Pojava mesijanskog vođe uslovljena je istorijskim okolnostima, potrebom sledbenika za takvim tipom vođe i ličnošću vođe. Neretko njegovo mesijanstvo se javlja u doba njegove egzislencijalne krize kada umesto da spasava sebe, počinje da spasava druge (pleme, naciju, klasu), i na taj način odlaže svoj psihički slom.
Čuveni francuski novinar Rejmon Karlije, je u svojim uspomenama prvu polovinu odlazećeg veka nazvao dobom diktatora, od kojih su mnogi - slučajno ili ne - izabrali titule "vođe": Staljin je bio "vožd”, Hitler "firer", Musolini "duče", a Franko "kaudiljo". Serž Moskovici je isto vreme nazvao "dobom gomile", želeći da podvuče ulogu mase i njenog vođe u stvaranju istorije, posebno savremene.
Pojava vođe rezultat je zbirnog delovanja triju faktora:
- posebne psihološke strukture diktatora
- određenih istorijskih okolnosti
- potrebe sledbenika za određenim tipom vođe.
Vođa je problem komunikacije: ne postoji vođa bez sledbenika. To je kako kaže Trocki (1879- 1940) "individualna ponuda na kolektivnu potražnju". Bitne odrednice njegove psihološke strukture su: projekcija, poricanje, osećanje svemoći uz obavezni narcizam. Prvi mehanizam služi mu da stalno izbacuje iz sebe tj. projektuje na stvarne, ili izmisljene neprijatelje, destruktivnu energij koja bi u slučaju posuvraćenja potpuno uništila njegovu ličnost. Poricanje, s druge strane kao primitivni mehanizam odbrane, služi voži za negiranje stvarnosti.
Autokratski vođa, za razliku od demokratskog, legalno izabranog voljom većine birača, i od tzv. "laissez-faire" lidera, koji se sreće kao nefomalni vođa grupa visokospecijalizovanih profesionalaca (hirurzi, advokati, arhitekte) obično poseduje i nekoliko osobina, koje je Adorno pripisao autoritarnoj ličnosti:
- krutost u stavovima i normama ponašanja
- nesposobnost podnošenja neizvesnosti
- sklonost ka zauzimanju ekstremnih stavova
- nesposobnost tačne percepcije drugog: on se prihvata ili odbacuje prema proceni sopstvene ličnosti kao uzora
- prema sledbenicima mora da ispoljava superiornost i dominaciju.
Komunikacija s vođom obično je jednosmerna: odozgo slalno stižu naredbe, odozdo pljesak i oduševljenje
Dominacija: diktatori su obično niskog rasta (Staljin 163, Broz 167 sm): službenim fotografima naloženo je da uvek snimaju diktatora odozdo da bi izgledao viši. I oni sami, da bi potkrepili osećanje veličine, upotrebljiavau niz trikova: Broz je prilikom rukovanja s Čerčilom 1944 godine, držao desnu ruku čvrsto uz telo. Tako je primorao jednog od "trojice velikih" da mu se njemu tada još uvek anonimnom vođi planinske gerile s Balkana -nakloni! Miloš Obrenović se puzeći povlačio pred Marašli-pašom. temenjajući - sklonost ka divinizaciji: diktator iz službene biografije briše tzv. crne mrlje (poreklo, mane predaka), a ostavlja ono što bi ukazalo na njegovo božansko poreklo (Srbi se pozivaju na cara Lazara, a Jevreji na kralja Davida). Mada u principu, mrze svoje sledbenike, moraju bar javno da se prikažu kao miloslivi: ljube decu, Ijuljaju bebe, pomažu starima. Klasičan primer je priča: "Broz pokriva kurira svojim šinjelom".
Mesija je božji pomazanik: "u početku je ovaj naziv služio za oznaku svakog koji bi obredom pomazanja u očima Jevreja, kao sveštenik ili vladar, stekao kvalifikaciju da ih vodi. U loku babilonskog ropstva, i posle njega, pojam se proširuje na spasitelja, kojeg će Jehova poslati na zemlju da osnuje novo kraljevstvo u kojem će vladati Jevreji... "kaže Oleg Mandić (Leksikon judaizma i krišćanstva).
Politički i državni vođa
Savremena psihosociološka i psihoistorijska istraživanja pod mesijanskim vođom podrazumevaju političkog i/ili državnog vođu koji se pojavljuje u određenim, obično burnim istorijskim trenucima: klasičan obrazac mesijanskog religioznog i državnickog vođe je Mojsije, koji je najzad posle dugog lutanja, odveo svoj narod iz egipatskog ropstva u obećanu zemlju. Počev od rušenja Hrama, u prvom veku naše ere, i egzodusa Jevreja, oni dve hiIjade godina očekuju spasitelja, koji će ih odvesti u Jerusalim ("Dogodine u Jerusalimu!).
Tipične okolnosti u kojima se pojavljuje mesijanski vođa su situacije velikih društvenih turbulencija: ekonomskih kriza, ratnih strahota, pa i elementarnih nesreća. Obično se radi o ekonomskim nedaćama: one izazivaju društvenu, a ova psihološku krizu, koja se ispoljava kroz stanje masivne hronične anksioznosti (strepnje i uznemirenosti) napetosti (ili kako na jednom mestu Jovan Cvijić kaže: "uzrujanosti”). s očekivanjem bliske katastrofe (apokaliptičari), stalno prisutne opasnosti i bespomoćnosti. Jedinka se oseća napuštenom, izgubljenom, nesposobnom da upravlja, kako društvenom situacijom, tako i sopstvenom sudbinom: pasivno, slično bazičnom biološkom modelu "umrtvljenja", prepusta se sudbini.
Od svih pobrojanih emocionalnih stanja, jedinka najteže podnosi stanje neizvesnosti: ono se smatra pogubnim za psihološku ravnotežu i biološki opstanak: zato ona pokušava na sve načine da je se reši. Po našem mišljenju to stanje anksioznosti i duže vreme neizvesnosti bitno je u opredeljenju za jedan model razrešavanja psihičke i društvene krize: to je traganje za mesijanskim vođom.
Klasičan primer za opisanu situaciju je Vajmarska republika u periodu od 1929 do 1933. godine, ekonomska kriza je izazvala psihičku: slom ekonomskog sistema uništio je ne samo nižu klasu, nego i društveni stub, tzv. srednju klasu, što je izazvalo političku radikalizaciju. Prosečan nemački građanin, dobrostojeći, iznenada osiromašen, našao se u vrtlogu političke borbe između nacista, s jedne, i komunista i (donekle) socijaldemokrata s druge strane. Stalne demonstracije, ulični neredi, politička ubistva izazivali su u njemu stanje izrazite uznemirenosti, jer on po svojoj psihološkoj strukturi,koja je bilabliska opsesivnoj (red, tačnost, štedljivost, rad) nije bio u stanju da duže vreme podnosi stanje neizvesnosti i društvenog haosa.
Spas od siromaštva
Traga za spasom i nalazi ga (bar on tako misli) kod onih koji nude brzo i radikalno neutralisanje krize: kroz autoritarni model: Incipit Hitler! Detaljnije videti onaj Lenjinov. Kad se vlada Kerenskog nalazila ukod V. Rajha "Masovna psihologija fašizma". Sličan je i dolazak Musolinija na vlast. Jos klasičniji jednoj od svojih kriza, ona se tokom svog kratkog mandata, 1917. godine, stalno nalazila u njoj, predsednik parlamenta je jednom prilikom (jun 1917) rezignirano zapitao: "Pa dobro, ko može da obrazuje vladu?" Lenjin je odmah uzvratio: "Mi, boljševici!", čime je izazvao buran smeh u dvorani, jer su oni tada predstavljali malu, ali dobro organizovanu partiju profesionalnih revolucionara, koja je znala da je njena jedina šansa da se dokopa vlasti stanje društvenog haosa, kad se vlast bukvalno "kotrljavijimpsiho-istorijskim istraživanjima osnova iz koje se razvija težnja za vođstvom. Naime, jedna grupa švajcarskih istraživača (P. Renčnik, A. Ejnal i P. Senarklen) ispitivala je biografije preko tri stotine političkih, vojnih i religioznih vođa, od početka istorije do danas, i kod većine njih, posebno kod religioznih, kao sto su Buda, Mojsije i Isus, naišla na taj rani gubitak, što se u velikom procentu sreće i kod ostalih vođa počev od rimskih cezara, do ranije pobrojanih, diktatora. Ovaj rani gubitak kao da predodređuje dečaka za vođstvo: u nedostatku pravog oca on u fantazmima idealizije. Sličnim maštanjima prepuštao se i mladi Sigmund Frojd (1856 - 1939), kad bi posle nekog antisemitskog ispada u Beču, a razočaran u ponašanje svog oca - sanjario o veličini Karlagine (Feničani su bili Semiti), podvizima Hanibala i njegovim pobedama nad Rimom, zamenjujući u svojim maštanjima njemu mrski carski grad Rimom a Rimljana Germanima. ulicama". Istražujući okolnosti ranog detinjstva, kao i intimnu psihološku strukturu Adolfa Hitlera, susreli smo se sa situacijom koja je tipična za ovaj tip vođe: to je rani gubitak roditelja: prvo oca, a ubrzo potom i majke, što je, po no neku istorijsku figuru, s kojom se identifikuje, želeći da sam postane "otac nacije".
Prelomni trenutak u životu budućeg mesijanskog vođe je egzistencijalna kriza, koja izaziva snažno naraštanje unutrašnje tenzije i potencijalnu opasnost od psihološkog i biološkog kraha.
Naziru se moguća psihoza, samoubisivo, ili brzorazvijajuća telesna bolest. To osećanje rastuće unutrašnje opasnosti, praćeno je opsesivnim ponavljanjem, "Spasavaj se, spasavaj se!". U jednom trenutku dolazi do pervertiranja ideja "spasavati sebe" u "spasavati naciju" i Iičnost budućeg vođe doživljava snažno unutrašnje prosvetljenje i spasenje: mesijanstvo će odložiti neminovni krah.
Hitler je sve spomenute etape pomno opisao u "Majn Kampfu" u oktobru i novembru 1918. godine on je bio životni desperados: poraženi vojnik poražene nacije, bez porodice doma i zanimanja. Nije imao gde da se vrati, jer nije imao ženu, decu, blisku porodicu, kuću: nije znao ništa drugo da radi, sem da slika na malim formatima bečke građevine, i da to prodaje po ulicama. Bio je tek otpušten iz bolnice u Pasevalku, u kojoj je lečen od slepila nastalog posle napada bojnim otrovima, od Engleza. Izgleda da se radilo o psihogenom slepilu: lečio ga je tada čuveni nemački neurolog i psihijatar dr Ferster koji mu je ulio ideju o tome da je on čovek kome je namenjena izuzetna sudbina i samo od njegove volje zavisi da li će je i ostvariti. Svoju unutrašnju katarzu, početkom 1919. godine. Hitler pomno opisuje kao odluku da se posveti politici i da krene na put spasavanja Nemačke.
Tako je ova odluka odložila psihički i biološki krah. Mesijanski vođa ne pokazuje znake većeg duševnog poremećaja, sve do trenutka dok ga sledbenici prate: jer, ako bi ga oni napustili onda bi dalje njegovo bitisanje bilo bez svrhe: on ne bi, u tom slučaju, imao koga da spasava i vodi do obećane zemlje!
Oni ga, bar u prvo vreme, odusevljeno prate, jer veruju da će razrešiti njihovo osećanje nesigurnosti i neizvesnosti, te kroz njegovu ličnost postižu ranije poljuljanu psihičku ravnotežu. A onog trenutka kad - bar neki od njih - uvide da ih on brzim koracima vodi ka paklu, suviše je kasno: vođa iza sebe ima silazan represivni aparat pomno pazi na jeretike, koji počinju da sumnjaju i pitaju se: "Da li je on odista sin Božji?"
Povratka više nema: gubitak sledbenika -što mesija dobro zna -značilo bi njegov krah. Jedan nedavni psihosocijalni eksperiment kojeg se mnogi sećaju samoubistvo pripadnika sekte "Hram naroda" u Gvajani 1979. godine. bio je tragicna potvrda ovog pravila: velečasni Džons je 998 svojih sledbenika naterao u samoubistvo, više bržim narastanjem unutrašnje napetosti i straha od neprijatelja, koji će ili prvo mučiti, a potom njih i njihovu decu poubijati da su radije popili ponuđeni cijankalij, nego se prepustili tako užasnoj sudbini, koju im je Džons predočio. A uzrok tog masovnog suicida bilo je osipanje sledbenika i napuštanje vođe Džonsa; bez njih, on je znao da je dalje njegovo bitisanje nemoguće. Radije su izabrali smrt nego predočene strahote.
Kod mesijanskog vođe nema srednjih rešenja i kompromisa, on jasno poručuje sledbenicima da ga moraju pratiti do kraja, ili im sleduje kraj!
Hitler je stalno ponavljao: "Ja nikada neću popustiti i kapitulirati", što je 30. aprila 1945. godine i ostvario, izvršivši samoubistvo. Ali predhodno je uništio oko pedeset miliona ljudi i razrušio skoro celu Evropu. Ipak, najveći zločin napravio
je nemačkom narodu, koji ga je pratio bukvalno do kraja.
Krajnje sažeto, autor je pokušao da opiše nastanak i bitisanje jednog od često sretanih političkih vođa-mesije-ukazujući na to da se neretko dešava da se u njemu naglo rada mesijanska ideja kad se nalazi u životnoj krizi iz koje jedan put vodi ka psihozi, suicidu ili telesnoj bolesti, a drugi ka mesijanstvu kao spasenju. Odlučivši da spasi naciju umesto da spasi sebe, on je odložio svoj egzistencijalni krah. Krah će uslediti onda, kad ga napuste sledbenici jer mesija bez sledbenika - nije mesija.
Povezani tekstovi:
Vaš komentar nam je veoma dragocen, molimo upišite ga ovde