Tokom bombardovanja 1999. na ratištu, Zoran je bolno doživeo situaciju u kojoj je stradao ceo komandni kadar. Te noći mu se slošilo i doživeo je veliki stres, propraćen tegobama (nalik onim koje prati stomačni virus) i to usled nimalo svakidašnje situacije.
„Nismo mogli da se krećemo noću i zbog toga sam tek ujutru bio prebačen u bolnicu. Tada, ni lekari, a ni ja, nismo znali da je ovo bio prvi pojavni simptom Kronove bolesti, zapaljenske bolesti creva od koje danas bolujem.”, izjavio je Zoran Ristić, medicinski tehničar Kliničkog centra u Nišu.
Zoran nas je dočekao u starom delu Kliničkog centra u Nišu, na odeljenju za biološke terapije, namenjeno pacijentima, koji boluju od Kronove bolesti i ulceroznog kolitisa. Na ovom odeljenju, on je ujedno pacijent i lekar. Zoran je prema svojim pacijentima empatičan, udeljuje im lepe reči, a svojim pošalicama, koje se dugo prepričavaju po hodnicima, redovno im izmami osmehe. Prema njegovim rečima, ovaj posao je njegova ljubav.
„Iako se sumnjalo na Kronovu bolest, dugo sam odlagao dijagnostiku”
Nakon stravične situacije, koja se desila za vreme bombardovanja, Zoranova svakidašnjica je postala propraćena mučninama, dijarejom, slabošću i bolovima u stomaku. Takođe, često je osećao toplinu tela, koju su pratile blago povišene temperature.
„Prvo odlazim na specijalistički pregled, a na osnovu rezultata, prof. dr Vesna Brzački, upućuje me dalje na kolonoskopiju. Na prvu kolonoskopiju odlazim 1. jula 2001. i tada je, prof. dr Aleksandar Nagorni, koji i danas prati moju bolest, posumnjao na Kron. On je zahtevao dodatnu dijagnostiku, koju sam ja godinama odlagao, a nakon što mi je urađena kolonoskopija, sledećeg dana sam počeo da radim u Kliničkom centru u Nišu. Čini mi se da je moje zaposlenje neopravdano palo u drugi plan, zbog mojih tegoba. Sretao sam na poslu profesora, koji me je opominjao da ne čekam i da bi trebalo da uradim ostalu dijagnostiku. Tek 2007. kada su tegobe postale nepodnošljive, ponovo sam otišao na kolonoskopiju i tada sam dobio dijagnozu — Kronova bolest.” ,objasnio je Zoran.
„Kronova bolest nije došla sama…”
„Moji prvi radni dani protekli su na intenzivnoj nezi. Tamo sam viđao razne pacijente i bilo mi je mučno da ih gledam, jer meni, u tom trenutku, još uvek nije bila postavljena dijagnoza, iako sam tada uveliko sumnjao na Kron. Bio sam psihički loše. Međutim, tada sam sreo jednu devojku, dvadesetogodišnjakinju, koja je bolovala od Behterevljeve bolesti (bolest koja izaziva slabu pokretnost kičmenog stuba, zbog čega je on nalik bambusu). Bez obzira na svoju pogrbljenost, ta devojka mi je veselo rekla: ’Ja sad više ne mogu da gledam ptice na nebu, ali mogu da gledam ribice u vodi.’ Bilo je nečeg umirujućeg u njenim rečima. Ona je promenila svoj pogled na život i potrudila se da maksimalno koristi sve nove prilike i opcije. Primetio sam da se mnogo bolje osećam i shvatio da, kakav god život da me očekuje, biće stvari koje ću moći da radim, uživam u njima i radujem se životu.”, rekao je Zoran.
Neposredno nakon dijagnostikovanja Kronove bolesti, Zoranu je otkrivena Behterevljeva bolest (ankilozirajući spondilitis). Iako povezanost ove dve bolesti ne mora da postoji, ipak se veruje u suprotno.
Zoran danas jednom terapijom drži pod kontrolom obe bolesti
U periodu od 2007. do 2015. Zoran je bio na per os terapiji kortikosteroidima. Za to vreme, urađene su mi tri kolonoskopije, a poslednja je bila 2012. kojom je lokalizovana stenoza. Zbog perforacije, hirurgija je tada bila jedina opcija i Zoran odlazi na operaciju. Iz ovog razloga, Zoran je dva meseca nosio i ileostomu koja mu je, prema njegovim rečima, značajno pomogla.
„Od 2019. sam na biološkoj terapiji zbog komplikacija, jer sam vremenom oboleo i od ankilozirajućeg spondilitisa, koji je otkriven u vreme kada i Kronova bolest. Na ovu bolest je posumnjao reumatolog Jovan Nedović, koji me je dalje uputio na dijagnostiku, zbog bolova u kičmi. Ne znamo koja bolest je kojoj prethodila. Ja danas bolujem od obe bolesti. Kao efikasno rešenje, doktori su mi predložili terapiju, zahvaljujući kojoj obe pomenute bolesti danas držim pod kontrolom.”— istakao je Zoran.
U to vreme, Zoran je sa odeljenja prebačen u tim za transplantaciju jetre, jer je kolektiv želeo da Zoran bude više fokusiran na rad sa pacijentima i oslobođen fizičkog dela posla. Tokom 2020. dolazi da zameni koleginicu, koja je radila na IBD odeljenju sa pacijentima, koji primaju biološku terapiju, i do danas ostaje u tom timu ujedno kao medicinski radnik i pacijent.
„Što se tiče kontrola, ja svoje lekare viđam svakog dana, zbog posla kojim se bavim. Terapija je takva kakva je i zahvaljujući njoj, moja bolest je danas stabilna. U suštini, na svakih šest meseci idem na specijalistički pregled, enterografiju radim na godinu dana, a na poslednjoj je sve bilo baš onako kako i treba da bude. Kontrolnu endoskopiju ću uraditi tek sada, posle pet godina, jer su creva bila uvijena nakon operacije, pa je stoga bilo nužno godinama raditi magnetnu rezonancu.”, rekao je Zoran.
Na pitanje, — Da li smatrate da ste samostalni u svojoj bolesti? —, Zoran je odgovorio sledeće:
„Naravno. Mnogi naši pacijenti, kao i ja, rade i izdržavaju svoje porodice. Malo njih se predalo ili odustalo. Ovo je uporna bolest i postoje ljudi koji imaju duži bolesnički staž. Ima čak i dece koja su obolela od ove bolesti. Ali ako me pitate, da li mogu za sebe da kažem da sam samostalan u gotovo svim aktivnostima, reći ću vam da apsolutno jesam.”, istakao je Zoran.
Prema njegovim rečima, grešimo, jer sve vreme pričamo o bolesti, a zapravo bi trebalo da pričamo o zdravlju!
„Pacijenti ovu bolest treba da shvate kao deo svog života. Mnogo se priča o bolesti, a nimalo o zdravlju. Činjenica je da se medicina bavi preventivom i korektivom, ali ako već imamo bolest, to zaista nije smak sveta. Promenite stil života i poboljšajte svoje zdravlje, jer će samo tako bolest da ode u remisiju, a vi ćete više učiniti i za sebe i za svoje okruženje. Ne postoji prevencija bolesti, već prevencija zdravlja.”, naveo je Zoran, medicinski tehničar iz Kliničkog centra u Nišu.
Posebnu zahvalnost izražavamo Kliničkom centru Niš, profesoru Aleksandru Nagornu, gastroenterologu, i Žaklini Pajević, glavnoj sestri Klinike za gastroenterologiju i hepatologiju.
Povezani tekstovi:
Odakle ste gospodine Zorane ,gdhe ste se rodili u kojem gradu?
Kapa dole!
Svaka cast
Veliki pozdrav i podrška dragom kolegi Zokiju. Slučajno sam radila bas tad na hirurgiji kad je operisan. Secam se ko juce da je bilo. Samo napred Zoki! Pravi si primer i za pacijente i za kolege.
Bravooo!!
Svaka čast!
Vaš komentar nam je veoma dragocen, molimo upišite ga ovde
Intervjui