Tumačenje biohemijskih analiza krvi (Povišene i smanjene vrednosti kreatinina, amilaza, bilirubina, transaminaza, CRP, GGT, holesterola, triglicerida...)

Da li su naši biohemijski parametri laboratorijske analize u granicama normale i šta se dešava ako su povišeni ili sniženi? Medicinski termini poput: alkalna fosfataza, kreatinin, amilaza, C reaktivni protein(CRP), transaminaze, GGT mogu biti zbunjujući lajicima. U nastavku je objašnjenje Šta sve spada u biohemijske analize krvi?

Alkalna fosfataza (ALP) 

Alkalna fosfataza je grupno-specifični enzim koji katalizuje hidrolizu monoestera fosfatne kiseline i alkohola. Enzim je prisutan najviše u epitelu tankog creva, bubrežnim tubulima, kostima, jetri, placenti i leukocitima. ALP u serumu zdravih odraslih osoba uglavnom potiče iz jetre, a u serumu dece i iz kostiju.

Normalne vrednosti alkalne fosfataze u krvi: 78-217 U/l za muškarce; 68-234 U/l za žene.

Povišene vrednosti mogu da ukazuju na povećanu razgradnju kostiju i na mogući razvoj osteoporoze, na bolesti kostiju (osteosarkom, metastaze, hiperparatireiodizam, Padžetova bolest). Karakteristično je povišenje u slučajevima postojanja prepreke u žučnim putevima (kamen, ožiljno tkivo, rak), ali i kod oboljenja jetre. Neka oboljenja poput Hodgkinove bolesti, kongestije srca i ulcerativnog kolitisa daju umereno povišene vrednosti ALP-a u serumu. Povećane vrednosti pokazuju da se proces razgradnje i izgradnje kostiju odvija "punom parom", što je normalno samo u detinjstvu ili nakon preloma. Takođe, ALP je fiziološki povišen kod trudnica u trećem trimestru trudnoće.

Više o alkalnoj fosfatazi (ALT)

Gama glutamil transferaza (GGT)

GGT je veoma osetljiv indikator za oboljenja jetre, mada je prisutan i u pankreasu i bubrezima. Najviše GGT-a ima u bubregu, prostati, jetri, epitelu tankog creva i mozgu, nalazi se na mestima intenzivne apsorpcije aminokiselina.

Normalne vrednosti su 8-40 za muškarce i 5-35IJ/I za žene.

Aktivnost je povišena kod ciroze jetre, akutnog virusnog hepatitisa, hroničnog hepatitisa, pankreatitisa, infarkta miokarda, postojanja opstrukcije u žučnim putevima, primarnih ili metastatskih tumora jetre, oštećenja jetre izazvanog alkoholizmom, dekompenzovane srčane bolesti i zloćudnog tumora pankreasa.

Aminotransferaze (Transaminaze)

Aminotransferaze su unutarćelijski enzimi koji učestvuju u metabolizmu aminokiselina i ugljenih hidrata. U visokim koncentracijama se nalaze u jetri, mišićima i mozgu. Određivanje katalitičke aktivnosti tih enzima značajno je u dijagnostici bolesti jetre i infarkta miokarda, i u diferencijalnoj dijagnostici bolesti jetre, pankreasa i drugih bolesti. 

Povišena koncentracija transaminaza govori o propadanju ili oštećenju prvenstveno jetre, (akutne infekcije ili toksičnog ošćtećenja jetre, ciroze ili rak jetre) i infarkta miokarda. 

Prisutni su u krvi u dva oblika: kao AST (ili SGOT) i ALT (ili SGPT).

AST-a ima najviše u jetri, srčanom mišiću, manje u mozgu, bubrezima, pankreasu, plućima i u nizu drugih organa.
Normalne vrednosti : 7-38 IJ/I
Povišene vrednosti AST-a su prisutne kod infarkta miokarda, mišićne distrofije, kod bolesti jetre (izrazito visoke vrednosti kod virusnog hepatitisa i u akutnom toksičnom hepatitisu, kod opstruktivnog ikterusa, ciroze jetre, aktivnog hroničnog hepatitisa).

Normalne vrednosti: 8-41 IJ/I

Povišene vrednosti ukazuju na akutno oštećenje jetre, najčešće izazvano terapijom antibioticima, unosom gaziranih pića, sokova, a povišene su i kod virusnih hepatitisa, kod bolesti pankreasa (hronični i akutni pankreatitis i karcinom) i kod masivnog infarkta.

Alfa amilaza 

Alfa amilaza je enzim male molekularne mase. Po mestu delovanja spada u enzime digestivnih sokova. Određivanje katalitičke koncentracije alfa amilaze koristi se u dijagnostici i praćenju uspeha u terapiji akutnog pankreatitisa i za otkrivanje upalnih procesa pljuvačnih žlezda.

S-alfa amilaza – normalne vrednosti: 28-100 IJ/I
U-alfa amilaza – normalne vrednosti: - 0-450 IJ/I

Amilaza je povišena u serumu obolelih od bolesti pankreasa (akutni pankreatitis, tumori) i kod bolesti pljuvačnih žlezda (mumps), a može biti povišena i kod bolesti bilijarnog trakta (holecistitis, holangitis, holelitijaza), perforacije čira na želucu, intestinalnoj opstrukciji, ileusu, uremiji i u postoperativnim stanjima.

Kreatin kinaza (CPK)

CPK cepa kreatin fosfat i tom prilikom se dobija energija neophodna za funkcionisanje ćelijskog metabolizma. Ovim enzimom su bogati skeletni i srčani mišići i mozak.

Povišenje nivoa u krvi javlja se u svim slučajevima gde su oštećena i razorena pomenuta tkiva - srčani infarkt, povrede mišića, mišićne distrofije i premorenost, hipotireoza i moždani udar praćen nekrozom.

Laktat dehidrogenaza (LDH)

LDH je enzim koji sa nalazi u jetri, srcu, bubrezima, skeletnim mišićima i eritrocitima i katalizuje međusobno pretvaranje laktata i piruvata.

Povišen je u megaloblastnoj i pernicioznoj anemiji, virusnom hepatitisu, šoku, hipoksiji, infarktu miokarda, cirozi, opstruktivnoj žutici, bubrežnim bolestima, metastatskom karcinomu, kod svih stanja praćenih propadanjem skeletnih mišića, jetre, pluća, kože. Takođe, i kod raspadanja crvenih krvnih zmaca i nekih tumora.

Bilirubin

Bilirubin je krajnji produkt razgradnje proteina koji sadrže hem. Oko 80 % bilirubina nastaje razgradnjom hemoglobina iz eritrocita (nakon 120 dana života eritrocita u krvi) u retikuloendotelnom sistemu (RES). Preostalih 20 % dnevno stvorenog bilirubina nastaje iz prethodnika eritrocita u koštanoj srži (neefikasna eritrocitopoeza) i drugih hem proteina (mioglobin, citokromi, katalaza). Metaboliše se u jetri i izlučuje u žuči. Akumulira se u krvi kada postoji oštećenje jetre, zapušenje žučnih puteva ili povećano razaranje crvenih krvnih zrnaca. Određivanje bilirubina ima veliki značaj u diferencijalnoj dijagnostici žutica.

Normalne vrednosti u krvi: 3-30 mikromola/L.

Mali porast bilirubina ukazuje na izmenjenu funkciju jetre. Uzroci povišenog bilirubina mogu biti dugotrajno lečenje nekim lekovima (tetraciklini, antiinflamatorni lekovi), postojanje kamena u žuči ili virusna upala - hepatitis (A, B i C). Retko je povišen i u drugim slučajevima abnormalnosti enzimskog sistema u organizmu, kao i kod dugotrajnog gladovanja ili nedovoljnog unosa hranljivih materija.

Snižene vrednosti nemaju dijagnostički značaj.

Urea

Urea je krajnji produkt metabolizma belančevina. Izlučuje se putem bubrega tj. mokraće azotemija ili uremija predstavlja gomilanje azotnih jedinjenja u krvi zbog poremećene funkcije bubrega. U normalnim okolnostima te materije se gotovo uvek odstranjuju putem mokraće.

Normalne vrednosti uree u krvi: 2,8-7,2 mmol/l.
Povišena koncentracija uree u serumu je kod bolesnika koji imaju smanjenu funkcionalnu sposobnost bubrega (glomerulonefritis, pijelonefritis, nefroskleroza) i kod bolesnika kod kojih je povećana razgradnja proteina u organizmu (groznica, nakroza) i povrede.

Snižena je kod dugotrajnog gladovanja i teških oštećenja jetre.

Kreatinin

Kreatinin nastaje iz kreatina, krvlju dolazi do bubrega gde se delom izlučuje iz organizma. Koncentracija kreatinina u serumu zavisi prvenstveno od glomerularne filtracije, pa je dobar pokazatelj funkcije bubrega.
Normalne vrednosti: 53-124 umol/l
Povišen je kod akutne i hronične bubrežne insuficijencije, prepreke u mokraćnim putevima i oštećenja funkcije bubrega nekim lekovima ili otrovima. Povišene vrednosti kreatinina mogu biti i posledica veće fizičke aktivnosti ili uzimanja steroida. Uzrok može da bude i jak proliv koji je doveo do dehidracije organizma.

Smanjene vrednosti se javljaju kod trudnica i žena uopšte.

Mokraćna kiselina (urati)

Mokraćna kiselina je proizvod metabolizma purina, materije koja nastaje razlaganjem hrane i nukleinskih kiselina u organizmu. Kako je ona raspadni produkt metabolizma, organizam je mora eliminisati, a to čini na dva načina: dve trećine preko mokraće, a jednu trećinu putem stolice.
Normalne vrednosti: muškarci 200-420; žene 140-340 umol/L.
Povišene vrednosti se javljaju kod gihta (taloženja kristala mokraćne kiseline u zglobovima), a razlog povišenog nivoa mokraćne kiseline može biti i smanjena sposobnost bubrega da je izluči. Visoke vrednosti se zapažaju i kod pojedinih oblika raka, visokog krvnog pritiska i u trudnoći, kod alkoholičara, u Daunovom sindromu, kod trovanja olovom, loše ishrane, bolesti jetre, kod gojaznosti i psorijaze. Stres i izuzetno naporne fizičke aktivnosti, kao i oštećenje funkcije bubrega takođe dovode do njenog porasta. Pojedini lekovi, a pre svih terapija citostaticima ili zračenjem kod pojedinih vrsta raka podiže ekstremno njen nivo usled raspada velikog broja tumorskih ćelija iz kojih se oslobađa purin, a samim tim i mokraćna kiselina.

Snižena koncentracija nema dijagnostički značaj.

Lipidi

Visoki rizik učestalosti ateroskleroze su bolesti uzrokovane poremećajem metabolizma lipida. Poremećaji metabolizma lipida se procenjuju na osnovu koncentracija holesterola i triglicerida u plazmi, i podataka dobijenih elektroforezom lipoproteina.

Holesterol

Holesterol se stvara se u jetri. Njegova koncentracija u krvi je usko povezana sa metabolizmom masti u organizmu, a zavisi i od niza drugih faktora: pre svega načina ishrane, nasleđa, rada hormona tj. žlezda sa unutrašnjim lučenjem, funkcije i integriteta vitalnih organa poput jetre i bubrega.

Normalne vrednosti u krvi: 3,10 - 5,5 mmol/l.

Povišen je kod ishrane bogate masnim materijama, u početnoj fazi hepatitisa, opstruktivnom ikterusu, lipoidnoj nefrozi, diabetes mellitusu, hipotireozi i nizu naslednih bolesti (hiperholesterolemija tip IIa). I neki lekovi mogu da povise nivo holesterola, kao npr. anabolici i kontraceptivi.

Snižene vrednosti su obično kod hiperfunkcije tiroideje, kod nekih bolesti kod kojih postoji teško oštećenje jetre (ciroza i teški hronični hepatitisi). Smanjen je i kod pothranjenosti, anemije i u slučaju uzimanja lekova poput aspirina, estrogena, hormona štitne žlezde.

HDL-holesterol

Od ukupnog holesterola u serumu oko 20% otpada na HDL kolesterol (Heavy density cholesterol). HDL holesterol, odnosno njegova podfrakcija, HDL2 ima protektivnu ulogu. Što su više vrednosti HDL holesterola, to je bolje, jer ovaj holesterol "čisti" krvne sudove.

Normalne vrednosti su 1.03-1.55 mmol/L.

Povećani HDL je pokazatelj zaštićenosti od kardiovaskularnih bolesti.

I minimalno smanjenje upućuje na povećani rizik od ateroskleroze (taloženja rnasnoća na unutrašnjim zidovima krvnih sudova, što dovodi do njihovog začepljenja i bolesti kao što su infarkt srca i moždani udar).

LDL holesterol

LDL kolesterol ili ″loš holesterol″ i njegovo određivanje je važno kao faktor rizika za koronarna oboljenja i za aterosklerozu

Normalne vrednosti su 1,55-4,53 mmol/L.

Povišene vrednosti obično su povezane sa nepravilnom ishranom i stresom. Tada se povećava rizik nastanka kardiovaskularnih bolesti, pre svih ateroskleroze.

Trigliceridi

Masnoća iz hrane se hidrolizuje u tankom crevu, apsorbuje i resintetiše u ćelijama crevne sluzokože, ulazi u limfne sudove i u cirkulaciju tj. stiže do jetre. Višak se deponuje u obliku masnih naslaga.

Normalne vrednosti su 0,46-2,28 mmol/L.

Povišen nivo triglicireda se javlja kod povećanog unosa hrane, oštećenja funkcija jetre, hroničnog alkoholizma, šećerne bolesti, nefrotskog sindroma, hipotireoze, opstrukcije žučnih puteva, uzimanja nekih lekova npr. kontraceptiva, i što je za savremenog čoveka veoma važno istaći stres.

Smanjenje koncentracije triglicerida je od manje dijagnostičke vrednosti i može se naći kod malnutricije, malapsorpcije, hipertireoze, terminalnih stanja bolesti jetre.

Ukupni proteini

Proteini su gradivni materijal čovečijeg tela. Sastavljeni su od aminokiselina međusobno povezanih peptidnim vezama. Prema sastavu proteini se dele na jednostavne i složene. Jednostavni proteini izgrađeni su samo od aminokiselina, a složeni proteini pored svoje proteinske strukture sadrže i tzv. neproteinsku ili prostetičnu grupu. Funkcija pojedinih proteina može biti: održavanje osmotskog pritiska, enzimska, odbrambena, gradivna, puferska, transportna, hormonska itd.

Povećana koncentracija ukupnih proteina – hiperproteinemija javlja se kod dehidratacije, paraproteinemije i mijeloma i hroničnih bolesti (ciroza jetre, SLE, sarkom, kronične upale).

Snižena koncentracija ukupnih proteina – hipoproteinemija javlja se kod prekomerne hidratacije, gubitka proteina iz organizma, smanjene sinteze proteina ili povećanog katabolizma proteina (hipertireoza, diabetes melitus, nefroza, malapsorpcija), kod leukemije i nekih drugih malignih bolesti.

Albumini

Albumin je protein koji se sintetše u jetri, osnovna mu je funkcija održavanje ravnoteže tečnosti u organizmu.

Smanjene koncentracije albumina se javljaju kod jake proteinurije (nefrotski sindrom), urođenih grešaka organizma (disalbuminemija i analbuminemija), bolesti jetre, opekotina i enteritisa.

Glukoza

Glikemija pokazuje količinu glukoze (šećera) u krvi. Koncentracija glukoze u krvi se održava u granicama normale delovanjem složenog hormonskog sistema.

Normalne vrednosti: 3,5-6,1 mmol/l.

Povišena koncentracija glukoze - hiperglikemija – diabetes mellitus, feohromocitom, teške opekotine, šok, stanja sa povišenim adrenalinom.

Snižena koncentracija glukoze - hipoglikemija – hiperplazija, adenom i karcinom pankreasa, manjak hormona koji su antagonisti adrenalina, kod poremećaja u metabolizmu glikogena i ponekad kod bolesti jetre.

Glukoza tolerans test (OGTT)

Dijagnoza šećerne bolesti ili drugih oblika poremećaja u metabolizmu ugljenohidrata potvrđuje se izvođenjem klasičnog testa tolerancije na opterećenje glukozom (OGTT). OGTT je test kojim se ispituje metabolizam ugljenohidrata i pomoću kojega se može prepoznati rani stadijum dijabetesa. Koncentracija glukoze je, nakon opterećenja organizma glukozom, povišena i u testu se određuje vreme za koje će koncentracija glukoze pasti na normalu. Ovaj test oponaša fiziološko uzimanje hrane pod standardnim uslovima.

Gvožđe

Gvožđe je jedan od esencijalnih oligoelemenata u organizmu, sastavni je deo hemoglobina, mioglobina, citohroma i mnogih enzima. Glavno skladište gvožđa je retikuloendotelni sistem, zatim jetra, slezina, koštana srž i bubrezi. Koncentraciju gvožđa u serumu određuje nekoliko faktora uključujući apsorpciju iz creva, deponovanje u crevima, jetri, slezini i kostnoj srži, gubljenje hemoglobina i sinteza novog hemoglobina. Zajedno sa hemoglobinom, eritrocitima i parametrima koji određuju morfologiju eritrocita (MCV, MCH i MCHC) pruža uvid u stanje koštane srži. Određivanje samo gvožđa nema nikavog značaja za postavljanje dijagnoze anemije.

Normalne vrednosti: 8,9-30 umol/L.

Smanjena koncentracija gvožđa u serumu (hiposideremija) je posljedica nedostatka gvožđa u organizmu čiji uzrok može biti malnutricija, malapsorpcija, gubitak gvožđa (nefroza, nefritis, teža krvarenja) ili smanjeno otpuštanje gvožđa iz RES-a (akutne i hronične infekcije, autoimune bolesti) i u toku perioda aktivnog i intenzivnog stvaranja ćelija krvi (hematopoeze).

Povišeno je kod višestrukih transfuzija, prekomernog davanja preparata gvožđa, povećanog ubrzanog razaranja crvenih krvnih zrnaca, različitih vrsta anemija, hemohromatoze i virusne upale jetre, kod trovanja olovom.

TIBC I UIBC

Gvožđe se u telu transportuje spojeno sa belančevinom globulin transferinom ili siderofilinom. Od količine transferina u serumu zavisi koliko se gvožđa može vezati, odnosno koliki je ukupni kapacitet vezivanja gvožđa u serumu, TIBC (total iron binding capacity). Normalno je da samo jedan deo transferina ima vezano gvožđe, dok je drugi deo transferina slobodan, tj. nezasićen. Taj deo transferina koji još može vezivati gvožđe zove se nezasićeni kapacitet vezivanja gvožđa, UIBC (unsaturated iron binding capacity).

TIBC je smanjen u cirozi, hemohromatozi, nefrozi, hroničnim infekcijama i malignim bolestima, kod razaranja crvenih krvnih zrnaca, uremije.

Porast TIBC-a se često javlja kod stanja sa smanjenom koncentracijom gvožđa u organizmu, kod nekroze jetre zbog otpuštanja feritina, kod žena koje koriste oralne kontraceptive, kod anemija, krvavljenja, trudnoće i akutnog hepatitisa.

Elektroliti

Elektroliti učestvuju u održavanju ravnoteže i raspodele vode, održavaju normalni osmotski pritisak i hidrataciju, potpomažu rad srca i drugih mišića, aktivatori su enzima itd.

Kalijum

Izuzetno važan mineral koji direktno utiče na funkciju nerava i mišića, pre svega, u smislu njihove oštećene kontraktilne sposobnosti.

Normalne vrednosti: 3,8-5,3 mmol/l.

Povišen je kod insuficijencije bubrega i nadbubrežne žlezde, i nagle terapije visokim dozama kalijumovih soli, hiperfunkcije nadbubrežne žlezde.

Smanjene koncentracije kalijuma u serumu su kod gubitka usled prekomerne diureze, povraćanja, proliva ili pankreasne fistule, kod dilucije ekstracelularne tečnosti, hiperfunkcije nadbubrežne žlezde, nedovoljne ishrane, gladovanja, gubitka povraćanjem ili dijarejom i naglog prelaza kalijuma iz ekstracelularne tečnosti u ćeliju (dijabetična acidoza).

Natrijum

Zajedno sa anjonima predstavlja najveći deo osmotski aktivnih materija u plazmi koje regulišu u velikoj meri raspodelu vode u telu.

Normalne vrednosti: 139-154 mmol/l.

Povišene koncentracije nastaju kod hiperfunkcije nadbubrežne žlezde, kod preteranog gubitka tečnosti (povraćanje, proliv), traume ili oboljenja centralnog nervnog sistema.

Smanjen je u slučaju insuficijencije bubrega i nadbubrežne žlezde, neadekvatnog unosa, preteranog gubitka, gastrointestinalnih poremećaja (gastritis, tumor želuca, intestinalna opstrukcija), jake diureze, hipofunkcije i infektivnih bolesti (pneumonija).

Hlor

Predstavlja neorganski anjon u vanćelijskoj tečnosti. Izuzetno je važan za održavanje kiselinskobazne ravnoteže u organizmu.

Ukoliko se gubi dolazi do alkaloze (baznosti), kao u slučajevima povraćanja, proliva, ozbiljnije insuficijencije bubrega sa gubitkom soli, hroničnog plućnog emfizema, šećerne bolesti, prekomernog znojenja, poremećaja rada nadbubrežnih žlezda, metaboličke alkaloze.

Kada se hlor preterano konzumira ili zadržava u organizmu dolazi do ispoljavanja acidoze (kiselosti). To se viđa pre svega kod bubrežnih bolesti, dehidratacije (gubitka tečnosti iz organizma) i preteranog lečenja fiziološkim rastvorom.

Magnezijum

Prvenstveno je međućelijski elektrolit. Značajan je za prenos signala između nerava i mišića kao i pravilno funkcionisanje srca i krvnih sudova.

Povišenje nivoa se retko javlja i to kod uzimanja prekomernih količina soli magnezijuma, najčešće intravenski ili u vidu injekcija.

S obzirom na smanjenje koncentracije ovog minerala u svakodnevnoj ishrani daleko je češći njegov manjak. Javlja se i kod pothranjenosti i gladovanja, gubitka učestalim stolicama, hroničnog alkoholizma i hronične upale jetre.

Kalcijum

Kalcijum se u organizmu nalazi najvećim delom u kostima, manjim delom u plazmi (1-2%), Nivo kalcijuma u organizmu, a samim tim i u krvi, direktno zavisi od harmoničnog rada žlezda sa unutrašnjim lučenjem (pre svega paraštitastih žlezda), unosa namirnica koje sadrže kalcijum, aktivnosti organa za varenje i stanja bubrega.

Povišen je kod visoke koncentracije nivoa hormona paraštitaste žlezde, kod pojedinih tumora i metastaza tumora u kostima, kod viška vitamina D, dugotrajne imobilizacije tj. svih bolesti praćenih razgradnjom kostiju.

Može biti i sniženih vrednosti u slučaju kod hipoparatireoidizma, manjka vitamina D, insuficijencije bubrega, velikog broja bolesti varenja, smanjenja količine belančevina u organizmu, upale pankreasa.

Fosfor

Fosfor je uz kalcijum važan za izgradnju kostiju, takođe je važan u aktivaciji mnogih metaboličkih puteva. Njegova koncentracija u serumu je pod direktnim uticajem paraštitastih žlezda, ishrane, apsorpcije u organima za varenje, funkcije bubrega i metabolizma kostiju.

Povišene koncentracije fosfora nalazimo kod Pagetove bolesti, nekih malignih bolesti i kod pacijenata kod kojih zarastaju kosti. Povišen je kod insuficijencije bubrega, hipoparatireoze i hipervitaminoze D.

Smanjenu koncentraciju fosfora nalazimo kod malapsorpcije, kod preterane konzumacije alkohola i kao posledica uzimanja nekih lekova. Smanjen je i kod hiperparatireoze, D hipovitaminoze, hroničnog alkoholizma, oboljenja jetre, poremećaja acidobazne ravnoteže.