Aminoglikozidi

Aminoglikozidi su antibiotici sa složenom hemijskom strukturom, sa međusobno sličnim antimikrobnim dejstvom, farmakokinetskim karakteristikma i toksičnim dejstvima. Glavni predstavnici ove grupe lekova su: gentamicin, streptomicin, amikacin, tobramicin netilmicin i neomicin.  Prvi otkriveni lek iz ove grupe, streptomicin (1943.godine) bio je ujedno i prvi antibiotik koji je mogao da leči tuberkulozu. Streptomicin je sve manje u upotrebi u medicini, ali je izrodio mnoge značajne naslednike.

Aminoglikozidi imaju tri ili tetrasaharidnu strukturu i sastoje se od streptamina ili nekog streptaminskog derivata (uglavnom 2-dezoksistreptamin) na koji je vezano 3 ili 4 aminošećerna ostatka.

Aminoglikozidi inhibiraju sintezu proteina bakterije. Dejstvo je baktericidno i pojačano je lekovima koji ometaju sintezu ćelijskog zida.

Rezistencija prema aminoglikozidima postaje problem. Javlja se na nekoliko načina, od kojih je najvažniji inaktivacija mikrobnim enzimima, kojih je najmanje devet. Amikacin je slab supstrat za ove enzime, ali neki mikroorganizmi su razvili enzime koji i ovaj lek mogu da inktiviraju. Rezistencija, koja se javlja kao posledica slabog prodiranja, može se u velikoj meri nadvladati istovremenom primenom penicilina i/ili vankomicina.

Aminoglikozidi su efikasni protiv mnogih aerobnih Gram negativnih i nekih Gram pozitivnih organizama. Ovi antibiotici se pre svega koriste za le­če­nje infekcija izazvanih Gram-negativnim bakterijama kao što su Escherichia coli, Klebsiella, Enterobacter, Proteus mirabi­lis, Pseudomonas aeruginosa i druge. Najviše se koriste protiv Gram negativnih crevnih organizama i sepse. Mogu se davati zajedno sa penicilinom kod infekcija koje izazivaju streptokoke, pseudomonas i listerija. Gentamicin je najčešće korišćeni aminoglikozid, mada je tobramicin omiljeni lek iz dve grupe za infekcije uzrokovane pseudomonasom. Amikacin ima najširi antimikrobni spektar dejstva i zajedno sa netilmicionm deluje na infekcije uzrokovane organizmima rezistentnim na gentamicin i tobramicin.

Aminoglikozidi se ne apsorbuju iz gastrointestinalnog trakta i obično se primenjuju intramuskularno ili intravenski. Ne prolaze krvno-moždanu barijeru, prodiru kroz staklasto telo oka i dostižu visoku koncentraciju u sekretima i telesnim tečnostima, ali ne i u zglobovima i pleuralnoj tečnosti. Takođe prolaze placentnu barijeru. Poluživot je oko 2 sata. Ukoliko je oštećena renalna funkcija, brzo nastaje akumulacija sa posledičnim povećanjem toksičnosti koje je dozno zavisno.

Ozbiljni, dozno zavisni toksični efekti, koji se mogu pojačati u toku tretmana aminoglikozidima su ototoksičnost i nefrotoksičnost.

Ototoksičnost obuhvata progresivno oštećenje sluha i dovodi do destrukcije senzornih ćelija vestibularnog kohlearnog aparata. Posledice su obično ireverzibilne. Moguća je pojava vrtoglavice, ataksije i poremećaja ravnoteže u slučaju vestibularnog oštećenja i poremećaja sluha, uključujući gluvoću, u slučaju kohlearnog oštećenja.

Nefrotoksičnost je posledica oštećenja tubula bubrega i može biti sprečena obustavom leka. Retka, ali opasna toksične reakcija je paraliza prouzrokovana neuromuskularnom
blokadom.