a predstavlja dobru priliku da se iz roditeljskog doma ne pređe odmah u novi porodični dom, već da mlada osoba neko vreme živi samostalno i nezavisno, da se utvrdi kao ličnost, otkrije svoje stvarne potrebe, interesovanja, želje i sklonosti čime bi sigurnije i spremnije ušla u partnersku relaciju sa pretpostavkom za lakše i potpunije ispunjavanje zahteva početne, pa i svih narednih faza životnog ciklusa porodice.

Razvod bračne zajednice

U terapijskom radu, izazov predstavlja rad sa klijentima koji prolaze ili su prošli kroz proces razvoda bračne zajednice gde je važno obratiti pažnju na transgeneracijski uticaj i sistem vrednosti, kao i stavove koji se formiraju u primarnim porodicama. Nije neuobičajeno da je u nekim sredinama još uvek neprihvatljivo, izloženo jakim predrasudama i osudama prekid bračne zajednice i zasnivanje nove partnerske relacije. Takođe, naša kultura gaji velika očekivanja prema materinstvu, tako da je majka u jednoroditeljskoj porodici dodatno izložena velikim pritiscima. Treba posmatrati razvod  kao razvojni fenomen, kao novi životni ciklus u razvoju porodice, koji ima svoje faze i specifičnosti, baš kao i funkcionisanje u jednoroditeljskoj porodici, te je stoga jako važno u radu sa ovakvim porodicama posvetiti dovoljno pažnje u edukaciji njenih članova.

Porodični životni stilovi

Kada govorimo o modelu životnog ciklusa porodice, on predlaže sliku ili normu kako bi porodični život trebao da izgleda, uverenja o formi koju bi porodica trebalo da ima, kako bi trebalo da se razvija, rešava problem, međusobno komunicira i slično. Koncept porodičnog života sadrži ideološke pretpostavke i imperative koji nuklearnu porodicu određuju kao cilj kome treba težiti. Sa druge strane, porast broja netradicionalnih porodica oslikava sve veću slobodu u pogledu porodičnog života, ali i šire – sve veću slobodu i raznolikost u životnim stilovima odraslih.

Visoka stopa razvoda, sve veći broj ljudi koji žive sami, parovi koji žive zajedno ali ne žele decu, zatim homoseksualni parovi i brakove sa usvojenom decom, porodice koje osnivaju samohrane majke po izboru i porodice nastale uz pomoć asistirane reporodukcije su novi oblici porodice koje nismo tako često viđali u dvadesetom veku. Ova povećana sloboda i tolerancija društva prema različitim životnim izborima dovela je do nastanka formi porodice koje nisu postojale do pred kraj XX veka ili su bile „sakrivene” od društva. One se nazivaju novim porodicama, odnosno, novim formama porodice, jer predstavljaju radikalniji zaokret od tradicionalne forme (u odnosu na netradicionalne porodice koje su nastale raskidanjem i ponovnim uspostavljanjem (uobičajenih) odnosa).

Sa tim u vezi  moramo voditi računa o tome  da nam   korišćenje  koncepta životnog ciklusa porodice  potencijalno ne služi kao implicitna osuda različitih alternativnih oblika porodice, što u njima može izazvati doživljaj da su dužne da se preinače u nuklearne porodične konfiguracije. Postoji opasnost od zanemarivanja različitosti izbora za koje ljudi veruju da su im dostupni u vezi sa formom porodičnog života. Nasuprot tome, da model životnog ciklusa porodice posmatramo kao ,,recept“, preporuka je da u potpunosti uvažimo razlike i govorimo o životnim ciklusima u množini, umesto kao o jednoj superiornoj ili normativnoj verziji.

Svaka porodica je jedinstvena i ne postoji jedan ispravan put

Svaka porodica kao i pojedinac jedinstven je sistem u koji terapeut ulazi i za trenutak postaje njen deo, razume svoja osećanja u odnosu na sebe u njihovom sistemu i pokušava da im otvori nove mogućnosti. Zarobljenima u vlastitu disfunkcionalnost, cilj je prepoznavanje istog i upućivanje tehnikama u pravcu izlečenja. Važno je bilo održati visok nivo svesnosti u ovom područiju i prepoznati eventualne neprimerene emocije ili reakcije, osećanja neizvesnosti i straha  pred nepoznatim, preispitivanje i doživljaj profesionalne kompetentnosti i preuzimanje odgovornosti za tok i ishod procesa.

„Smatram da treba afirmisati i ohrabriti  različite potrebe ljudi i različite stilove života,  dati doprinos i podršku  svim „drugačijim” životnim aranžmanima, ukoliko takvi životni izbori ne štete nikome. Smatram da su sve nove forme porodičnog života veliki podsticaj i izazov buduće terapijske prakse“, poručuje terapeut Ana Dimitrijević.