Inhibitori proteaza

Tokom replikativnog cilusa HIV-a dolazi do transkripcije informacione RNK na osnovu provirusa, usled čega se dalje sintetišu dva biohemijski inertna poliproteina. Virusna proteaza konvertuje ove poliproteine u različite strukturne i funkcionalne proteine njihovim cepanjem na određenim pozicijama. Kako se navedena proteaza ne nalazi u ćeliji domaćina, ona predstavllja pogodnu metu za terapijsko dejstvo. HIV-specifični inhibitori proteaza vezuju se za mesto cepanja poliproteina. Oni inhibišu prevođenje inertnih proteina u strukturne i funkcionalne proteine. Svi inhibitori protaza inhibišu sistem jetrinih enzima P450. Njihova primena u kombinaciji sa inhibitorima reverzne transkriptaze dovela je do značajnih pomaka u terapiji AIDS-a.

Lekovi koji se nalaze u grupi inhibitora proteaze su: sakvinavir (SQV), nelfinavir (NFV), indinavir (IDV), ritonavir (RTV) i amprenavir (AMP).

Svi lekovi ove grupe primenjuju se oralnim putem. Sakvinavir se metaboliše tokom prvog prolaska kroz jetru. Nivoi lekova u cerebrospinalnoj tečnosti variraju od beznačajnih do prilično visokih (76%) pri primeni indinavira. Nelfinavir i ritonavir se uzimaju tokom obroka, a sakvinavir 2 sata nakon obroka.

Svi lekovi iz ove grupe mogu izazvati gastrointestinalne poremećaje, ali i metaboličke poremećaje kao što su rezistencija na insulin, hiperglikemija i hiperlipidemija. Njihova dugotrajna primena može dovesti do redistribucije potkožnog masnog tkiva: povećanje trbuha i dojki, nagomilovanja masnog tkiva na vratu (buffalo torzo) i smanjenja potkožnog masnog tkiva na ostalim delovima tela.

Primena ritonavira i indinavira dovodi do povećanja nivoa aktivnosti enzima jetre. Ritonavir i amprenavir mogu prouzrokovati cirkumoralnu paresteziju, kao i parestezije šaka i stopala. Pacijenti lečeni indinavirom mogu imati pojavu kamena u bubregu. Kod malog procenta pacijenata lečenih amprenavirom može se razviti težak osip po koži, kao i Stevens-Johnson sindrom.