Kako izaci na kraj sa detetovom ljutnjom

Izboriti se sa dečijom ljutnjom može biti zbunjujuće, iscrpljujuće i zabrinjavajuće po odrasle. U stvari, jedan od glavnih problema pri izlasku na kraj sa dečijom ljutnjom su ljutita osećanja koja su često pobuđena u roditeljima. 

Govori se da mi kao roditelji, nastavnici, savetnici trebamo da podsetimo sebe da nismo uvek naučili kako da se izborimo sa sopstvenom ljutnjom tokom života, pogotovo ne tokom sopstvenog školovanja. Mnoge roditelje su kao decu učili da biti ljut, znači biti loš i da treba osećati krivicu zbog ispoljavanja ljutnje. Bilo bi lakše izboriti se sa dečijom ljutnjom kada bi se oslobodili ovakvih mišljenja. Naš cilj nije da potisnemo ili uništimo ljutita osećanja kod dece (ili kod nas), već da prihvatimo osećanja i da pokušamo da ih uputimo i usmerimo ka konstruktivnjim rešenjima.

Veštine odraslih mogu biti usmerene ka pokazivanju prihvatljivih načina za ispoljavanje svojih osećanja. Jaka osećanja ne mogu biti poricana, i ljutite izlive besa ne treba odmah videti kao znak ozbiljnog problema; oni se trebaju prepoznati i tretirati sa poštovanjem.   
Da bi reagovali efikasno prema previše agresivnom ponašanju dece treba da imamo neke ideje o tome šta može da izazove takav izliv besa.
Ljutnja može biti

Pre nego što pogledamo specifične načine za snalaženje sa agresivnim i ljutitim izlivima besa, nekoliko stavova treba imati na umu: da postoje razlike između ljutnje i agrasivnosti. Ljutnja je privremeno emocionalno stanje prouzrokovano osujećenjem; agresivnost je često pokušaj da se povredi osoba ili uništi imovina. da ljutnja i agresija ne moraju biti ružne reči; da postoje razlike između ponašanja koje ukazuje na emotivne probleme i ponašanja koje je normalno. Tokom detinjstva, ljutnja i tuga su veoma bliske, i važno je zapamtiti  da većina onoga što odrasla osoba doživi kao tugu dete će izraziti kao ljutnju, da u borbi sa dečijom ljutnjom, naše ponašanje treba biti podstaknuto potrebom da zaštitimo, dopremo i saznamo, a ne željom da kaznimo dete. Roditelji i nastavnici treba da pokažu detetu da prihvataju njegovo osećanje, ali da predlažu i druge načine izražavanja osećanja. Odrasla osoba može reći, na primer, "Reci mi šta neka deca mogu da urade u situaciji kao što je ova..." Nije dovoljno samo reći koja ponašanja mi smatramo neprihvatljivim. Decu treba naučiti drugačijim, prihvatljivim načinima prevazilaženja. Takođe, moraju se naći putevi kojima ćemo pokazati šta od njih očekujemo. Suprotno popularnom mišljenju, kazna nije najefektivniji način da se komunicira sa decom. Reakcija na dečiju ljutnju   Neke od predloga koje ćemo ponuditi u izboru izlaska na kraj sa dečijom ljutnjom, uzeti su iz knjige Agresivno dete od Fritz Redl i David Wineman. Ove ideje se trebaju razmatrati kao korisne, a ne kao kulinarski recepti. Svako dete zaslužuje jedinstveni pristup prema njegovoj ličnosti, a ne samo prema njegovom ponašanju. "Uhvati" dete kad je dobro.

Roditelj koji je osećajan i koji opaža pozitivno ponašanje, naći će bezbroj prilika da tokom dana napravi komentare tipa "Sviđa mi se što si došao na večeru bez opominjanja"; "Cenim to što si sklonio svoju odeću iako si žurio da izađeš da se igraš"; "Bio si stvarno strpljiv dok sam razgovarao telefonom"; "Drago mi je što si podelio svoju užinu sa sestrom"; "Sviđa mi se način na koji si sposoban da razmišljaš o drugima; i "Hvala što si rekao istinu o onome šta se zaista dogodilo". Slično, nastavnici mogu pozitivno da pojačaju dobro ponašanje sa izjavama kao što su "Znam da ti je bilo teško da sačekaš svoj red, i zadovoljan sam što si to mogao da uradiš"; "Hvala što u tišini sediš na svom mestu"; "Bio si pažljiv što si se ponudio da pomogneš Đorđu dok je čitao"; "Naporno si radio na tom zadatku, i divim se tvojoj upornosti." Namerno ignorišite neprikladno ponašanje koje se može tolerisati. Ovo ne znači da treba da ignorišete dete, već samo njegovo ponašanje. "Ignorisanje" mora biti isplanirano i dosledno. Iako se ovakvo ponašanje može tolerisati, dete treba prepoznati da je neprikladno. Obezbediti fizički izlaz iz situacije ljutnje i druge alternative. Deci je važno da imaju mogućnosti za fizičke vežbe i aktivnosti, kako kod kuće tako i u školi. Uvek mu treba ponuditi takvu mogućnost u zamenu za ljutnju. Manipulišite okolnim prostorom. Agresivno ponašanje može biti podstaknuto postavljanjem deteta u, za njega izazovne, primamljive situacije. Možete da pokušate da isplanirate gde ćete ići sa detetom, a gde ne, ili da pripremite prostor u kome će vaše dete boraviti tako da umanjite mogućnost da ga opominjete zbog nepoželjnog ponašanja ili da se neželjeno ponašanje ispolji. Ne vodite dete na ona mesta gde je verovatnoća ispoljavanja nekotrolisanog ponašanja deteta (i roditelja) velika. Ukoliko je nemoguće izbeći određene okolnosti, isplanirajte unapred kako da zaustavite "problematično" ponašanje i zamenite ga poželjnijim.

Takođe, treba imati na umu da pravila i propisi, kao i fizički prostor, ne budu isuviše ograničavajući, jer to opet sa svoje strane može podstaći ljutnju. Vodite računa o balansu.   Upotrebite bliskost i dodir. Pokažite fizičku bliskost ka detetu da bi obuzdali njegovu ljutnju. Mlađu decu često možete umiriti ako im priđete bliže i pokažete interesovanje za njegove aktivnosti. Prirodno, deca pokušavaju da uključe odrasle u ono što rade, a odrasloj osobi često smeta što joj se dosađuje. Izgleda da je u interesu veoma mlade dece (i dece koja su emocionalno lišena) mnogo veće učešće odraslih. Dete, koje namerava da upotrebi igračku ili alat na destruktivan način (da je polomi ili uništi), lakše je zaustaviti ako mu zatražite da vam pokaže igračku ili je upotrebi. Izliv besa od strane starijeg deteta koje ima teškoće sa čitanjem, može se sprečiti tako što će odrasla osoba brižno prići detetu i reći "Pokaži mi koje reči ti zadaju probleme."

Ponekad, sve što je potrebno da bi ljutito dete ponovo dobilo kontrolu, je iznenedan zagrljaj ili drugačiji vid naklonosti. Ipak, deca sa ozbiljnim emocionalnim problemima mogu imati problem sa prihvatanjem naklonjenosti.

Obratite se direktno detetu. Recite mu kako se osećate i tražite da to uzme u obzir. Na primer, roditelj ili nastavnik mogu postići saradnju sa decom ukoliko im kažu, "Znam da mi ta buka koju stvaraš obično ne smeta, ali danas imam glavobolju. Možeš li raditi nešto drugo u čemu bi uživao?"       

Pomozite detetu da razume uzrok stresne situacije. Često je iznenađujuće koliko lako mala deca mogu početi ispravno reagovati čim shvate uzrok svojih frustracije. 

Koristite fizičko ograničenje. S vremena na vreme dete može izgubiti kontrolu toliko da mora biti fižički zadržano ili udaljeno sa mesta događaja da bi se sprečilo da ne povredi sebe ili druge. Fizičko zadržavanje ili udaljivanje sa mesta događaja neće biti viđeno u očima deteta kao kazna već kao poruka: "Ne smeš to da radiš." U takvim situacijama, odrasla osoba ne sme dopustiti da izgubi sopstvenu kontrolu ponašanja.   

Ohrabrujte decu da uvide svoje vrline kao što ih ohrabrujete da uvide svoje mane. Pomozite detetu da nauči da može postići svoje ciljeve.       
Koristite obećanja i nagrade. Obećanja da će dete biti nagrađeno može biti korišćeno i da se započne i da se završi ponašanje. Ovaj pristup se ne bi trebao upoređivati sa podmićivanjem. Treba znati da dete uživa da bude nagrađeno, a istovremeno uči odgovorno ponašanje od svojih roditelja koji ispunjavaju svoja obećanja.      

Granice u ponašanju deteta (granice su pravila ponašanja) moraju biti jasno objašnjene. Deca bi trebala slobodno funkcionisati u okviru tih granica.       

Kažite detetu da prihvatate njegova ljutita osećanja, ali ne i neprimereno ponašanje. Ponudite druge predloge za izražavanje ljutnje. Naučite decu da svoja ljutita osećanja pretvore u reči, pre nego u ratobornost. Naučite decu da se izraze usmeno. Ohrabrite dete da emocije iskaže rečima. Pričanje pomaže detetu da povrati kontrolu i zameni ponašanje koje izmiče kontroli. Ohrabrite dete da kaže, na primer, "Ne volim kada mi uzimaš olovku. Sada ne bih da je dajem, jer je potrebna meni." ili  kada ih neko provocira da kažu: ”Tako se ne igra sa decom”.

Izgradite pozitivnu sliku o sebi. Svojim ponašanjem ohrabrite dete da vas vidi kao cenjenu i korisnu osobu.     

Fina je linija između primene kazne i uskraćivanja zadovoljstva detetu. Prvo je pokazivanje neprijateljskog ponašanja prema detetu, a drugo je podučavanje.       

Model prikladnog ponašanja. Roditelji i nastavnici trebaju biti svesni snažnog uticaja njihovih ponašanja na ponašanje dece.

Dobra disciplina uključuje stvaranje atmosfere tihe nepokolebljivosti, jasnoće i odgovornosti, uz korišćenje rasuđivanja. Loša disciplina povlači za sobom kaznu koja je prekomerno stroga i neprikladna, i ona je često povezana sa usmenom porugom, vređanjem, ponižavanjem i napadom na dečiji integritet.  

Jedan od najvažnijih ciljeva kojima težimo kao roditelji, pedagozi, i stručnjaci za mentalno zdravlje je da pomognemo deci da razviju poštovanje kako prema sebi tako i prema drugima. Za postizanje ovog cilja potrebne su godine strpljive prakse, i to je bitan proces u kome roditelji, nastavnici, i sve ostale brižne odrasle osobe mogu igrati presudnu i uzbudljivu ulogu. Kako bi postigli ovo, mi moramo da vidimo decu kao dostojna ljudska bića i da budemo iskreni u ponašanju sa njima.