Preparati za lečenje gihta

Giht je bolest metabolizma u kojoj je koncentracija urata u plazmi povišena zbog prekomerne produkcije ili narušene ekskrecije purina. Karakteriše se intermitentnim napadima akutnog artritisa izazvanim taloženjem kristala natrijum urata (produkt metabolizma purina) u sinoviji zglobova. Inflamatorni odgovor uključuje aktivaciju kinina, komplementa i sistema plazmina, stvaranje produkata lipoksigenaznog puta kao što je leukotrien B4, kao i lokalnu akumulaciju neutrofilnih granulocita. Oni uklanjaju kristale procesom fagocitoze, što izaziva stvaranje toksičnih kiseoničkih metabolita sa posledičnim lizom ćelije i oslobađanjem proteolitičnih enzima koji oštećeuju tkivo. Kristali urata takođe indukuju stvaranje interleukina-1.

Lekovi koji se koristi u terapiji gihta mogu delovati na sledeće načine:

Alopurinol redukuje sintezu mokraćne kiseline inhibicijom ksantin oksidaze. On predstavlja analog hipoksantina i inhibiše enzime uglavnom putem kompeticije za supstrat. Takođe, dolazi i do izvesnog stepena inhibicije de novo sinteze purina. Alopurinol se konvertuje do aloksantina pomoću ksantin oksidaze. Aloksantin je metabolit koji ostaje u tkivu znatan deo vremena, i efikasan je nekompetitivni inhibitor enzima. Alopurinool farmakološko dejstvo u velikoj meri duguje aloksantinu.

Alopurinol smanjuje koncentraciju relativno nerastvorljivih urata i mokraćne kiseline u tkivima, plazmi i urinu, dok se povećavaju koncentracije mnogo rastvorljivih ksantina i hipoksantina. Depoziti kristala urata u tkivima nestaju, a stvaranje kamena u bubrezima je sprečeno.

Alopurinol je lek izbora u dugotrajnoj terapiji gihta, ali je neefikasan u terapiji akutnog napada i zapravo ga može pogoršati. Posle oralne primene alopurinol se dobro resorbuje iz gastrointestinalnog trakta.

Mali je broj neželjenih efekata. Mogu se javiti gastrointestinalni poremećaji i alergijske reakcije (uglavnom ospa po koži), ali iščezavaju po prestanku primene leka. Akutni napadi gihta ponekada se mogu javiti tokom prvih etapa lečenja.

Efekt kolhicina u terapiji artritisa uzrokovanog gihtom je specifičan i može se koristiti kako u prevenciji, tako i u popuštanju alkutnog napada. On sprečava migraciju neutrofila u zglob. Vezuje se za tubulin, što dovodi do depolimerizacije mikrotubula i time se narušava pokretljivost ćelija. Neutrofili osoba lečenih kolhicinom imaju "hod pijanca". Kolhicin takođe može sprečiti stvaranje naviodnih inflamatornih glikoproteina u neutrofilima koji fagocituju kristale urata.

Kolhicin se primenjuje oralno, dobro se resorbuje i dostiže maksimalnu koncentraciju u plazmi posle oko 1 sat. Izlučuje se delimično preko gastrointestinalnog trakta, a delimično urinom.

Neželjeni efekti kolhicina većinom su gastrointestinalni: mučnina, povraćanje i abdominalni bol. Može se javiti teški oblik dijareje, a primena velikih doza može biti udružena sa gastrointestinalnim krvarenjem i oštećenjem bubrega. Ponekad se javlja ospa, kao i periferna neuropatija. Dugotrajni tretmani povremeno dovode do krvnih poremećaja.

Urikozurici su lekovi koji povećavaju ekskreciju mokraćne kiseline direktnim dejstvom na renalne tubule. Primeri su probenecid i sulfinpirazon.

Probenecid je organska kiselina, derivat je benzojeve kiseline. Za pojačano uklanjanje mokraćne kiseline putem urina izrazito je bitna doza probenecida. U malim dozama probenecid deluje nepovoljno jer blokira secerniranje mokraćne kiseline u mokraću. Ali u većim dozama blokira se reapsorpcija mokraćne kiseline iz mokraće u krv, pa sa mokraćom odlaze veće količine mokraćne kiseline.

Za vreme terapije probenecidom neophodno je pH urina držati iznad 6 kako se mokraćna kiselina ne bi počela kristalizovati u urinu i bubrezima. U tu svrhu se koristi kalijum citrat ili natrijumhidrogenkarbonat. Takođe, pacijent treba da uzima i do 3 litra tečnosti na dan. Ukoliko bubrezi ne funkcionišu dobro tada se probenecid ne koristi.