Željko Gardlo iz Zagreba: IBD u Hrvatskoj

Željko Gardlo je iz Zagreba, a pored toga što je osoba sa zapaljenskom bolešću creva, predsednik je Udruženja za Kronovu bolest i ulcerozni kolitis u Hrvatskoj. Posetio nas je nedavno i bio rad da sa nama podeli svoje iskustvo.

„Tražio sam da mi stave stomu”

Željko je oboleo 1995. godine, a o prvim simptomima kaže sledeće: „Tada su bili prisutni stalni prolivi, sluz, temperatura i svi ostali, standardni, simptomi. Išao sam na preglede, a u početku nisu znali šta mi je. Taj proces je dugo trajao - skoro pet meseci. Bio sam veoma loše. Onda su me primili u bolnicu, na interno odeljenje u Zagrebu. Brzo su odlučili da me operišu i tom prilikom mi je uklonjeno celo debelo crevo.”

Početna dijagnoza bila je ulcerozni kolitis. Nakon odstranjenog debelog creva, urađen je pauč, koji kod Željka nije bio pravo rešenje. Imao je preko dvadeset stolica na dan, zadnji deo je bio pod stalnom upalom. „Više nisam mogao da sedim koliko me je sve bolelo, sve me je užasno bolelo. Jednostavno rečeno, nije funkcionisalo. Tražio sam da mi stave stomu.”, priseća se Željko.

Od propratnih tegoba Željko navodi da je imao zapetljana creva, česte apcese, konstantne probleme sa fistulama. U vreme kada je kada je čekao dijagnozu nije mogao da jede, jer mu je hrana imala neprijatan miris. Međutim, nakon postavljanja stome, jede svu hranu, izuzev mandarina i kiselog kupusa. 

IBD i dijabetes

Željko je na operacionom stolu bio preko 10 puta. Nakon uklanjanja debelog creva, nastavila se upala na tankom crevu. Bilo je dosta apcesa. Operacije su bile i veće i manje. 

„Kod mene je mnogo veći problem što imam fistule. Tamo gde je bio rektum, tamo bi izbila fistula. Nijedan hirurg se ne usuđuje da čačka po meni sve dok to ne postane jedina opcija. Nisam na biološkoj terapiji jer da biste primili taj lek treba da budete u dobrom stanju, a ja sam pored osnovne bolesti i dijabetičar, što je verovatno posledica steroida. Moj dijabetes nije potpuno regulisan jer još uvek tražimo dozu insulina koja će biti adekvatna”, objašnjava Željko i dodaje da danas ima puno obolelih sa zapaljenskim bolestima creva koji imaju i dijabetes.

HUCUK

Na pitanje koji su bili njegovi najveći izazovi, Željko kaže: „Ne mogu reći da sam imao nekih velikih problema. Ja sam 1999. otišao u penziju i rekao sam sebi “E sad ću da uživam!”. Prvu godinu sam i uživao, a već druge godine sam se ulenjio. Bio sam u krevetu, za kompjuterom, jeo sam i spavao. Ubrzo sam uvideo da je vrag odneo šalu i odlučio da se aktiviram. To mi je, koliko pamtim, bio najveći problem. Opustio sam se, ali previše. Saznao sam za Udruženje i uključio se u njihov rad. U početku je sva aktivnost bila preko interneta. Nije to bio neki aktivni rad, ali radilo se. Nakon toga smo dobili od grada Zagreba prostor. Pošto sam ja iz Pule, malo mi je bio problem čestog odlaska u Zagreb, ali čim je bilo povoda, ja sam dolazio.” 

Željko je u Udruženju od 2002. godine. Poslednjih dvadeset godina sretao se sa mnogim ljudima, koji su mahom, kako kaže, dobri i osećajni ljudi. Od samog početka, najveća podrška je bio profesor Vucelić. Glavni saradnici su im Referentni centar za upalne bolesti crijeva i Referentni centar za decu. Sa ta dva centra imaju osnovnu saradnju, ali sarađuju i sa drugim Kliničkim centrima u Rijeci i u Splitu. 

Oboleli od zapaljenskih bolesti creva u Hrvatskoj

Zanimalo nas je kakav je status IBD pacijenata u Hrvatskoj, a Željko je rekao sledeće: „Mogu reći da smo prepoznati. Bitno je da vas prepozna Ministarstvo zdravlja. Oni su nas prepoznali i zaista imamo izuzetnu saradnju. Nismo mi ono udruženje koje ide na “o-ruk”, nismo agresivni. Mi smo za dogovore. Danas u Hrvatskoj ima oko 14.000 obolelih.”

Na pitanje, — Da li smatrate da ste samostalni u svojoj bolesti? —, Željko je odgovorio:

„Pa bilo je svega. U početku, pogotovu kada sam imao pauč, ja nisam mogao ništa. Jednostavno, to me je toliko iscrpelo, da jednostavno nisam mogao ništa da uradim niti sebi da pomognem. Trebala je tuđa nega, sve što je trebalo da se napravi, pravio je neko drugi. Tako da, bilo je raznih faza. Ali da ne ureknem, od kada imam stomu, ja sam se preporodio, dobio sam neku slobodu. A sloboda je sve. ’’ - rekao je Željko.

Obolelima bi poručio...

„Najosnovnije je da se posloži čovek u glavi i da prihvati da ima oboljenje. Kada se to prihvati, sve kreće drugim tokom. Morate shvatiti da niste jedini na ovome svetu kome se to desilo. Uvek postoji neko sa kim možeš da porazgovaraš, kada je najteže, možeš da nazoveš nekoga, pozoveš na kafu, šta god smatraš da će ti pomoći - ti to uradi. Ako ti treba razgovor - razgovaraj, ako je potrebna psihološka pomoć, to je u redu. To je kod nas problem, svi se boje psihološke pomoći. “Neću ja da idem psihologu ili psihijatru!”. Prosto običan razgovor sa nekim koga ne poznaješ, kome možeš sve da kažeš, daće neke rezultate. Pa ako ne ide i to, može se onda otići kod psihijatra. Nije smak sveta da psihijatar prepiše neku terapiju za smirenje. Svaki taj pritisak koji imamo u sebi, on deluje i na naša creva”- zaključio je za kraj Željko.