Dušan Knežević: Kako se slažu sport i dijabetes?

Verovatno je svima nama kao deci velika želja bila da osetimo čari letenja. Bili bismo ljubomorni na ptice koje u jatima lete nad našim glavama, delujući tako slobodno i puno života. Nebrojeno puta smo čuli od uživaoca u zimskim sportovima da je tome najbliži osećaj upravo skijanje. Neki će se u toku svog života oprobati u ovoj zimskoj čaroliji, želeći da ponovo probude dete u sebi. Međutim, često ćete čuti i da nije skijanje za svakoga - bojažljive, ljude slabog srca i...osobe koje boluju od dijabetesa?

Dušan Knežević, sledeći primer poznatog olimpijskog skijaša koji je uprkos dijabetesu postigao neverovatne rezultate, Krisa Frimena, odlučio da nam kroz ovaj intervju sruši Sneška i pokaže kako ovakvo oboljenje ne predstavlja bilo kakvu barijeru za bavljenje ovakvim sportom i fizičkom aktivnošću.

Dijabetes pod maskom puberteta

Dušan Knežević je saznao da boluje od dijabetesa pre skoro dve decenije, na samom početku srednjeg školovanja: "Bio je to septembar ili oktobar. Dobio sam infekciju grla i na lekarskom pregledu se požalio doktoru na dodatne simptome koje sam imao - da se preterano znojim, pijem vodu i mokrim, nekontrolisno jedem, mršavim... Do tada sam sve povezivao s ulaskom u pubertet, naglim izrastanjem i sportom kojim sam se tada bavio. Medicinsko osoblje je tada pokušalo da mi izmeri šećer, međutim svi aparati su pokazivali grešku i zbog toga su mi izvadili krv, poslali je na analizu, a mene poslali kući." 

Nakon svega nekoliko sati, Dušanov dom će iznenaditi telefonski poziv koji će celoj njegovoj porodici iz korena promeniti život: "Kontaktirali su s mojom majkom i tražili da se hitno vratim u bolnicu. Tada nam je saopšteno o čemu se radi - šećer mi je bio preko 30. S obzirom na to da mi je majka neurolog, znala je šta nam je činiti - odmah smo kontaktirali s endokrinologom, prof. dr Aleksandrom Đukićem, uz čiju pomoć sam primljen u bolnicu, gde sam ostao desetak dana. Priključen sam na insulinsku pumpu, koja je kod nas tada bila novitet, objašnjeno mi je kako sve to funkcioniše, ali me ni to objašnajvanje nije poštedelo velikog šoka. Tek sam krenuo u srednju školu, ušao u novo društvo i upoznavao se s novim sistemom školovanja, tako da mi je na to dijabetes bio dodatna otežavajuća okolnost. 

Period navikavanja i učenja

Nije Dušan jedini koji je bio pogođen težinom ove dijagnoze. Napominje nam da je i za porodicu deteta koji prvi put dobija dijagnozu to veliki stres, ali i za društvo u kome se dete dotad nalazilo, jer okolina nije dovoljno informisna: "Ono što mi je u glavi tada predstavljalo najveću prepreku je bila činjenica da ću dijabetes imati ceo život i da ću biti zavistan od insulina zauvek, iako je to mehanička stvar koja se vremenom nauči. Ono što porodicu najviše plaši su neke mnogo ozbiljnije stvari, a to je tok bolesti."

Dušan je kroz lečenje imao punu podršku svoje porodice i govori nam da je razumevanje koje dolazi iz same porodice najvažnija stvar u prvim danima i mesecima od postavljanja dijagnoze. Takođe napominje važnost podrške u školstvu: "U mom slučaju su bili obavešteni učenici, nastavnici i razredni starešina i prihvatili su to bez problema. Nisam imao potrebu da se krijem, niti da o ovome ćutim. Kasnije sam ukačio kako se s dijabetesom živi - šta sme da se jede, šta ne bi trebalo. Kada sam ja naučio sve to, i okolina je dobijala neophodno znanje o ovoj temi i šta mogu da urade ukoliko se desi neka nepredviđena situacija, kao što su padovi šećera."

"Nikada nisam osetio neki nedostatak ili da nešto u svom životu propuštam jer imam šećernu bolest. Imam starijeg i mlađeg brata, svi smo bili sportisti, a ja sam jedini to i ostao, iako imam ovo stanje. Uvek mi je bilo dozvoljeno da izlazim, iako sam izbegavao alkohol u potpunosti. Sa sobom sam uvek nosio nešto slatko i to je bio period učenja o bolesti i simptomima dijabetesa kako za mene, tako i za ljude u mom okruženju i vremenom bi uvideli promene u mom izgledu i ponašanju i upozoravali me da je vreme da se šečer izmeri ili da se pojede nešto slatko." - objašnjava nam Dušan.

'Fizička aktivnost mi je izgradila mentalnu i telesnu stabilnost'

Fizička aktivnost čini neizostavni deo njegovog života: "Na prelasku iz osnovne u srednju školu sam prešao na viši rang u košarci, a nakon saznanja da bolujem od šećerne bolesti, okrenuo sam se američkom fudbalu i to sam trenirao do završetka studija. Bio sam omladinski reprezntativac bez bilo kakvog problema. Fizička aktivnost mi je dopuštala da jedem više, gradila mi mentalnu stabilnost i na taj način dokazala da se ne razlikujem od drugih osoba. Zbog toga smatram da je fizička aktivnost izuzetno važna. Sa ovog stanovišta gde kao trener pričam, kao osoba koja već četiri godine vodi Centar za zdravstveni fitnes, koji se bavi isključivo osobama obolelim od dijabetesa, nisam siguran da bih s ovim znanjem smeo da radim stvari koje sam radio u toku puberteta i u toku fakulteta, ali prosto smatram da je fizička aktivnost najbezbolniji način da se popravi stanje ljudi s dijabetesom. Fizička aktivnost osobi s dijabetesom daje stabilnost, slobodu i osećaj da s njim može živeti neometano."

Nakon završetka studija, kao profesor fizičkog vaspitanja, Dušan je postao instruktor skinjanja, što mu je bila mladalačka želja. Time se bavi i dan-danas i naglasio nam je koliko ga taj posao ispunjava: "Kroz rad i zalaganje, širenje kruga poznanika, učenje o unosu ugljenih hidrata, davanju insulina, kontroli dijabetesa, moja regulacija uz sport došla je na zavidni nivo. Iz sve toga se rodila ideja za osnivanje Centara za zdrav fitnes. Krenula je u doba korone, gde je maltene svaka osoba koja je umrla od posledica korone u tom periodu, imala dijabetes."

Rođenje Udruženja 'Sport i dijabetes'

Iz revolta ka toj statistici je nastala i ova inicijativa - Dušan je duboko verovao da se ljudi koji imaju dijabetes ne razlikuju ni u jednom smislu od zdrave osobe, ukoliko ga drže pod kontrolom, jedino što je drugačije je obaveza više tokom dana: "Želja da radim s osobama i decom obolelim od dijabetesa kao trener je podjednaka kao i želja da se bavim skijanjem. Kombinujući te dve strasti, došao sam do ove inicijative. U Novom Sadu smo organizovali besplatne treninge kojima su se pridružila grupa dece s dijabetesom tip 1 i osoba s dijabetesom tip 2. Posao koji smo tada obavljali davao je sjajne rezultate, koji je uticao na držanje šećera pod kontrolom, na sticanje discipline u fizičkoj aktivnosti, na povećanje nivoa edukacije i uspostavljanje novih poznanstava i razmene iskustava."

Kroz vreme, interesovanje za ove aktivnosti je raslo i kod ljudi iz drugih, dalekih gradova i mesta gde nije bilo moguće da zainteresovani dođu i da se organizuje nešto što bi zaista davalo rezultate. Zbog toga je ceo koncept prešao u Udruženje Sport i dijabetes. Cilj udruženja je povezivanje sa drugim udruženjima širom Srbije, razmena iskustva i ono što Dušan posebno radi u poslednje vreme - edukativne radionice gde se u saradnji sa lekarima, farmaceutima, psiholozima i trenerima trude da kroz konkretne primere i sugestije osobama koje boluju od dojabetesa, bilo da je to tip 1 ili tip 2, daju mogućnost da apsolutno nesmetano žive sa dijabetesom: "Cilj radionica je da njihov nivou znanja poraste toliko da mogu da vode potpuno noramalan i zdrav život. Kroz rad će saznati kako pešačenje, korišćenje adekvatnih merača i slatka hrana utiče na njihov šećer u krvi, te kako da insulinom nadomeste potencijalne greške u procesu."

"Ono što je moja borba i na šta se trudim da utičem koliko mogu, jeste da se insulin ne daje opisno, već da se u tanjiru izbroji koliko ima ugljenih hidrata, da pacijent zna koliko jedna jedinica insulina pokriva ugljenih hidrata i na taj način da da tačnu dozu u vreme kad treba. Meni to omogućava insulinska pumpa, ali je ideja da osobe koje nisu bar znanjem dođu do nivoa kao da su korisnici insulinske pumpe."

'Šećer je živa stvar'

"Nedavno sam bio, kao predstavnik Udruženja, na Kongresu dijabetologa u Vrnjačkoj Banji. O dijabetesu se, naravmo, pričalo, ali jezikom koji opštoj populaciji nije dovoljno razumljiv. Jako je bitno govoriti o fizičkoj aktivnosti, prevenciji, pumpama na jasan i jednostavan način. To je upravo što mi kao Udruženje i radimo." - kaže nam i dodaje: "Koliko god se pričalo da je edukacija na visokom nivou, smatram da je to nije slučaj. I dalje veliki broj ljudi misli da osobe s dijabetesom nikad ne smeju da jedu slatko, što nije tačno, jer u momentima hipoglikemije, vi morate da uzmete nešto slatko kako biste podigli šećer u što kraćem mogućem roku. "

"Šećer je živa stvar, posebno kod dijabetesa tip 1. Edukacija služi da ako je terapija dobro uspostavljena i ako vodite računa koliko ste insulinom pokrili obrok koji ste pojeli, ako niste imali stres tog dana, ako ste bili fizički aktivni, vaš šećer će u tom slučaju biti idealan. Ako nešto nije u redu sa šećerom prilikom sledećeg merenja, onda se preispitajte gde ste napravili grešku i sledeći put je ispravite."

Dušan nam je objasnio da uopšte nije teško, niti zahtevno, naučiti i navići se na brojanje ugljenih hidrata. Ono što naglašava kao imperativ je kontrola stresa i uviđanje koji faktor je uticao na variranje šećera u krvi: "Vi se na taj način trenirate i vaše oscilacije će se vremenom smanjivati, stanje će se stabilizovati i, na kraju, drastično poboljšati. Osobe s dijabetesom treba da shvate da će s ovom bolešću morati da žive ceo život i da je neophodno da je prihvate i dobro upoznate. Nema razloga da se ovakve svari kriju, to samo pojačava nerazumevanje kod ljudi. Svi ljudi u mom okruženju su upoznati s ovom činjenicom i iako ne znaju sve na nivou na kom sam ja što se informisanosti tiče, svakako imaju osnovnu sliku o celoj ovoj problematici, kao i činjenici da bilo kome od nas ovo može da se desi."

Od pre 19 godina kada je Dušan dobio dijabetes, pa do danas, zaista se dosta toga promenilo u tehnološkom smislu - sada postoje moderni senzori, aparati za merenje šećera, insulinske pumpe, sam insulin, insulinska terapija, kao i ishrana koja je prati. Razlika je, po njegovim rečima, neuporediva.

"Jako je bitno da se novootkriveni pacijenti ne edukuju preko novinskih članaka, već da čitaju relevantne stvari poput Stetoskopovog rada gde se u saradnji sa osobama koje boluju od dijabetesa, s doktorima, kao i Udruženja koji se bave time, plasiraju proverene informacije."

A akcije Udruženja se samo nižu...

Ono što je Dušan preko udruženja Sport i dijabetes u Novom sadu radio su akcije merenja šećera, gde se na stotinak nasumično odabranih, zainteresovanih ljudi otkrije povećan nivo šećera u krvi, te se uz pomoć lekara koji s njima sarađuje, oni šalju na dalje ispitivanje i lečenje: "U tom uzorku se nalaze kako odrasli, tako i deca. Procenjuje se da je od 77000 slučajeva dijabetesa u Srbiji kod čak 5-10% dijabetes tip 1 u pitanju, koji spada u autoimuno oboljenje. To je zaista ogroman broj ljudi. Pretpostavljamo da je taj broj mnogo veći, s obzirom na to koliko njih zapravo ni ne zna za svoju dijagnozu, te i dalje nisu registrovani. 

"Treba uticati na ljude da pravilom ishranom i pravilnim načinom života utiču na ovu statistiku. Ništa nije tako složeno. Ukoliko želite da pojedete čokoladu, to ne mora da bude mlečna čokolada puna šećera, može da bude i čokolada za kuvanje. To je jedan od načina prevencije. Na taj način se ljudima skeće pažnja da su potrebne samo minimalne izmene u svakodnevnom životu za velike rezultate. One rigorozne mere - mora ovo, ne sme ono, jednostavno smatram da nisu održive kroz život."

Ono što Udruženje planira jeste da u martu 2023. godine organizuje skijaški kamp za decu obolelu od dijabetesa: "Ovo bi bio drugi kamp po redu, te pokušavam da dođem do sponzorstava. Sva sredstva bi išla u svrhe poboljšanja života dece koja boluju od dijabetesa, da im se na taj način predstavi fizička aktivnost i da im se probudi motivacija da se uključe u sportske aktivnosti."

'Pobedimo dijabetes zajedno!'

Kad smo ga pitali na koji način ljudi mogu postati članovi njihovog udruženja, on nam je rekao: "Udruženje je otvorenog tipa i svi ljudi mogu da postanu članovi. Na Instagram stranici Sport i dijabetes mogu kontaktirati sa mnom i dobiti formular za pristup članstvu. Ja, kao i ostali članovi Udruženja stojimo na raspolaganju za sve savete, pitanja i pomoć. Postoji mogućnost da s Novonordisk-om sledeće godine u Novom Sadu pokrenemo akciju pešačenja na Fruškoj gori. To već postoji u Beogradu i još dva grada u Srbiji, pa bismo voleli da i u Novom sadu postoji ista inicijativa."

Dušan nam je na kraju razgovora poslao inspirativnu poruku: "Pobedimo dijabetes zajedno!" Posavetovao nas je da pričamo o dijabetesu i da se krećemo među ljudima koji od njega boluju, da ih slušamo i upijamo znanje: "Razmenjujte iskustva i pomažite se međusobno. Na taj način će nestati i bojazan od odbacivanja. Znajte da kroz fizičku aktivnost, adekvatnu ishranu, brigu o sebi, dajete primer drugima. Na ovaj način šaljete poruku svima onima koji boluju od dijabetesa i onima koji ga nemaju da su zdrave navike ključ dugog i kvalitetnog života."