Govorna jezička razvijenost predstavlja osnovu razvoja detetove ličnosti. Prema Luriji, čovek ima dupli svet; svet neposredno percipiranih predmeta, slika sveta i svet objekata i odnosa koji se označavaju rečima. Ovladanje jezikom i govorom otvara vrata pojavi voljne radnje i pokreta koji je u nju utkan, u kojoj se ogleda jedna od najvažnijih funkcija govora i jezika - regulacija ponašanja.
Pojava mogućnosti i sposobnosti deteta da razume i reaguje odgovarajućim pokretom odnosno ponašanjem na verbalnu poruku prethodi buran i intenzivan razvoj na planu čula, elementarnih psihičkih funkcija (pažnje i pamćenja), afektivne vezanosti i motorike.
Prvi doživljaju ugodnosti i neugodnosti deteta propraćeni su promenom tonusa mišića. Kada mu je ugodno ono je opušteno i smireno, a u neudobnosti reaguje plačem i napetošću mišića. Znači prva iskustva socijalizacije se odvijaju preko tonusa mišića, pa Valon (1967.) razmatra tonični dijalog između majke i deteta, Vigotski (1983.) govori o pojavi uzajamne osećajne veze koja će pokrenuti prve senzomotorne aktivnosti između majke i deteta, Bowlbi (1958.) opisuje afektivnu vezanost kao pojavu nezavisnu od infantilnog seksualnog nagona, dok Rene Špic razmatra probleme "emocionalne izgladnelosti" deteta usled odvajanja od majke, što dovodi do ozbiljnih disfunkcija na psihičkom i somatskom planu.
Kad vidimo kako dete koje je sito, naspavano, zdravo, nije žedno i čije su primarne ili biološke potrebe zadovoljene traži majku pogledom, nastoji da ostane u njenoj blizini, protestvuje zbog njenog udaljavanja, onda možemo da kažemo da je dete i psihološki vezano za majku, a takav odnos zovemo psihološka vezanost (eng. attachement, afektivna vezanost). Ovu pojavu prvi je precizno opisao John Bowlbi (1958.) iskoračivši tako iz dominantne psihoanalitičke prizme posmatranja razvoja čoveka, u kojoj se poriče autentična motivacija za uspostavljanjem odnosa sa drugim, smatrajući da se svaki pokret ka drugom oslanja na infantilni seksualni nagon, difuzan i koji postoji po sebi i bez objekta. Prema zagovornicima teorije socijalnog učenja, vezivanje za majku je sekundarna pojava, zasnovana na tzv. "primarnom pozitivnom potkrepljenju" (ponašanju majke koja se stara o zadovoljenju bioloških tj. primarnih potreba). U primarne potrebe spadaju potreba za hranom (glad), vodom (žeđ), za toplotom, za otklanjanje bola i neudobnosti, za udobnošću, za taktilnom stimulacijom, za promenom sredinske stimulacije (Mirić, Dimitrijević, 2006.).
U vezanosti koja se razvija između majke i deteta Bowlbi izdvaja pet glavnih komponenti: plač, osmeh, nenutritivno sisanje, previjanje i praćenje, a kasnije razvija i dozivanje. Dete je aktivan učesnik u interakciji, a sistem ponašanja majke zove se staranje. U periodu od 6 do 8 meseci bilo koja osoba može zaustaviti plač deteta i izmamiti mu osmeh. Opažajna diskriminacija make javlja se u 4. mesecu. Najnovija istraživanja nalažu da dete razlikuje miris majčinog mleka od mirisa mleka druge žene već 5./6. dan po rođenju, dok majčin glas prepoznaje već par sati nakon rođenja (Mirić, Dimitrijević, 2006.). Od šestog do osmog meseca javlja se strah od nepoznatih ljudi, što je kritični znak uspostavljanja vezanosti. Dete krajem prve godine, u normalnim uslovima, uspostavlja povezanost sa jednom ili manjim brojem osoba. Održavanje blizine sa diskriminisanom osobom putem lokomocije i signala razvija se od šestog meseca do treće godine, da bi se sazrevanje vezanosti završilo u fazi uspostavljanja ciljem korigovanog ponašanja u kojoj dete postaje svesno majčinih osećanja i motiva, pa interakcija postaje kompleksnija.
Zahvaljujući reprezentaciji, dete još tokom prve godine stvara unutrašnje modele onoga što se zbiva tokom uspostavljanja i održavanja vezanosti. Ti modeli se sastoje od tri komponente: model druge osobe (da li je raspoloživa kada treba ili nije), model sebe (da li je vredna nečijeg staranja ili nije) i model odnosa. Svaki unutrašnji radni model je verna slika onoga što se stvarno događa u socijalnoj ravni.
Meri Ejnsvorst (sa saradnikom Mirić, Dimitrijević, 2006.) razrađujući Bowlbijevu teoriju identifikuje tri grupe afektivne vezanosti:
- A - nesigurno-izbegavajuću,
- B - sigurnu,
- C - nesigurno - ambivalentnu vezanost.
Mejn i Solomon, prema istim autorima, dodaju i D grupu, dezorganizovanu vezanost, koja je najčešći vid afektivne vezanosti kod rizika dece.
Uspostavljanje sigurne afektivne vezanosti može se sagledati kao glavni razvojni zadatak tokom prve godine života, koja ima posledice na potonje zadatke kao što su istraživanje i ovladavanje fizičkom sredinom, postizanje koncepta o autonomnom samstvu i uspešnost u odnosu sa vršnjacima. Mejn navodi da je egocentrični govor češći kod dece sigurne afektivne vezanosti, kao i da ova deca u problemskim situacijama ispoljavaju više dobre volje i entuzijazma, manje su razdražljiva i bolje koriste pomoć staratelja. Belski, Rovajn i Gejlor (Mirić, Dimitrijević, 2006.) nalaze da su majke ambivalentnedece statistički značajno manje reagovale na uznemirenost deteta na uzrastu od 3 i 9 meseci. Kao i da su manje odgovarale na vokalizaciju deteta na uzrastu od 9 meseci. Izbegavajuća deca se povlače od nametljivih majki. Nedovoljna angažovanost majke koja je u vesi sa ambivalentnošću deteta može voditi agresivnost, kao rezultat frustracije zbog zapostavljanja ili pasivnosti, kada dete shvati da ni bes ne može da izazove veće učešće majke u interakciji. Srouf smatra da je nedoslednost u odgovaranju na signale deteta glavna odlika koja vodi ambivalentnosti (Mirić, Dimitrijević, 2006.).
Imajući u vidu navedena saznanja, možemo uticati na majku ili staratelja deteta tako što ćemo ih upoznati na neutralni, informativan način sa tim koje su osnovne potrebe deteta, kako da osluškuje signale koje dete šalje i da prepoznaju šta im dete saopštava i kako da postanu uspešni partneri u komunikaciji.
U procesu usvajanja društvenog iskustva dete izgrađuje ljudske sposobnosti i načine ponašanja (A.N. Leontjev, prema Podđakovu, 1977.) Reč vrlo rano počinje da posreduje u odražavanju okolnog sveta i da bitno utiče na razvoj saznajnih procesa deteta. Pasivan rečnik dece od prve do druge godine starosti je već dosta razvijen. Na molbu odraslog, dete pronalazi različite predmete, izvršava jednostavne poruke itd. Rešavajući najprostije praktične zadatke (da dođu do igračke urpkos prepreci, da otvaraju kutijice i sl.) deca donekle shvataju uslove u kojima je cilj dat uz pomoć jezičkih znanja koja odražavaju konkretne predmete i radnje sa njima.
Iskustvo pretvara intelektualno nerazvijeno odojče u intelektualno razvijeno dete, a osnovni doprinos intelektualnom razvoju pruža spontano učenje. Istraživanja, po Podđakovu, pokazuju da svaka majka, dok razgovara sa detetom najranijeg ili predškolskog uzrasta upotrebljava često po smislu dosta složene rečenice, koje dete nije u stanju da razume. Vremenom ono samo počinje da ih shvata delimično, a zatim i u potpunosti. Ako bi majka govorila detetu samo ono što dete može potpuno da shvati onda bi to znatno smanjilo obim informacije koju dete prima i moglo bi, na kraju, da negativno utiče na njegov dalji intelektualni razvoj.
Mada u toj bujici svakodnevnog života dete ni približno ne razume sve, ipak od onoga što je delimično shvatilo formira onaj još nejasan horizont znanja, koji bitno utiče na razvoj opšte usmerenosti njegovog mišljenja. Povećava se njegova prijemčivost za ono što ga interesuje. Pomažući detetu da učini jasnim još nedovoljno formirana znanja stvaramo uslove za pojavu novih, neodređenih znanja ("Zona narednog razvoja").
U svetlu dominantno digitalne ere komunikacija, kada se čak i u stručnim krugovima može čuti da su budućnost "roboti terapeuti" naročito u slučajevima dece sa elementima autizma, ne možemo dovoljno da naglasimo vodeću ulogu socijalnog, ljudskog kontakta u razvoju ličnosti deteta.
Vigotski (Vigotski, 1983.) je upozoravao da iza značenja reči u svakoj etapi razvoja stoje različiti psihološki procesi. U prvoj etapi iza reči stoji afekt, u drugoj pamćenje da bi se u trećoj fazi reč zasnivala na složenim sistemima verbalno-logičkih odnosa. Pijaže, navodi Podđakov, ističe da su na senzomotornom stadijumu razvoja inteligencije radnja i spoljašnje iskustvo deteta neodvojivi jedno od drugog. Radnje se mogu odvijati samo u jednom pravcu. Koordinacije među njima nema. Svaka radnja je u trenutku izvršenja sama sebi dovoljna i ne predstavlja deo neke druge, duže i hijerarhijski organizovane radnje. Postojanje i postojanost predstava o predmetu u potpunosti zavisi od motornih komponentni. Tek u drugoj godini postojanost predstave postaje relativno nezavisno od konkretne radnje sa datim predmetom.
Prema rezultatima A.A. Ljubinske (prema Podđakovu, 1977.) poseban značaj ima izdvajanje samih radnji sa predmetima (koje dete obavlja uz pomoć odraslih ili koje su imenovali odrasli). Ona je razradila ciklus praktičnih zadataka za decu na uzrastu od 1 godine i 4 meseca do 2 godine i 7 meseci. Za formiranje uopštenih načina rešavanja praktičnih zadataka bilo je dovoljno da deca pasivno vladaju rečju kojom se imenuje odgovarajuća radnja. U drugoj seriji eksperimenata, gde odrasli ćuteći pokazuju kako treba rešavati zadatke, efekat obuke je bio znatno slabiji.
Bitan deo struktura koje podržavaju jezičke funkcije razvija se i prenatalno. Relativno brzo po rođenju dete postaje sposobno da razlikuje zvukove na osnovu promena u glasu, artikulaciji intonaciji ili naglasku. Vokalizacija koja započinje oko 6. meseca smatra se prvim znakom govorne produkcije. Prvi jasni znaci razumevanja govora javljaju se u periodu od oko 8 do 10 meseci što se ispoljava kroz odgovor na specifične, kontekstom podržane reči ili fraze (zaustavljanje na ne, reagovanje na sopstveno ime, mahanje na papa).
Nakon ovakvog početka, receptivni rečnik se progresivno razvija tako da dete oko prvog rođendana razume oko 80 reči, dok nakon prvih nekoliko meseci druge godine roditelji čak gube mogućnost da prate dalji razvoj razumevanja. Prva "prava" reč se registruje oko desetog meseca, s tim da semantiku karakterišu hiperekstenzija ili restrikcija značenja. One su i nestabilne, mogu se pojavljivati i gubiti iz rečnika tokom razvoja, a značenja se mogu menjati pa će "abuka" u jednom trenutku imati značenje hrane, a u sledećem će označavati svaki okrugli predmet. Gornja granica ospega produktivnog rečnika vezuje se za obim receptivnog - ako razume manje od 50 reči neće moći da produkuje ni više od 10 reči, a baza od 100 reči koje pasivno razume obezbeđuje produkciju od oko 50 reči.
Kombinovanje reči može se javiti na uzrastu od 14 ali i 24 meseca. Pojava kombinovanja najbolje korelira sa obimom rečnika.
Forma ranih rečenica određena je intenzivnim razvojem sintakse između 20 i 36 meseci, da bi sa tri/četiri godine dete zvučalo kao kompetentni poznavalac jezika kojim se služi (Krstić, 1999.).
Reakciju usresređivanja izaziva pojava i glas čoveka, a ne neke druge draži. Na osnovu vizuelnog i akustičnog usresređivanja (reakcija na zvuk je prisutna već u petom mesecu trudnoće, oko drugog/trećeg meseca javlja se složena reakcija, "kompleks oživljavanja" (Figurina i Denisova) i to samo kada dete vidi ili čuje poznatu osobu (Podđakov, 1977.). Ispoljava se pokretanjem ekstremiteta, osmehivanjem i gukanjem. Ovo je prvo jasno svedočenje o postojanju komunikacije između deteta i odraslog. Na osnovu njega se formiraju pokreti dohvatanja rukom, govor i emocionalni razvoj. Tako pokret počinje svoj put razvoja od ekspresivnog i elementarnog ka tranzitivnim, pokretima slobodne imitacije i konvencionalne simbolike, koji će usvajati od 8. do 9. meseca.
Razumevanje jezika je preduslov za komunikaciju sa ostalim ljudima koji govore tim jezikom. Jezik kao specifično humano obeležje predstavlja sistem verbalnih znakova hijerarhijski ustrojene strukture, bez vremenske i prostorne dimenzije.
Povezani tekstovi:
Jezički razvoj deteta odvija se u neprekidnoj interakciji sa...
Bronhiolitis je zapaljenje disajnih puteva i veoma je čest u...
Prvi dani sa bebom – šta sve treba da znate o nezi bebe u pr...
Vlažne maramice se ne preporučuju, osim u slučaju kada bebu...
Broj komentara: 0
Vaš komentar nam je veoma dragocen, molimo upišite ga ovde