Sredstva za zamenu krvi

Najčešće se misli da se zamene za krvnu plazmu primenjuju kod velikih krvarenja usled trauma ili operacija. U tim slučajevima češća je primena transfuzije jer se time brži i sigurnije postiže nadoknada cele krvi, pogotovo kada su u pitanju krvarenja opasna po život. Transfuzija se u pravilu primenjuje kada je gubitak krvi veći od jedne trećine ukupnog volumena krvi.

Stanje koje zahteva primenu zamena za krv može se svesti pod jedan naziv -hipovolemija. U pitanju je smanjenje volumena vanćelijske tečnosti koji se ogleda kao smanjenje ukupnog volumena krvi. Time dolazi do pada krvnog pritiska i poremećaja u krvotoku - krvi nema dovoljno da bi ispunila sve krvne sudove. Hipovolemija može nastati kao posledica teških proliva (kolera), povraćanja, gubitka tečnosti zbog teških opekotina, primene diuretika bez uzimanja tečnosti, zbog izloženosti vrućoj i suvoj klimi bez uzimanja tečnosti i teških krvarenja. Često pri tome dolazi do disbalansa elektrolita ili acido-bazne ravnoteže u organizmu. Gubitak vanćelijske tečnosti koji je veći od 10% vodi u cirkulacioni šok - stanje koje se spontano pogoršava zbog mehanizama pozitivne povratne sprege. U svim slučajevima hipovolemije primenjuju se infuzijski rastvori elektrolita ili zamene za krvnu plazmu. S obzirom da fiziološki rastvori elektrolita nisu optimalni za nadoknadu krvi bolje je primeniti zamene za krvnu plazmu.

Zamene za krvnu plazmu delimo na homologne zamene za krvnu plazu (albumin) i koloidne zamene za krvnu plazmu (dekstran, derivati skroba i dr), te ugljenikfluorna jedinjenja i dr. Najčešće se koriste koloidne zamene za krvnu plazmu.

Albumin je najzastupljeniji protein krvne plazme, čini oko 40-60% proteina krvne plazme. Ima ulogu u transportu raznih materija putem krvne plazme. Nekonjugovani bilirubin, razni hormoni kao npr. tiroksin, tironin, polni hormoni, masne kiseline, joni (npr. kalcijum) razni lekovi (sulfonamidi, salicilati...) itd. transportuju se putem albumina. Albumin igra važnu ulogu u mnoštvu procesa: vrlo važna je njegova uloga u održavanju osmotskog pritiska krvne plazme. Zbog svoje veličine ne prolazi kroz većinu kapilarnih pora, tako da ostaje u plazmi i drži molekule vode. Svaki gubitak albumina odnosno njegovo smanjeno stvaranje dovodi i do gubitka vode u ekstravazalnu sredinu, tako da se javljaju edemi (otoci). Kod opekotina dolazi do povećane propustljivosti krvnih sudova i izlaska albumina u ekstravazalnu sredinu, takođe se i deo albumina razgrađuje što je praćeno i izlaskom vode i nastankom otoka. Usled oštećenja i insuficijencije jetre (npr. ciroza jetre) kao glavnog mesta proizvodnje albumina, smanjuje se njegova koncentracija u krvi. Albumin transportuje razne hormone. Transportuje takođe i masne kiseline putem krvi.Albumin učestvuje i u održavanju stalne pH vrednosti krvi tj. funkcioniše kao pufer krvi.

Uobičajena koncentracija albumina je 4-5 g/kg telesne težine, od čega je 40-45% intravaskularno, a 55-60% u ekstravaskularnom prostoru.

Ljudski albumin je sterilni rastvor albuminske frakcije ljudske krvi, a priprema se kao 5%-tni, 12%-tni i 20%-tni rastvor. 5%-tni rastvor albumina je približno izotoničan. Delovanje albumina počinje odmah po intravenskom davanju, a poluvreme života u normalnim uslovima iznosi prosečno 19 dana. Primenjuje se u šoku zbog hemoragije, traume, opekotina, infekcija i toksemija. Takođe se primenjuje u hipoproteinemijama (smanjena količina proteina u krvi) zbog zatajenja bubrega ili jetre ili zbog pothranjenosti. U hipoproteinemičnih bolesnika s edemima ili u bolesnika s velikim opekotinama primenjuje se koncentrisani albumin. U hitnim stanjima može poslužiti kao zamena za krv. Ako se daju velike količine albumina potrebno je kontrolisati protrombinsko vreme.

Dekstran je polisaharid sastavljen iz jedinica D-glukoze. Dobija se fermentacijom rastvora saharoze sa sojem Leuconostoc mesenteroides. Nastaje nativni dekstran koji je prevelike molekulske mase, pa se pribegava rafinaciji dekstrana blagom hidrolizom s mineralnim kiselinama ili enzimom dekstranazom te nastaje klinički dekstran tačno određene molekulske mase (100 000).