Nataša Ćovin: Dijabetes me nije pomenio, već me je formirao

Sedamdesete su bile, po mišljenju mnogih, zlatne godine bivše SFRJ. Oni koji se s nostalgijom sećaju ovog perioda ga opisuju kao doba materijalnog blagostanja, mira i sigurnosti - bratstva i jedinstva. Živelo se rasterećenije i bez pritiska stresnog i brzog načina života kakvog ga danas poznajemo. Mladi roditelji nisu brinuli za školovanje svoje dece, a penzioneri nisu strahovali da li će imati dovoljno novca za lečenje. Međutim, jednom malom broju dece koja su obolela od tada nedovoljno poznate bolesti, ovaj zlatni period, nije bio toliko zlatan.

Nataša Ćovin je pedesetšestogodišnja Novosađanka, koja s dijabetesom tip 1 živi već 52 godine. Kako nam je rekla, njena prva reakcija kada smo kontaktirali s njom i kada je videla naziv rubrike "Pod kontrolom" bila je takva da ju je on podsetio na to da je život s dijabetesom hronično nastojanje, baš kao što je i priroda ove bolesti, da većina ljudi koja se s njom bori, teži stanju koje je kontrolisano, i to svakog dana iznova.

Teška vremena za lečenje

Na samom početku razgovora, rekla nam je da joj je dijagnoza utvrđena sa samo 4 godine, te da se života pre dijabetesa slabo i seća: 'Ta činjenica je moje roditelje i najbližu familiju udarila poput groma. Šok je bio ogroman, naričito ako se ova spoznaja stavi u kontekst vremena u kojem nas je sve zatekla. To su bile davne sedamdesete godine prošlog veka, tek 50 godina od prve primene insulinske terapije. Humani insulin nije bio ni na vidiku, oprema nezamislivo ograničena - metalni špricevi, “debele” igle, potreba za sterilizijacijom u kućnim uslovima, a bez kućnih sterilizatora, provera nivoa glukoze u krvi iz uzorka urina, u koji se ubacivala reagens tableta, pa to zagrevalo na plameniku, medicinski svet u širem smislu još uvek nedovoljno upoznat sa ovom bolešću... Sve ovo navodim zbog toga što svoje roditelje, a pre svega majku, smatram herojima, koji su prirodu bolesti shvatili na pravi način, koji su mi pokazali put kojim treba da idem i koji su učinili sve da ne osetim da sam na bilo koji način drugačija od ostale dece.'

Na sreću, ona se kao dete nije susretala s negativnim reakcijama na njenu bolest: 'Nikada nisam imala problem sa reakcijama okruženja na moju bolest. Tačnije, bilo je neshvatanja, ali ne od vrste koje bi dovela do mog odbacivanja, obeležavanja ili izbegavanja. Moja majka je, shvatajući važnost spoljnje podrške i pomoći, stvorila mrežu odgovornih ljudi koji su bili upoznati sa tim šta treba da preduzmu u situaciji hipoglikemije. Osim porodice, tu mrežu su činile vaspitačice, učiteljica i nastavnici i poneki drugar od poverenja. To je dobro funkcionisalo, jer sam se osećala sigurno, ali bez strogog nadzora.'

Društvo treba da brine o dijabetičarima

Od trenutka kada joj je dijabetes dijagnostikovan, pa do danas, svet se u svakom smislu dramatično promenio: 'Nešto od toga zaista jeste dobro, ali nešto baš i nije. Naučna saznanja, medicinska praksa, usavršavanje terapije, što podrazumeva veliki broj vrsta insulina i njihova bolja efikasnost, kao i razvoj medicinske tehnologije u sferi pomagala i kontrole je fantastičan. Ipak, u zavisnosti od države u kojoj živite, dosta toga sporo dolazi, ili je nedostupno za veliki broj dijabetičara, bilo zbog zakonskih ograničenja, ili zbog visokih cena.' - napominje nam i dodaje: 'Zaista smatram da ova država ne poklanja pažnju osobama sa dijabetesom, prvenstveno tipa 1, ne daje im nikakve socijalne povlastice, kao što je, na primer, ograničeno radno vreme i radni staž, uslovi za raniji odlazak u redovnu penziju, niti mesečnu nadoknadu i pomoć ili zaštitu od dobijanja otkaza. Nažalost, dobila sam otkaz pre godinu dana, nakon 25 godina rada u istoj firmi. Ovo nije slučaj u mnogim stranim, razvijenijim zemljama, gde je ozbiljnost ove bolesti prepoznata.'

'Broj novoobolelih od dijabetesa se uvećava iz dana u dan, pa je ovakav tretman države i društva zaista nehuman. Trebalo bi da brinu više o nama.'

'Dijabetes me nije pomenio, već me je formirao'

Kao i svaka osoba s dijabetesom sa ovoliko dugim stažom, i Nataša je imala krizne periode: 'To je bio samo jedan interval oko moje 15. godine života, kada su se udružili pubertet i očigledno neizbežni bunt protiv bolesti. Na sreću, nije dugo trajalo i vratila sam se na pravi put. Opet su presudnu ulogu u korigovanju ponašanja prema bolesti odigrali moji roditelji i posebno moj tadašnji endokrinolog, prof. dr Dragan Katanić. Sa ovim stručnjakom i danas drugujem, iako je u penziji i njemu sam izuzetno zahvalna što je u meni probudio odgovornost i disciplinu.'

'Mene dijabetes nije promenio, već me je formirao. Naučio me je disciplini, redovnosti, kontinuitetu i, možda najvažnije, da kao malo dete shvatim da svako delo ima posledice.'

Nataša nam naglašava da je jasno da dijabetes nosi određena ograničenja, ali ih ona ne doživljava kao problem, već kao normalan način života, na koji je ona navikla: 'Profesiju sam izbarala, kao i prijatelje i hobi isključivo na osnovu ličnih afiniteta, a ne na osnovu potencijalnih limita bolesti. Bavim se izradom nakita više od dvadeset godina i to radim zato što to volim i ispunjava me, a ne zato što sam u bilo kom smislu ograničena.'

Dobra kontrola dijabetesa - najvažniji postulat

Važnost održavanja dijabetesa pod kontrolom je dobro poznata svakom dijabetičaru. Kontrola, ne samo glikemije, već i drugih aspekata koji su uključeni u higijenu bolesti, najvažniji je postulat, kako nam ona objašnjava. Ipak, smatra da čak i kada se svi faktori iskontrolišu, neki nevidljiv, neuhvatljiv, ili neplaniran faktor može da osujeti vaša nastojanja: 'Na primer, žene dijabetičari prolaze kroz brojne “hormonalne” faze u životu: pubertet, reproduktivne godine, perimenopauza, menopauza, čiji su efekti često neukrotivi. Zato mislim da je ostvarivanje dobre kontrole, u većini dana, nedelja, ili meseci, ono što je realno ostvarivo i čemu treba težiti. Konačan zbir većinski dobrih vrednosti glikemije je životno realno i važno.'

'Budući da se dijabetes “ne oseća”, što ga definitivno karakteriše kao podmuklu bolest, te nema podsetnike u simptomima, dijabetičar mora da funkcioniše prema svesti i savesti i, naravno, dobroj utreniranosti u vođenju bolesti.'

'Ništa nije nemoguće, ali potrebna je disciplina i istrajnost'

Iako je ona optimistična u vezi sa svojim stanjem i veruje da se s dijabetesom može živeti kvalitetno i dugo, želela je da završi ovu priču u, kako je rekla, realnom tonu, pa je ovom prilikom spomenula neke od dijabetesnih komplikacija, koje su se kod nje razvile nakon trideset godina bolesti: 'To su neproliferativna retinopatija i polineuropatija. Redovnim kontrolama nastojim da sprečim pogoršanja. Isto tako, smatram da su redovne specijalističke kontrole, kao što je provera funkcije bubrega, kardiovaskularnog sistema, očnog fundusa i vida, kao i neurološki pregled, najbolji oblik prevencije. Mnogi lekari specijalisti mi često odaju priznanje na mojoj istrajnosti i načinu na koji vodim bolest i na to sam zaista ponosna.'

'Za kraj, želela bih da kažem drugim dijabetičarima, koji možda čitaju ovo, da ih apsolutno razumem. Znam da nije lako boriti se s ovom bolesti, ali je moguće voditi produktivan i lep život. Svaki dan posmatrajte kao novi početak i učinite sve da ga provedete u skladu sa vašim primarnim obavezama, poslu i zadovoljstvima koja planirate. Ništa nije nemoguće, ali potrebna je disciplina i istrajnost.'